Željko Mitrović u Politici: Prilagođavanje tabloidnom čoporu

Politika je uvek imala svoje standarde. I u najboljim danima bila je bliska vlastima, kao što je i u najgorim – kada je tonula u mulj najotužnije političke uslužnosti – nastojala da se makar jezikom i izgledom izdvoji iz tabloidnog čopora.

Čak i kada se najponiznije podatno dodvoravala vlastima činila je to u „Pismima čitalaca“ (najčešće u domaćoj manufakturi), kao da je osećala podsvesnu potrebu da se u posebnoj rubrici ogradi od njihove sadržine.

Retko je kad preuzimala tekstove drugih medija, osim izjava vodećih političara, naročito onog jednog neprikosnovenog, što je, najzad, bio deo obavezne ikonografije kojoj su se povinovali i svi drugi mediji.

[povezaneprice]

Da se od ovih decenijama ustaljenih, takoreći kanonskih obrazaca uveliko odstupilo, svedoči pojava tekstova koji ne pripadaju nijednoj od pomenutih kategorija. Nisu, dakle, preuzeti iz drugih medija zato što potiču od najviših predstavnika vlasti, niti su – po sadržini – prigodni za „Pisma čitalaca“.

Po čemu su, tada, tako izuzetni da se štampaju u rubrici „Društvo“, na primer? Da li, možda, zbog toga što pokreću značajne društvene teme, ili su pobudili pažnju akademika, ili zato što se u bilo kakvoj raspravi izdvajaju uljudnim i civilizovanim jezikom?

Usklađivanje poslovanja sa savremenim svetom

Pa da vidimo šta je od svega toga bilo prisutno u polemici vlasnika privatne televizije sa pokretom „Dveri“. Odgovarajući na zamerke pokreta da u svojim rijaliti programima „zagađuje medijski prostor“ i „uvodi prostakluk“ , što za duševno zdravlje naroda ima pogubne posledice, vlasnik (koga ćemo ubuduće, kako se to kaže u zvaničnim spisima, tako i oslovljavati, bez drugih epiteta) kritičarima odriče pripadnost ljudskom rodu, svrstavajući ih u „primate“, odnosno „majmune“.

Po čemu su (Mitrovićevi tekstovi) tako izuzetni da se štampaju u rubrici „Društvo“? Da li, možda, zbog toga što pokreću značajne društvene teme, ili su pobudili pažnju akademika, ili zato što se u bilo kakvoj raspravi izdvajaju uljudnim i civilizovanim jezikom?

Ne upuštajući se u raspravu o sadržini programa, on veruje da je sasvim dovoljno ako – braneći ih – kaže kako takvi isti postoje i u „Nemačkoj, Americi, Rusiji i Kini“, te da on, za razliku od „primata“, odnosno „majmuna“, samo usklađuje svoje poslovanje sa „savremenim svetom“.

Imajući u vidu da među rijaliti programima (posebno u Americi) ima i takvih koji se, osim potpune degradacije čoveka, ističu takođe nepodnošljivom surovošću, za javnost u Srbiji bilo bi zanimljivo da sazna da li vlasnik, kao čovek „otvorenog“ i „slobodnog“ duha, svoje „usklađivanje sa savremenim svetom“ namerava da obogati uvođenjem – u odnosu na postojeće uzorne rijalitije – još avangardnijih vaspitnih programa.

Iako razumemo njegovo negodovanje što još uvek postoje ljudi koji ne cene višedecenijski samopregoran trud na duhovnom prosvećivanju naroda na „farmama“ i drugim televizijskim pojilištima, greši što ih naziva majmunima jer time uskraćuje sebi – do sada štedro korišćenu – mogućnost da ih ubuduće naziva „izdajnicima“. Jednostavno zbog toga što mu niko neće verovati da se „strani plaćenici“ podmiruju samo bananama.

Usklađivanje građanskog lista sa rijaliti programom

Prepuštajući vlasniku da sam rešava ovu nedoumicu, za javnost je mnogo važnije da sazna zbog čega je Politika velikodušno otvorila svoje stupce za nju. Zar nije dovoljno što je otvoreno pismo vlasnika televizije – korišćenjem blagodeti nacionalne frekvencije – već javnosti naširoko podastrto pošto je bezbroj puta pročitano istim onim zavetnim glasom kojim je čuveni spiker sovjetskog radija obznanio vest o početku rata? Tim pre što u raspravu vlasnika privatne televizije i političkog pokreta Politika nije bila uključena, te prema tome nije bila ni u obavezi da je prati.

Pošto je to ipak učinila, ne preostaje drugo već da se zaključi kako najstariji dnevnik na Balkanu takođe žuri da se „uskladi“ ne toliko sa „savremenim svetom“ kao privatna televizija, koliko sa tekućom političkom podobnošću.

Šta to praktično znači? Samo to da „pristojan, građanski list“, kako mu je tepala bivša glavna urednica, uvodi nove standarde prema kojima ćemo traktate o primatima i majmunima iz pera istaknutih pripadnika vladajuće propagandne akademije ubuduće često čitati.