MEDIJI U AMERIČKOJ IZBORNOJ KAMPANJI (4): Iza podrške kandidatu ne stoje novinari i urednici

Dosad je 69 od 100 najtiražnijih novina u SAD iznelo stav prema kandidatima. Njih 55 podržalo je Hilari Klinton, tri lista su se opredelila za Gerija Džonsona, osam listova nikoga ne podržava, dva su protiv Donalda Trampa, a za njega je samo jedan list. Ko to, u stvari, unutar medija daje podršku i kako se ona odražava na svetinju novinarske neutralnosti?

Krajem septembra pojedini mediji u Srbiji preneli su Tanjugovu vest da je „list Njujork tajms podržao demokratsku predsedničku kandidatkinju Hilari Klinton“. Nekoliko nedelja kasnije isti izvor emitovao je sličnu vest: „Američki list Vašington post izrazio je danas podršku kandidaturi Hilari Klinton za predsednika SAD.“

Dva najuglednija američka dnevna lista stala su, dakle, na stranu jednog od takmaca u trci za Belu kuću. Znači li to da mediji, u većini oni pisani, pristaju na svojevrsno skidanje maski? Drugim rečima, da se uoči izbora (i to ne samo za predsednika države) novinari i urednici odlučuju na otvoreno priznanje javnosti o sopstvenom pristrasnom izveštavanju o kampanji, o čemu se ionako naveliko govori.

Iz pomenutih vesti dalo bi se tako zaključiti. Stvari, međutim, stoje posve drugačije, na radost novinarstva: iza bilo koje javno izražene podrške kandidatima u SAD ne stoje novinari i urednici tog lista – oni koji svakodnevno izveštavaju o raznim događajima, pa i onim iz sfere politike, i oni koji njihove tekstove odobravaju za sutrašnje izdanje lista. Oni, štaviše, oko takve podrške nisu ni konsultovani.

„Novinari u redakciji ne učestvuju u tom procesu“, izričita je Li En Kolasiopo, prva glavna urednica Denver posta u 124-godišnjoj istoriji tog lista, uz napomenu da se redakcija i editorial board nalaze s dve strane zida. „To praktično znači da ja sve do samog objavljivanja i ne znam kog kandidata će oni podržati“

Novinari i urednici u redakcijama, pa tako ni u Postovoj i Tajmsovoj, po pravilu ne iznose javno mišljenje o bilo kom kandidatu za ma koju javnu funkciju u SAD. Zvučalo bi zaista uvrnuto da se redakcije Posta i Tajmsa u jednom danu na tako nešto bez ikakvog blama odvaže, e da bi već narednog dana, očekujući valjda da su svima vrane popile mozak, ponovo počele da se promovišu u bastione novinarske profesionalnosti.

Ne, ovde se ne radi o lažnom predstavljanju. Razumevanje ovog fenomena pre svega nalaže poznavanje unutrašnje organizacije američkih medija.

Podršku predsedničkim kandidatima, kao i kandidatima za druge javne funkcije, zapravo javno iznose, za naše pojmove, specifični entiteti unutar svakog lista – zovu se editorial boards. (Gorenavedena vest o javnoj podršci Njujork tajmsa Hilari Klinton ilustrovana je tvitom u kojem upravo piše da iza podrške stoji editorial board tog njujorškog dnevnika.)

U jednom dnevnom listu editorial board čine iskusni novinari koji na posebnim stranicama (ili stranici) tog lista iznose svoja mišljenja i komentare. Te stranice su ujedno i jedini prostor u novinama gde je dozvoljeno iznošenje mišljenja. Članovi tog tela su u mnogim listovima čak fizički odvojeni od klasične redakcije, za koju je i dalje „vest svetinja“, a neutralnost imperativ.

Javno opredeljivanje novina prema političkim kandidatima datira od početka 19. veka, ali se ono ne smatra pravilom među američkim listovima: neki to, poput Njujork tajmsa, tradicionalno čine, za razliku od, recimo, Volstrit džornala koji se, opet, tradicionalno drži podalje.

Ima i onih koji su s tom tradicijom prekinuli; s druge strane, editorial board najtiražnijeg dnevnog lista u SAD – USA tudej – ove godine je prvi put u svojoj 34-godišnjoj istoriji izneo stav prema kandidatima u predsedničkoj trci: nisu nikog otvoreno podržali, već su naveli da Donald Tramp nije podoban za predsednika SAD.

