Kada pada tiraž, Ringier otpušta novinare, ali ne dira menadžere

Loše poslovanje jedne od najvećih medijskih kuća u Srbiji nije posledica samo ekonomske situacije u zemlji, nego i lošeg rada menadžmenta, ali posledice trpe samo novinari. Nismo obavešteni da je nekom iz menadžmenta uručen otkaz

Upravni odbor Asocijacije medija, poslovnog udruženja izdavača, novinskih agencija i informativnih portala, reagovao je u četvrtak na saopštenja novinarskih udruženja kojima je osuđen talas otkaza u kompaniji Ringier Axel Springer Srbija (izdaje Blic, NIN, Alo, 24 sata, Blic Ženu). Asocijacija tvrdi da su udruženja prekršila Kodeks novinara i profesionalna pravila, jer nisu razgovarala sa predstavnicima ove medijske kuće, a u saopštenjima se oslanjaju na anonimne izvore.

Iz teksta koji sledi, videće se da je utisak koji se stekne o odnosu ove švajcarsko-nemačke kompanije prema zaposlenima, kada se u priču uključe izvori koji nisu anonimni i kada zatražite objašnjenje od menadžmenta, mnogo nepovoljniji za pomenutu novinsku kuću.

Pravovremeno obaveštavanje: Otkaz si dobila juče!

Šta se, dakle, desilo?

U saopštenju NUNS-a od 26. maja ove godine,  između ostalog, piše:

„Poslednjih dana, bez ikakve najave, kao i bez jasnih razloga i kriterijuma, otpušteno je više od petnaest zaposlenih u kompaniji Ringier Axel Springer Srbija, među kojima i samohrane majke i novinari kojima nedostaje tek nekoliko godina do penzionisanja. Prema saznanjima NUNS-a, otpuštaju se gotovo po pravilu iskusni novinari i drugi uposlenici koji su u redakcijama ove kompanije od samog osnivanja. Otkazi se uručuju po automatizmu i bez ikakvih prethodnih razgovora sa zaposlenima.”

Ne samo da je, i prema saznanjima Cenzolovke, sve navedeno tačno već možemo da dodamo da je otpuštenih znatno više, ali su neki dobili otkaz koju nedelju ranije, poput Antonele Rihe, političke urednice NIN-a, i Nikole Travice, dopisnika Alo iz Novog Sada. Nekima je ponuđeno da dalji angažman nastave honorarno, a ima i onih kojima je prvo rečeno da će biti otpušteni, da bi im potom otkaz bio „odložen”.

Kako očekuju da novinari brane javni interes, pa da, na primer, pišu o poslodavcima koji protivzakonito sprečavaju sindikalno organizovanje i sprovode zlostavljanje na poslu, a da pritom ne smeju ni da zucnu da se i sami nalaze u istoj situaciji? Kako da se bore za objektivnost, ako u svojoj kompaniji svakodnevno trpe pritiske da se ponašaju tačno suprotno?

Cenzolovka je razgovarala sa više otpuštenih, ali su gotovo svi tražili da im ne objavimo ime, neki zbog obećanog honorarnog angažmana, neki jer su u potrazi za novim poslom, a svesni su da budući poslodavac neće blagonaklono gledati na „ogovaranje” bivšeg poslodavca.

Antonela Riha kaže za Cenzolovku da je otkaz dobila 16. maja ove godine, bez ikakve najave:

„Pre nego što mi je otkaz uručen, na redakcijskom sastanku prihvaćen je moj predlog da radim jedan intervju. Tim pre me je začudilo kada sam na zaglavlju rešenja o otkazu videla da je potpisano dan ranije, 15. maja. Glavni i odgovorni urednik Milan Ćulibrk ničim nije pokazao da zna šta mi se sprema sat kasnije, kada sam pozvana u kancelariju direktorke sektora magazina Jelene Milošević. Tada mi je Ćulibrk rekao da zbog gubitaka koje NIN ima mora da otpusti nekoga i da je njegova odluka da to budem baš ja.”

Nikola Travica je način na koji mu je saradnja otkazana opisao u pismu koje je pre tri nedelje poslao menadžmentu srpske filijale Ringiera i centrali Ringiera u Švajcarskoj, ali mu do srede, 10. juna, nije stigao nikakav odgovor. Evo kako je u tom pismu Nikola opisao postupak otkaza, 8 maja ove godine:

„U neformalnom razgovoru, u foajeu kompanije, gospodin Vukajlović (Duško Vukajlović, odgovorni urednik Alo, prim. Cenzolovke) mi je iznenada ponudio dve opcije mog budućeg angažmana: ili da mi se zahvali na dosadašnjem radu ili da mogu da ostanem da radim uz mesečnu nadoknadu od celih 5.000 dinara.”

