Zašto lažu Vladimir Gajić i Slobodan Georgiev

Funkcioner opozicione Narodne stranke i advokat uzbunjivača iz „Krušika“ Aleksandra Obradovića Vladimir Gajić i novinar BIRN-a i Vremena Slobodan Georgiev u javnost su izneli neistine zbog kojih sam primoran da obelodanim detalje ovog slučaja koje do sada nisam iznosio u javnost imajući u vidu da za to nemam odobrenje samog uzbunjivača i ne želeći ni na koji način da ugrozim njegovu bezbednost.

Dakle, tokom emisije u kojoj sam izneo profesionalnu kritiku naslovne strane NIN-a Gajić je, ne prvi put, izneo lažnu tvrdnju o meni: „To je tip koji je „mudro“ oćutao da je Aleksandar Obradović uhapšen iako mu je javljeno davno pre nego što je NIN to obznanio“, napisao je Gajić na Tviteru, a Georgiev potom potvrdio ovu laž.

Zašto Gajić laže da se naslutiti zbog njegovog političkog angažmana i namere da slučaj uzbunjivača iz „Krušika“ iskoristi u kampanji bez obzira na posledice koje će to imati po samog uzbunjivača. Ali zašto laže Slobodan Georgiev?

Istina o kontaktima Pištaljke sa Aleksandrom Obradovićem Gajiću bi morala biti poznata iz spisa krivičnog predmeta. U njima se sigurno nalaze mejlovi iz komunikacije sa uzbunjivačem iz kojih se nedvosmisleno vidi da Gajić ne govori istinu. Uostalom, njegovo klevetanje Pištaljke je demantovao i sam Obradović u intervjuima iz kojih smo i mi saznali neke nove informacije.

Istinu zna i Georgiev i to iz dva telefonska razgovora koja smo imali 5. novembra, kada sam mu detaljno objasnio kakvu je Pištaljka komunikaciju imala sa anonimnim izvorom, za koga smo tek nedavno saznali da je Obradović. Tada sam od Georgieva saznao da se on, za razliku od nas iz Pištaljke, pre hapšenja sretao sa uzbunjivačem.

Ispričao sam mu i ovo što ću sada prvi put izneti u javnost, primoran na to zbog zaštite integriteta Pištaljke i njenog desetogodišnjeg rada na zaštiti uzbunjivača.

Najpre, za ime Aleksandra Obradovića Pištaljka je saznala tek kada su drugi mediji objavili kako se zove uzbunjivač iz „Krušika“. Sve do tada, on je za nas bio anonimni izvor, čiju smo anonimnost štitili s najvećom pažnjom, koristeći šifrovane mejlove.

Anonimni uzbunjivač nam se prvi put obratio u decembru prošle godine. Tada sam mu odgovorio da Pištaljka može da mu obezbedi advokatsku pomoć, da ima pravo na zaštitu kao uzbunjivač, i da zajedno sa našim advokatima može da se obrati tužilaštvu i podnese sve dokaze o zloupotrebama u „Krušiku“. Pištaljka bi pratila taj postupak, nastojala da obezbedi da tužioci savesno istraže njegovu prijavu i javnost obavestila o svim detaljima slučaja i ishodu istrage. Ovaj pristup je već davao rezultate, uzbunjivači su zaštićeni, a odgovorni za zloupotrebe smenjeni i kažnjeni. Time bi se potpuno eliminisala i opasnost da ga država tajno uhapsi i da za njegovu sudbinu niko ne sazna.

Anonimni izvor odbio je moju ponudu.

Nastavio je da nam šalje informacije o „Krušiku“, uglavnom one koje je BIRN već bio objavio u novembru prošle godine (uloga oca Nebojše Stefanovića u trgovini oružjem, naglo bogaćenje direktora Mladena Petkovića). Proveravali smo sve dokumente i činjenice, tražili informacije od samog „Krušika“ i nadležnih državnih organa, da bismo u junu objavili prvi članak, o naglom rastu broja zaposlenih u toj fabrici oružja. Naveli smo da radnici dobijaju posao bez konkursa i da se često dešava da deca „nasleđuju“ radna mesta svojih roditelja (to je praksa koju smo primetili u mnogim državnim firmama i o njoj smo pisali u nekoliko navrata).

