Izložba Necenzurisane laži očima stručnjaka: Bum koji se može pokazati kao bumerang

Posle burnih prvih reakcija pokušali smo da, uz vođenje stručnjaka za oglašavanje Vladimira Čeha i istoričara umetnosti Branislava Dimitrijevića, saznamo da li je i u čemu izložba Srpske napredne stranke Necenzurisane laži uspela kao nova forma obraćanja političara javnosti

„Ovo je pravio profesionalac. Sigurno je skupa, printovi su u velikim formatima i u dobroj štampi, vidi se da je uloženo dosta u produkciju“, jedan je od prvih utisaka iskusnog kustosa, istoričara umetnosti Branislava Dimitrijevića. Nekoliko dana posle otvaranja zamolila sam ga za ekspertsko vođenje kroz eksponate izložbe Necenzurisane laži – Manipulacija pojmom cenzura u Srbiji 2014–2016, čije autorstvo potpisuje neimenovani autorski tim Informativne službe SNS.

Dimitrijevića je postavka podsetila na izložbu Riječ, slika, neprijatelj iz 2013, koju je najpre u Podgorici, a zatim i drugim gradovima Crne Gore priredio Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, i na kojoj su bili sabrani novinski tekstovi o tamošnjem vladaru Milu Đukanoviću.

Ego wall

Dok pravimo prvi krug kroz dva sprata izložbe na kojoj su ogromni printovi sa tekstovima iz domaće štampe, ekrani na kojima se prikazuju inserti iz televizijskih emisija, panoi sa karikaturama i tvitovima, on objašnjava da je retorika izložbe „konstativna“.

„Eksponati su izloženi tako da kao da treba sami za sebe da govore i na minimum su svedena objašnjenja. Retorika je jasna, govori da u Srbiji ne vlada cenzura, da niz primera iz svih mogućih medija potvrđuje da je moguće kritikovati vlast bez ikakve zadrške“, kaže Dimitrijević.

Dan kasnije kroz izložbu me vodi Vladimir Čeh, stručnjak za oglašavanje i osnivač Instituta za istoriju oglašavanja, autor izložbi o političkim plakatima (Rat i plakat: 1914–1918, Žena, rat i plakat 1914–1918). I njegov je prvi utisak da je izložba testimonijal, ali i ego wall.

„Dakle, zid kao kod lekara u čekaonici gde su okačene sve diplome ili u nekoj agenciji nagrade“, objašnjava Čeh.

Iz ugla njegove profesije, izložba je dobro postavljena, dobro izgleda, dobro je pripremljena, nalazi se na prometnom mestu, videće je veliki broj ljudi.

„Ali ja se pitam samo da li će izazvati bum ili će imati i efekat bumeranga. To zavisi od stepena obrazovanja ciljne grupe kojoj je namenjena, kako će ta ciljna grupa čitati i pročitati sadržaj svih poruka sa izložbe. Da li će potvrditi ono što je namera ili će je čitati na drugačiji način“, objašnjava on svoju dilemu.

Za običnog posmatrača, ono što se na izložbi „čita“, na prvi pogled izgleda potpuno haotično. Dimitrijević je, međutim, vrlo brzo uočio neke tematske celine:

„Neki delovi nemaju tematsku koherentnost, a neki je pak imaju. Očigledno je najosetljivije pitanje Aleksandar Vučić i njegova porodica, na nekim rolnama su tema plagijati doktorata, protesti protiv Beograda na vodi. Negde su rolne pustili po podu, što pokazuje beskonačnost trake, da se vidi da je to samo deo. Te rolne su zavijene na kraju kao neki svici, i to je nekakva invencija.“

Pomešati sve da se istina obesmisli

Najduže se zadržavamo na panou na kojem su preko celog zida objavljeni tvitovi poznatih, ali i anonimnih ličnosti. U prvi mah se čini kao da su oni složeni bez reda, ali i tu otkrivamo sistem: neka imena se upadljivo više puta ponavljaju.

„To je samo sofisticiraniji način onoga što se po ‘srbujuščim’ novinama pojavljivalo kao spiskovi neprijatelja. Na izložbi je pokazano i šta ti ‘izdajnici’ pišu“, kaže Dimitrijević.

Čeha to podseća na Antimasonsku izložbu koju je oktobra 1941. u Beogradu priredila vlast Milana Nedića.

„Ideja te izložbe bila je da degradira nepodobne, s tim što su za nju pravljeni originalni plakati, dok je ovde korišćena druga tehnika, tehnika svedočenja. Postoji samo taj nivo sličnosti, koji nije centralni, a to je ukazivanje na neistomišljenike“, kaže Čeh.

Ono u čemu su autori izložbe uspeli jeste da na istom mestu okupe potpuno različite ličnosti i medije. Tako se na samom ulazu nalazi pano gde su na srpskom i na engleskom odštampani citati raznih ličnosti.

Tu se našao i šef Delegacije EU u Srbiji Majkl Davenport, zatim rediteljka Tanja Mandić Rigonat, profesorka Snježana Milivojević, profesorka Vesna Rakić Vodinelić, novinari, nevladini aktivisti, Ulrihe Lunaček iz Evropskog parlamenta, Reporteri bez granica.