Ovakav način uručivanja otkaza opisuju i ostali otpušteni. Kažemo „otkaz”, iako je Travica bio čitavih sedam godina angažovan po autorskom ugovoru, ali to je uobičajen način izigravanja Zakona o radu kod mnogih poslodavaca u Srbiji.

Bog i direktor znaju za pet, a zaposleni najviše za tri

Ovde je pravi trenutak da u priču uključimo Marka Dekana, glavnog izvršnog direktora Ringier Axel Springer Media AG, dakle cele ove medijske grupacije. Dekan je, odgovarajući 10. juna na protest Evropske federacije novinara zbog situacije u ovoj kompaniji, između ostalog napisao:

„Naš menadžment u Srbiji pažljivo je razgovarao sa zaposlenima i objasnio zašto je ova odluka bila, nažalost, neizbežna.”

Jesu, razgovarali su, samo je Dekan zaboravio da objasni da su ovi razgovori menadžmenta sa redakcijama Blica i Alo održani posle otpuštanja, kada onih koji su dobili otkaz više nije bilo.

O korišćenju fraza „racionalizacija troškova kompanije” i „morale su da odu najslabije karike”, za koje Dekan tvrdi da nisu izrečene, pisao je UNS. A obrazloženja koja su prilikom uručivanja otkaza dobili otpušteni radnici Ringiera mogu se svesti na baš te dve teze: da se zbog loših finansijskih rezultata moraju smanjiti troškovi i da je kriterijum za odlučivanje ko će dobiti otkaz bio stepen nezadovoljstva poslovodstva njegovim radom.

Direktor u ciriškoj centrali Ringiera Mark Dekan tvrdi da je menadžment „pažljivo razgovarao sa zaposlenima i objasnio zašto je ova odluka bila, nažalost, neizbežna”. Samo je zaboravio da kaže da su ti razgovori održani posle otpuštanja, kada onih koji su dobili otkaze više nije bilo.

„U pokušaju da mi usmeno obrazloži razloge otkaza, Ćulibrk je izvadio papir sa mojim ocenama. Naime, u kompaniji Ringier Axel Springer zaposleni se svake godine ocenjuju ocenama od 1 do 5. Novinare ocenjuje kolegijum, urednike glavni urednik itd. Direktiva koja se dobija unapred je da, iz meni potpuno nerazumljivog razloga, niko ne može da ima ocenu veću od 3. Zbog toga sam se prošle godine i sporila sa glavnim urednikom Ćulibrkom jer sam novinarima iz političke rubrike dala ocene, po svom nahođenju, veće nego što je on dozvolio. Tada ih je pocepao i ocenjivao je sam. Ovoga puta, kada je pokušao da mi obrazloži otkaz, rekao je da me je ocenjivao i da imam najnižu ocenu u redakciji”, svedoči Antonela Riha.

Naravno, Dekan o sadržaju tih sastanaka i retorici svojih podređenih zna samo ono što su mu rekli ovdašnji menadžeri, jer on tim sastancima nije prisustvovao. On je u Beograd došao tek kasnije, 3. juna, zajedno sa Mihaelom Ringijerom, predsednikom Upravnog odbora kompanije, Markom Valderom, generalnim direktorom, i Ralfom Bihijem, predsednikom Axel Springer Internationala.

O ovoj poseti se po foajeima Ringiera (nažalost, to je posledica načina komunikacije sa zaposlenima koju primenjuje menadžment Ringiera, bar u Srbiji) pričalo nedeljama unapred, još pre nego što je došlo do otpuštanja. Kao da su menadžeri požurili upravo da pokažu gazdama da su troškovi već smanjeni.

Zanimljivo je da su zaposleni neposredno pre posete visoke delegacije iz centrale dobili mejlom obaveštenje u kojem je pisalo:

„Poseta menadžmenta kompanije je interni događaj koji se održava u cilju bolje komunikacije i razumevanja između zaposlenih i menadžmenta i neće biti javno komuniciran.”

Prle i Tihi su bili sindikalci

Mark Dekan je u onom pismu Evropskoj federaciji novinara objasnio da su „ove mere bile neizbežne zbog opadanja prihoda od oglašavanja usled teške ekonomske situacije u Srbiji”. Ekonomska situacija jeste teška, ali se u tim problemima različite kompanije različito snalaze.