Komunikacija sa anonimnim izvorom bila je sporadična, ponekad bi prošlo i nekoliko nedelja između dve poruke. Iskusni kolega Moma Ilić, koji je preuzeo istraživanje o zloupotrebama u „Krušiku“, u međuvremenu je tražio objašnjenja i podatke u vezi sa izvozom oružja od državnih organa, pre svih od ministarstva trgovine, koje daje konačno odobrenje za izvoz. Obezbeđivanje tih podataka i provera dokumenata koja smo dobili od anonimnog izvora trajali su dugo. Izvor je u jednom trenutku rekao da više ne radi u „Krušiku“ i da mu je zato otežan pristup dokumentima. Nismo imali razloga da mu ne verujemo.

Poslednja komunikacija sa njim bila je početkom septembra, kada je bugarska novinarka Diljana Gajtandžijeva (inače jedan od govornika na Pištaljkinoj prošlogodišnjoj konferenciji o zaštiti uzbunjivača) objavila prvi tekst o izvozu oružja iz „Krušika“. To su bili podaci koje je BIRN već objavio. Kasnije je objavila i dokumenta koja izvor nama nije slao, uključujući kopije pasoša dvojice Amerikanaca koji su navodno koordinirali izvoz oružja na Bliski istok.

U poslednjoj poruci, anonimni izvor je rekao da je počela interna istraga o tome ko dostavlja podatke novinarima. U tom momentu Pištaljka je završavala rad na tekstu o tome da državni organi „Krušiku“ nisu odobrili izvoz u Jermeniju, ali jesu jednoj privatnoj firmi. Imali smo dilemu da li naše istraživanje i objavljivanje teksta može da ugrozi izvor čija nam je bezbednost bila na prvom mestu. Tekst je objavljen posle vesti o hapšenju Obradovića, onda kada smo prikupili sve informacije.

Da je neko iz „Krušika“ uhapšen čuli smo od osobe koja se predstavila kao sestra uzbunjivača. Ona se Pištaljci prvi put obratila samo šest dana pre nego što je NIN objavio tekst o hapšenju A.O. „IT stručnjaka iz Krušika“, iz koga Pištaljka prvi put saznaje inicijale uzbunjivača.

Kontakt sa Obradovićevom sestrom traje svega dan i po posle čega ona jednostrano prekida komunikaciju i ne odgovara na mejlove i telefonske pozive, ostavljajući nas bez ikakvih informacija o identitetu uzbunjivača, o hapšenju, mestu pritvora ili tužilaštvu koje vodi postupak. Pištaljka nije imala mogućnost da dalje reaguje.

Obradovićeva sestra prvi put se obratila redakciji telefonskim putem i istog dana advokat joj daje uputstvo da komunikaciju nastave mejlom preko zaštićenog kanala i da o tome ne razgovaraju telefonom. To je inače standardna procedura u Pištaljci napravljena radi zaštite uzbunjivača i ljudi koji nam se javljaju.

Prema instrukcijama advokata Pištaljke, istog dana – 4. oktobra – ona piše da je njen brat kontaktirao sa medijima, između ostalih i sa Pištaljkom, da je pritvoren zbog odavanja poslovne tajne i traži objašnjenje pravnika o kakvom se delu radi i pita da li bi trebalo da sa informacijom o hapšenju izađu u javnost. Ni u tom mejlu ne saopštava ime uzbunjivača niti daje neke bliže informacije o događaju.

Za manje od 24 sata dobija tražena objašnjenja i odgovore na postavljena pitanja i Pištaljka joj nudi pravnu pomoć. Advokat ne otkriva osobi koja se predstavila u mejlu kao sestra uzbunjivača ništa o prethodnim kontaktima sa uzbunjivačem jer ne može da bude siguran da nije reč o provokaciji koja može da ugrozi uzbunjivača, ali joj daje odgovore na njena pitanja i nudi pomoć.