„Ne možemo da shvatimo na osnovu čega su birani ti citati“, primećuje Dimitrijević i taj deo postavke smatra najslabijim.

Slična mešavina nalazi se i na panoima gde su odštampani tekstovi iz medija i sa internet portala. Rame uz rame „protiv“ Vučića i njegove stranke su Peščanik Svetlane Lukić i Tabloid Milovana Brkića, BIRN i Teleprompter, Vreme i Politika, ombudsman Saša Janković i anonimni tviteraši.

„Ideja je da se sve pomeša. Tu sigurno ima nekih vulgarnosti i stvari koje nemaju veze sa istinom, ali poenta je da se ono što je istina obesmisli“, kaže Branislav Dimitrijević.

Tako je „obesmišljeno“ i sve ono što se na ekranima prikazuje kao inserti iz televizijskih emisija. Posetioci mogu da vide niz novinara i njihovih sagovornika sa N1, Istinomera, TV Šapca, video-produkcije nedeljnika Vreme i portala Peščanik. Govor sa TV ekrana je nerazumljiv, ali se jasno vide lica, i to kao da je i jedini cilj. Jedino što se čuje i odjekuje jeste izmontirani video-klip u kojem Zoran Kesić neprestano izgovara ime premijera Vučića.Recimo da je poruka sa ekrana sa Kesićevim „prozivanjem“ Vučića jasna i da potpuno sledi koncept izložbe. Ono što od tog koncepta odudara jeste, po Dimitrijeviću, navođenje podataka koliko je puta u medijima pominjan Vučićev brat (od aprila 2014 – 730 puta), a koliko sestra bivšeg predsednika Borisa Tadića (od 2004. do 2012 – 40 puta). Ovo je jedno od retkih objašnjenja na izložbi, pa Dimitrijević smatra da su „autori imali neizdrž da neke stvari ipak kažu“.

„Potpuno je nejasno zašto se to pominje“, kaže naš sagovornik.

Sumnjiva snaga marketinga žrtve

Pitanje koje izmiče potpunom, racionalnom objašnjenju jeste zašto je Aleksandar Vučić odlučio da prikaže kako ga jedan deo medija i javnosti, po poslednjim izbornim rezultatima znatno manji deo, uporno kritikuje i pored toga što ga najgledaniji i najtiražniji mediji svakodnevno hvale.

„Reč je o marketingu žrtve koja je u srpskoj tradiciji veoma jaka“, kaže Branislav Dimitrijević. „On je neko ko se žrtvuje i spreman je da na svoja pleća primi svu kritiku, da kaže: ‘Evo šta ste mi radili, a vidite šta sam ja postigao’.“

Po Čehu, naprotiv, namera autora bila je da Vučića predstave kao nepobedivog, kao nekog ko je siguran u sebe i u ono što govori.

„To je čovek kome ne mogu ništa ni ružnim stvarima koje o njemu pišu“, tumači nameru priređivača izložbe Vladimir Čeh.

Dimitrijević, s druge strane, kaže da ovakvom izložbom Vučić pokazuje svoju ranjivost pre nego moć.

„U suprotnom, napravio bi izložbu o svojim postignućima. Vladari prave izložbe da bi sebe učinili besmrtnim, da ceremonijalizuju vlast, da pokažu koliko ih narod voli. U Muzeju istorije Jugoslavije čitava kolekcija pokazuje koliko je Tito bio veliki vladar, koliko je imao svetske pažnje“, podseća Dimitrijević na primer suprotne strategije obraćanja javnosti.

Konceptualna umetnost ili PR projekat

Za Maju Gojković, predsednicu republičkog parlamenta, izložba koju je priredila njena stranka jeste konceptualna umetnost po kakvoj je svetsku slavu stekla Marina Abramović. Naši sagovornici su takvu ocenu prokomentarisali samo gestom, nisu želeli da troše reči.

Za Čeha je ova izložba „klasičan PR projekat“. I Dimitrijević je smešta u oblast marketinga. Upućena je, smatraju obojica, slučajnim prolaznicima. Namera je jasno napisana i u katalogu gde se kaže da eksponati „svedoče da je sloboda izražavanja u Srbiji značajno veća nego u mnogim državama Zapadne Evrope“. Izložba namerava i da odgovori onima koji kritikuju politiku vladajuće stranke prema medijima i da pokaže da cenzure – nema.

Čeh, međutim, sumnja da su autori u takvoj nameri uspeli.

„Ja takođe mislim da u Srbiji nema cenzure i u tom smislu je ova izložba nepotrebna. Postoje drugi problemi u medijima, ali njih nema na ovoj izložbi.“ On ukazuje i na to da je izložba namenjena onima koji su za, ne onima koji su protiv.

Pitanje koje ostaje u vazduhu jeste čemu uopšte ubeđivati one koji su za. Na to odgovor ipak mogu da daju neki drugi stručnjaci.

 Foto: Cenzolovka