Menadžment Ringiera se, još otkako je kriza počela pre šest godina, snalazi isključivo kresanjem troškova, čitaj smanjenjem plata, i teranjem zaposlenih da daju otkaz. Nije tamo samo jedan renomirani novinar ili fotograf preko noći „unapređen” u „pomoćnika novinara” i „pomoćnika fotografa”, ma šta to značilo, i „nagrađen” prelaskom na minimalac.

„Moma Ilić, jedan od naših najboljih novinara, koji godinama prati pravosuđe, doživeo je da nekoliko godina pred penziju bude degradiran na mesto novinara saradnika, sa zadatkom da ‘telefonskim kontaktima prikuplja informacije’, uz platu od 30.000 dinara”

„Ta atmosfera stalne nesigurnosti je već mobing. Kada u Blicu Moma Ilić, jedan od naših najboljih novinara, koji godinama prati pravosuđe, doživi da nekoliko godina pred penziju bude degradiran na mesto novinara saradnika sa zadatkom da ‘telefonskim kontaktima prikuplja informacije’ i dobije platu od 30.000 dinara, šta može da očekuje neko čije su znanje i iskustvo mnogo manji?! Otpuštaju se ljudi koji su od početka u Blicu, iskusni urednici poput Brane Parovića. Otkazi su stalna tema i najveći strah među novinarima, pre svega zato što ne postoje jasni kriterijumi vrednovanja onoga što rade. U kompaniji ne postoji sindikat, ne postoji nikakva zaštita”, kaže Antonela Riha.

Na to da je sindikalno organizovanje u ovoj kompaniji nezvanično zabranjeno, upozorio je i NUNS u svom saopštenju. Na nedavno održanoj Skupštini NUNS-a jedan od novinara Blica govorio je o pokušajima sindikalnog organizovanja u Ringieru:

„Ima nas tridesetak tamo koji smo zainteresovani za osnivanje sindikata, ali se sastajemo po dvoje u budžacima, kao Prle i Tihi. Svi čekaju da se sindikat registruje, pa da tek onda obznane da su članovi sindikata. Ljudi se plaše otkaza.“

Cenzura u ekonomskoj rubrici

Pritisak na novinare i urednike sve vreme ide i po drugoj liniji – liniji cenzure. Mnogi zaposleni, koji iz straha traže da im ne pominjemo imena, to potvrđuju, ali i Riha, koja otvoreno priča o tome:

„Najveći, pa i najdramatičniji pritisak osećao se u ekonomskoj rubrici. Nisu mogle da prođu teme koje su se, recimo, ticale ugovora sa ‘Etihadom’, ‘Mercedesom’, ‘Beogradom na vodi’. U političkoj rubrici naizgled nije bilo zabranjenih tema. Ali sam gubila veliku energiju i dane ubeđujući glavnog urednika, na primer, zašto je važno pisati o ukidanju ‘Utiska nedelje’ i da to nije tek pitanje odluke neke privatne kompanije, kako je on tada tvrdio. Brojne su teme koje nisu prošle ili im je fokus bio promenjen, ali se otvorena cenzura dogodila samo jednom.”

„Bila sam verovatno među prvim novinarima u Beogradu do kojih je stigla analiza londonskih doktoranada o plagiranom doktoratu ministra policije Nebojše Stefanovića. Svi smo se u redakciji složili da je to priča koju ne smemo da propustimo, ali je potom došla direktiva ‘odozgo’ da je Univerzitet Megatrend jedan od najvažnijih oglašivača, i tekst je, iako već pripremljen za štampu, skinut. Prihvatila sam tu odluku, jer NIN je bio u stalnom gubitku, trebalo je isplatiti plate – to je bio argument koji je prevagnuo. Do danas se stidim zbog te odluke”, priznaje Antonela Riha.

Šta misli menadžment, kako ovakva praksa utiče na zdravstveno stanje zaposlenih i da li je bila od značaja u slučaju dva nedavna infarkta u Ringieru, od toga jedan sa smrtnim ishodom, kod dvoje ljudi u ranim četrdesetim?

