Zašto gubimo borbu za slobodu medija

Poslednjih dana i konačno smo se uverili da 2019. za mnoge radnike TV Prva nije bila najbolja. Nakon promene vlasnika krajem prošle godine i odlaska Ivana Ivanovića nakon tvrdnji da mu je emisija cenzurisana, otkazi i transferi su se nizali, a verovatno poslednji ekser zakucan u kovčeg “slobode” bila je vest o otkazu koji je uručen Suzani Trninić.

U nedelji u kojoj se među građanima, kao i novinarima, dosta polemisalo o principima, podršci, dvostrukim standardima i kvalitetu, malo je bilo konstruktivne debate, a skoro nimalo izvučenih pouka.

Bez obzira na to kako u ovom trenutku situacija izgledala i činila se tamnom, nemam nimalo sumnje da će kvalitetni ljudi poput Suzane Trninić naći novi, bolji posao. Ne slažem se sa onima koji ovaj otkaz opisuju kao medalju za njen rad, jer bi to bilo unižavanje i nepravedno prema svemu onome što je godinama radila. Poverenje publike i poštovanje kolega daleko su vrednija nagrada za rad, a to se ne stiče lako.

Istovremeno, želela bih da poslednja dešavanja budu još jedan poziv na “reality check” svima nama koji u medijima radimo, kao i svima onima kojima su mediji bitni.

U narednih nekoliko paragrafa pokušaću da obrazložim šta su najveće mane trenutnog narativa, kao i na koji način bi trebalo da se za slobodu i izborimo.

Zgražavanje nad odlukama menadžmenta medija ne pomaže

Verovatno najtanji deo argumentacije u debati o medijima jeste legitimnost odluka. Svidelo nam se to ili ne, menadžment bilo kog medija može da donosi odluke koje su u okviru zakona i ugovora koje imaju. Nekada će nam se te odluke svideti, vrlo često neće, ali dovoditi u pitanje pravo da neko otpušta, zapošljava, skida sa programa emisije u medijima koje poseduje jednostavno nije debata koju treba da vodimo.

Sasvim je ok da budemo šokirani odlukama, da ih podržimo ili da ih kritikujemo, ali to mora biti samo na nivou toga šta taj medij gubi ili dobija, nikako se ne može ticati samog legitimiteta odluke, dok god se time ne krše pravila.

Sloboda medija znači i da menadžment može da nesmetano donosi odluke kakve god one bile. Na nama je da se bavimo motivima za donošenje odluka i na tome bi trebalo da insistiramo, da budu poznati svi detalji i atmosfera u kojima se one donose.

Gnev i bes na društvenim mrežama neće vratiti posao onima koji su ga izgubili, i bilo bi naivno da u to verujemo. Ipak, važno je da odluke za koje mislimo da su neosnovane ili pod uticajem politike predstavimo javnosti onakvim kakve jesu jer jedino tako možemo izvršiti uticaj – ne povratak na posao, ali dovoljno da svaki menadžment svoju odluku preispita i vidi koje su njene posledice.

To može da znači da gledaoci neće imati poverenja u integritet medija, ali i demotivaciju novinara da za taj medij rade, što dalje utiče na rejting i zaradu.

Zaboravite na kompromise

Kada biste uporedili mediji za koji radite sa Vladom Srbije, kako biste ocenili njegov rad? Koliko je transparentno finansiranje, uređivačka politika? Da li su zastupljena prava radnika? Ima li mesta za kritiku?

Ukoliko je ocena niska, trebalo bi da o tome otvoreno pričate, a ukoliko naiđete na nerazumevanje zapitate se da li vam je mesto uopšte tu.

U duhu poslednjih dešavanja, uništavanja B92 i “preuzimanja” svih većih medija, trebalo bi da se vratimo na početak problema. U slučaju B92 to bi verovatno bila privatizacija, na koju su ukazivala i antikorupciona državna tela.

Ko je mogao da zna šta će da usledi? Verovatno ni u najgorim snovima novinari B92 nisu mogli da zamisle ovaj scenario, ipak, da se o tome više pričalo, da su novinari i ostali radnici pokušali da izvrše pritisak kada je nešto još moglo da bude urađeno, možda ne bismo gledali kako se jedna po jedna emisija gase do konačnog nastanka O2.

Lako je imati naknadnu pamet, i reći trebalo je to i to da se uradi, ali je suština da znanje i loše iskustvo pretvorimo u strategiju da se takve stvari ne ponavljaju. Godinama kasnije, čini se da kao po nekom šablonu, ostajemo nemi na sve što se dešava dok već nije prekasno.

Možete biti najbolji i najčasniji novinar na svetu, ali ako je vaš menadžment netransparentan, a vaše kolege dobijaju otkaze, ostanak u tom mediju samo je produžetak agonije dok se i vaš integritet ne istopi sa poslednjim tragom slobode.

Da na netransparentnost nisu imuni ni oni od kojih očekujemo da nas, novinare, zaštite, prošle godine pokazao je i nedostatak svesti u debati koja je usledila nakon otkrića da je Medija Centar u vlasništvu Nezavisnog udruženja novinara Srbije dobio pozajmicu od Dragana Đilasa.

Umesto da usledi jedna ozbiljna konstruktivna rasprava u kojoj bi se pričalo o vrednostima, integritetu, pričalo se o motivima da se takva priča objavi u vreme u kojem je zajednički neprijatelj slobode mnogo veći i opasniji. Posebno je bolelo što je “prljavi veš” izašao iz kuće.

Ukoliko sebi dajemo za pravo da postavljamo pitanja političarima na koji način obavljaju svoje funkcije, onda je najmanje što očekujemo od medija da javnosti pruže istu transparentost koju od drugih tražimo, kao i da na tome insistiramo.

Iskrenost, ne tapšanje po ramenu

U vremenu u kojem je društvo, kao i sama medijska scena jako polarizovana vrlo brzo se zauzimaju strane. Među njima retko ima interakcije, a članovi strana se drže zajedno bez obzira na sve.

U medijima, to je jedan od većih problema. Umesto da pričamo o kvalitetu, pristupu i podstičemo debatu, mi novinari učaurili smo se u svoje krugove i na svaki pokušaj da se ukaže na neki problem ili konstruktivnu kritiku gledamo kao na napad.

Kao da smo u nekom trenutku postali nedodirljivi, i premda imamo taj prefiks nezavisni, ličimo na svoje ne tako slobodne kolege.

To se vidi u našem odnosu prema ljudima koji sebe nazivaju novinarima, a rade za medije koji ne poštuju etička pravila, kada sa njiima odbijamo da komuniciramo a da ni ne pokušamo da ih od rada u takvim redakcijama odvratimo.

Posebno je problematično ako na stvari koje njima zameramo, ne ukazujemo “ovima sa naše strane” kada prave slične greške ili kada hodaju po ivici. Prosto, to se ne radi. I onda imamo situacije u kojima ćutimo kada mediji postaju aktivni učesnici u političkoj borbi, a naše kolege aktivisti.

Ne samo da to prećutkujemo javnosti, već ih neretko i ohrabrujemo u takvom angažovanju.

Dok god je tako, vladari medijskog mraka samo će se smenjivati po volji onih na vlasti, bez osvajanja one slobode o kojoj svi toliko maštaju.

I na kraju, u međusobnim borbama i prepucavanjima, pomalo smo zaboravili na publiku koja bi trebalo da je naše najjače oružje u borbi za slobodu.