Članovi editorial boarda odluku o podršci ne donose naprečac: javnom saopštavanju odluke prethode, naime, iscrpni razgovori sa svakim kandidatom (pa i predsedničkim), te temeljna analiza politika sa kojima kandidati izlaze pred birače. Njihov stav je najčešće na liniji sa onim koji ima vlasnik (ili vlasnici) lista.

Mičel Stivens u knjizi „Istorija novina“ navodi da su krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka američki listovi isključivo artikulisali stavove svojih vlasnika, a značajan korak ka objektivnosti omogućilo je tek uvođenje novih štamparskih mašina sa znatno većim kapacitetima. Smatra se da je od tog trenutka izdavanje novina počelo da biva veoma isplativo svojim vlasnicima. Samo štampana mišljenja očito više nisu mogla da zadovolje narastajući broj čitalaca.

Vestima jesu pripale naslovne strane, ali je za novinarske osvrte i komentare i dalje postojalo interesovanje javnosti – uostalom, tako je i danas – pa su za njih rezervisane posebne stranice. A njih su vremenom počeli da pripremaju posebni timovi novinara, dovoljno iskusnih i verziranih u materiju o kojoj pišu, koji su na prelazu u 20. vek u gotovo svakom listu dobili ime editorial board.

U tim segmentima listova oduvek vlada uverenje o tome da je javno izražavanje podrške političkim kandidatima u najboljem interesu javnosti.

„Mi podržavamo kandidate zato što većina današnjih novina smatra to delom našeg zadatka da budemo na usluzi javnosti, čak i ako se neki naši čitaoci ne slažu s našim gledištem“, kaže Džef Koen iz Hjuston kronikla, koji u podršci političarima vidi i motivaciju javnosti za veće učešće u demokratskim procesima.

U jednom dnevnom listu editorial board čine iskusni novinari koji na posebnim stranicama tog lista iznose svoja mišljenja i komentare. Te stranice su ujedno i jedini prostor u novinama gde je dozvoljeno iznošenje mišljenja. Članovi tog tela su u mnogim listovima čak fizički odvojeni od klasične redakcije

Kako god da se zove entitet unutar lista koji čitaocima predočava svog favorita u izbornoj trci, kontroverza o uticaju takve odluke na percepciju o neutralnosti ipak ostaje. Toga su svesni i sami novinari u tim redakcijama, pa otud i potreba da ponekad, i pored svakodnevnog dokazivanja, dodatno istaknu svoju privrženost profesionalnim standardima.

„Novinari u redakciji ne učestvuju u tom procesu“, izričita je Li En Kolasiopo, prva glavna urednica Denver posta u 124-godišnjoj istoriji tog lista, uz napomenu da se redakcija i editorial board nalaze s dve strane zida:

„To praktično znači da ja sve do samog objavljivanja i ne znam kog kandidata će oni podržati.“

U drugim redakcijama su to kontroverzno pitanje krajnje ozbiljno razmotrili – i odlučili da se u ovogodišnjoj predsedničkoj kampanji odreknu tradicije javnog podržavanja. To je slučaj sa listom Milvoki džornal sentinel, čiji urednik stranica sa mišljenjima Dejvid Hejns smatra da javna podrška političarima „potkopava čitavu ideju nezavisnosti, kao i mogućnost da kao medij budeš pošten u iznošenju mišljenja“.

Deo javnosti, koliko i sami novinari, ne gleda blagonaklono na tradiciju javne podrške političarima. Znaju to i u američkom Društvu profesionalnih novinara, ali se i pored toga ne sugeriše napuštanje te prakse. Štaviše, esnaf ohrabruje listove da na svojim stranicama sa mišljenjima promovišu rasprave o kandidatima i njihovim politikama:

„Deo te diskusije jeste i mogućnost da se čitaoci, kroz javnu podršku političarima, upoznaju s tim koji kandidat deli viziju tog lista.“

Inače, do kraja oktobra 69 od 100 najtiražnijih listova u SAD iznelo je javno svoj stav prema kandidatima na predsedničkim izborima. Najviše, njih 55, podržalo je Hilari Klinton (među njima i listovi koji su prvi put u svojoj istoriji podržali kandidata Demokratske stranke), tri lista su se opredelila za Gerija Džonsona, predsedničkog kandidata Libertarijanske stranke, osam listova je saopštilo da nikoga ne podržava, dva lista se protive izboru Donalda Trampa, dok je samog Trampa podržao samo jedan list.

Foto: YouTube screenshot