Prodaja sve manja, direktori bez posledica

Menadžment se, dakle, snalazi odlično sa otpuštanjem novinara, fotografa, prelamača, prevodilaca i ostalih „neposrednih proizvođača medijskog sadržaja”, ali se, to je nedavno postalo jasno, ne snalazi baš najbolje sa zadržavanjem barem postojećeg nivoa tiraža svojih izdanja. Kompanija je, naime, krajem maja odlučila da se povuče iz sistema oditinga tiraža koji sprovodi ABC Srbija, i to saopštenjem. Na to je, u intervjuu Marketing mreži, reagovao direktor ABC Srbija Branislav Novčić.

„U saopštenju se konstatuje kako su ‘dve velike izdavačke kuće (druga je Color Press Group, prim. Cenzolovke) ocenile projekat sprovođenja sistema ABC odita kao neuspešan’. Ostaje nejasno da li su neuspešni oni kojima padaju tiraži, pa u nedostatku adekvatnih poslovnih odluka, tu činjenicu prikrivaju od javnosti, ili revizor/oditor koji to konstatuje”, zaključio je Novčić.

Zašto je to bitno za ovu priču? Zato što pad tiraža nije posledica samo opšte loše ekonomske situacije, nego i lošeg rada menadžmenta, ali taj menadžment nikada ne snosi posledice svog lošeg rada. Nismo obavešteni da je nekom iz menadžmenta uručen otkaz, a njihove plate su takve da je i njihovo minimalno smanjenje moglo da spase egzistenciju i dostojanstvo većine otpuštenih. Na to je upozorio i predsednik Nemačkog udruženja novinara (DJV) Majkl Konken.

„Nedopustivo je da se novinari otpuštaju iz dana u dan, bez ikakvog  prethodnog objašnjenja. Tim pre što se uprava kompanije Ringier Springer hvali veoma profitabilnim poslovanjem u Srbiji”, naglasio je Konken.

Predsednik DJV podržava stav NUNS-a da je neprihvatljivo to što se racionalizacija poslovanja svodi na otpuštanja novinara, jer odgovornost za eventualno lošije poslovanje, pre svih mora da snosi menadžment grupacije Ringier Springer Srbija.

Ako ti ne odgovorimo, otkud znaš da si pitao?

Da se vratimo na saopštenje Asocijacije medija sa početka teksta. Uz zamerku novinarskim udruženjima da se oslanjaju na anonimne izvore, tamo je navedeno da je problem to što UNS i NUNS nisu razgovarali sa predstavnicima Ringiera. UNS je to demantovao istog dana.

„UNS je u poslednjih mesec dana nekoliko puta bezuspešno pokušavao da od menadžmenta dobije odgovore na pitanja o otpuštanjima. Na brojne pozive UNS-a i pitanja poslata mejlom, do danas niko nije odgovorio”, saopštio je UNS.

„Da li su neuspešni oni kojima padaju tiraži, pa u nedostatku adekvatnih poslovnih odluka, tu činjenicu prikrivaju od javnosti, ili revizor/oditor koji to konstatuje?”

Sličan set pitanja ovoj kompaniji zvaničnim mejlom uputila je i Cenzolovka, kao medij koji prati stanje u medijima. Mejl je 29. maja sa zvanične mejl adrese Cenzolovke upućen na službenu mejl adresu Nade Stamatović, za koju je na zvaničnom sajtu kompanije navedeno da je osoba zadužena za kontakte sa medijima. Do danas nije stigao nikakav odgovor.

Ovakva reakcija Asocijacije medija uspela je da od veoma lošeg spleta događaja napravi još gori. Jer, postavlja se pitanje da li podrška ovakvim postupcima jedne od kompanija članica Asocijacije znači da ne treba da se iznenadimo ako sutra i ostale kompanije koje čine ovo udruženje počnu isto da se ponašaju.

Podsećamo autore saopštenja da u statutu Asocijacije piše da je uslov za učlanjenje u ovo udruženje da član „prihvati i poštuje Kodeks novinara Srbije”, a da u prvom članu tog kodeksa piše da je „obaveza novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije”.

Kako očekuju da novinari brane javni interes, pa da, na primer, pišu o poslodavcima koji protivzakonito sprečavaju sindikalno organizovanje i sprovode zlostavljanje na poslu, a da pritom ne smeju ni da zucnu da se i sami nalaze u istoj situaciji? Kako da se bore za objektivnost, ako u svojoj kompaniji svakodnevno trpe pritiske da se ponašaju tačno suprotno? Da ne pričamo da u preambuli Kodeksa stoji da su za njegovu primenu odgovorni i urednici i izdavači.

Ili je ova odredba o prihvatanju Kodeksa, kao i toliko toga u ovoj zemlji, tek puka formalnost?