Sestra odgovara istog dana, 5. oktobra, i kaže da ima advokata, da joj je on sve objasnio i da ona pokušava da „kuca na više vrata“ kako bi dobila neki predlog šta da radi.

Nekoliko sati kasnije istoga dana advokati Pištaljke odgovaraju na njen mejl i predlažu da se njen brat pozove na Zakon o zaštiti uzbunjivača,  ponovo nude svoju pomoć i traže detaljnije informacije kako bi mogli da joj daju konkretnije savete.

Međutim, sestra tada prekida svaki kontakt sa Pištaljkom. Advokati su pokušali da ostvare kontakt još nekoliko puta, kako telefonski tako i mejlom, nudeći pomoć i postavljajući pitanje da li je bratu prenela detalje naše komunikacije, savete koje smo dali i ponuđenu pomoć. Odgovor nismo dobili .

Poslednji neuspeli pokušaj kontakta bio je istog dana kada je NIN objavio članak o hapšenju uzbunjivača iz „Krušika“ sa izjavom advokata Gajić. Tada Pištaljka prvi put saznaje, ne čak ni puno ime, nego samo inicijale uzbunjivača.

O svemu navedenom Pištaljka poseduje pisane dokaze u vidu mejlova koje uprkos beskrupuloznim napadima, nećemo objavljivati i koje, ukoliko to želi, može da objavi Aleksandar Obradović.

Zašto uprkos svemu ovome novinar Georgiev i advokat Gajić iznose neistine u javnost?

Upadaju u oči napori Gajića poslednjih nedelja da dokaže da je srpski Zakon o zaštiti uzbunjivača loš. Gajić tvrdi da je Pištaljka izmislila da je srpski zakon „zlatni standard“ u svetu, iako su to, na zadovoljstvo Pištaljke, učinili mnogo veći i iskusniji svetski eksperti. Neki od njih su učestvovali i u stvaranju ovog zakona.

Posebno je upadljivo to što Gajić tvrdi da Zakon o zaštiti uzbunjivača ne može da se primeni na uzbunjivača Obradovića. To tvrde i vlasti koje negiraju da je Obradović uzbunjivač. To što vlast ne želi da uzbunjivač koji optužuje ministra za korupciju dobije sudsku zaštitu lako je objasniti. Ali zašto to ne želi advokat uzbunjivača? Kakva je šteta od toga da makar proba da se pozove na zakon koji njegovom klijentu može da pruži zaštitu od progona? Zašto uskraćuje svom klijentu najbolju moguću odbranu? Zašto ono što je dobro za uzbunjivača nije dobro za njegovog advokata?

Gajiću je možda dozvoljeno da se u obavljanju svoje advokatske dužnosti služi lažima, ne znam, valjda će advokatska komora znati. Ali, Pištaljka sav svoj rad zasniva na činjenicama.

Činjenica je i da je Gajić prvak jedne opozicione stranke. Da sam njegov klijent, pitao bih se da li radi sve što može da me zaštiti ili mu je, kao političaru kome je cilj svrgavanje vlasti, interes da što duže budem u pritvoru „organizovane kriminalne grupe“.

Zašto, međutim, kolega Georgiev objavljuje neistinu?

Pre mesec dana me je zvao „da proveri“ da li smo mi znali da je Obradović uhapšen a da to nismo objavili. Objasnio sam mu da smo komunicirali sa anonimnim izvorom, da se niko od nas nije video sa njim i da su naši advokati dali pravne savete ženi koja se predstavila kao sestra uhapšenog radnika „Krušika“. Pošto je ona naglo prekinula svaki kontakt sa advokatima bez objašnjenja, nismo mogli da utvrdimo ni ko je uhapšen ni da li je to naš anonimni izvor. Georgiev mi je tada rekao da je on imao „drugačiju vrstu komunikacije“ sa Obradovićem i da se sa njim i video. Nešto posle našeg razgovora, Georgiev je napisao da je još u septembru čuo „da je pao neko u Krušiku“ i da je slutio da je to uzbunjivač sa kojim je on kontaktirao i sa kojim se video.

Pa ko je onda ćutao? I zašto?