MEDIJI U AMERIČKOJ IZBORNOJ KAMPANJI (6): Pet stvari koje nikako da naučimo o izborima u SAD (osim zavera, atentata i vudu rituala)

Mediji u Srbiji su nas detaljno izveštavali o izborima u SAD na način na koji pažljivo prate rijaliti programe i starlete. Saznali smo sve o onome što njima donosi klikove i tiraže, ali koliko znamo čak i o elementarnim stvarima o američkom izbornom procesu, koliko uopšte kandidata u njemu učestvuje ili kako se to oni biraju?

Američka predsednička kampanja se u Srbiji prati opsežno, ali u isto vreme i površno, ocenio je za Dojče vele Vladan Marjanović, novinar nedeljnika NIN. „Sa retkim izuzecima u pojedinim ozbiljnijim medijima, ta kampanja se prati na način koji nije preterano analitičan i uglavnom se pažnja posvećuje manje bitnim detaljima. Akcenat se stavlja na sve što je neka atrakcija i na ono što može biti zanimljivo široj publici, a to je, dakle, sve ono što donosi više klikova na sajtovima i više prodatih novina.“

Opservaciji kolege Marjanovića o izveštavanju ovdašnjih medija o predsedničkoj kampanji u SAD teško da ima šta da se doda. Osim, možda, pitanja: da li je uopšte moglo biti drugačije? Primedba o tome da se iz kampanje objavljuje „sve ono što donosi više klikova na sajtovima i više prodatih novina“, zapravo je dijagnoza stanja u dobrom broju domaćih medija i stoga praćenje predsedničke kampanje u SAD ne predstavlja nikakav izuzetak.

To se možda pre svega odnosi na naslove, poput ovih:

„SOROŠEVA NAMEŠTALJKA! Kontroverzni milijarder sprema prevaru, njegov čovek glavni dobavljač mašina za brojanje glasova?!“,

„SVEŽE MLEKO IZ DOJKI SA SVEŽOM SPERMOM Marina Abramović poslužila VUDU večeru Hilari Klinton!“,

„REPUBLIKANCI HOĆE DA UBIJU TRAMPA: Zavera protiv milijardera, vrh stranke okrenuo leđa lideru?!“.

Čak i ako nakon izbora analize budu pokazale da je o američkim izborima objavljen impresivan broj tekstova u ovdašnjim medijima, to neće promeniti činjenicu da su mediji – i ovaj put! – malo učinili da bi izborni proces u SAD do kraja bio razumljiv. Nedostaje bazični kontekst koji je kao i uvek neophodan za razumevanje događaja

I, doista, koja je bila svrha ovakvih naslova osim da se na njih „upecaju“ čitaoci? Informisanje? Aha.

Istini za volju, ne može se reći da se sam tok predsedničke kampanje nije potrudio da isproducira ovakve i slične „vesti“. U svemu tome nije mali ni doprinos samih predsedničkih kandidata.

Tačno, ni pojedini američki mediji nisu operisani od „lova na klikove“ i prenošenja svakojakih, neretko besmislenih informacija koje su ma i u najtananijoj vezi sa kampanjom. Tamošnji „mediji“ su posebna priča.

Međutim, građaninu SAD je istovremeno ponuđeno i obilje ozbiljnih istraživačkih tekstova, analiza, komentara i intervjua, a sve s ciljem da mu se pruži sveobuhvatnija slika pre donošenja odluke o tome koji je kandidat više zaslužio njegov glas.

Na kraju krajeva, o novom predsedniku SAD odlučuju isključivo građani te države, ali se posledice njihovog izbora, kao kod malo kojih izbornih procesa, u potonjim godinama osećaju širom sveta.

Zato je negde i očekivano to što mediji izvan SAD nastoje da anticipiraju te posledice kroz podrobno analiziranje i kandidata i njihovih stavova, pogotovo onih koji bi mogli da utiču na trenutne međunarodne odnose i buduću poziciju date države u tim odnosima.

Na takav pristup u Srbiji tek su se retki odvažili. Jedini pokušaj da se kroz intervju stavovi jednog od kandidata približe srpskoj javnosti nije se baš srećno okončao.

Možda i nije toliki problem u tome što su emitovane vesti i njihove opreme više ličile na praćenje rijaliti programa ili na zgode i nezgode neke starlete, ni u tome što su pojedini mediji otvoreno raspirivali (ne)simpatije prema kandidatima (zna se za koga su bile rezervisane simpatije), i u tom kontekstu čak objavljivali ankete o tome za koga bi građani Srbije glasali (zna se za koga bi).

Čak i ako nakon izbora analize budu pokazale da je o američkim izborima objavljen impresivan broj tekstova u ovdašnjim medijima, to neće promeniti činjenicu da su mediji – i ovaj put! – malo učinili da bi izborni proces u SAD do kraja bio razumljiv.

Bez toga, recimo, besomučno objavljivanje rejtinga predsedničkih kandidata svodi se tek na pitanje procenata. Nedostaje, dakle, bazični kontekst koji je kao i uvek neophodan za razumevanje događaja. Ukoliko nam je, je li, do toga uopšte stalo.

Šta, dakle, zahvaljujući medijima i dalje ne znamo o američkim predsedničkim izborima? (Ako sumnjate da je u pitanju neznanje, slobodno proverite s prijateljima i komšijama koliko o tome znaju.)

1. Na predsedničkim izborima ne učestvuje samo dvoje kandidata.

Na osnovu najvećeg broja tekstova, teško da bi iko mogao da zaključi da ih ima više. A ima ih, kao i na svim dosadašnjim predsedničkim izborima. Uz Donalda Trampa i Hilari Klinton, na glasačkom listiću u svakoj od 50 saveznih država, kao i u glavnom gradu Vašingtonu, biće i ime kandidata Libertarijanske stranke Gerija Džonsona. Kandidatkinja Zelene stranke (da, postoji i takva stranka u SAD!) Džil Stajn dogurala je do pozicije na glasačkom listiću u 44 države i u američkoj prestonici.

Savezne države same regulišu kriterijume da bi se bilo koji kandidat našao na glasačkom listiću – negde su oni jednostavni, drugde preteški za nekog ko ne pripada Republikanskoj ili Demokratskoj stranci. U Koloradu su, recimo, jednostavni, te će se građani te savezne države 8. novembra opredeljivati između čak 22 predsednička kandidata.

Istina je da kandidati Demokratske i Republikanske partije gotovo po pravilu imaju ubedljivo najviše šansi da se domognu Bele kuće, pa ih otuda svi mediji, čak i američki, favorizuju u svom izveštavanju.

2. Amerikanci ne glasaju direktno za predsedničkog kandidata.

Opredeljujući se za predsedničkog kandidata u izbornom danu, birači zapravo biraju grupu kandidata za elektore koji su povezani s tim predsedničkim kandidatom. Ukoliko predsednički kandidat dobije većinu glasova u datoj saveznoj državi (izuzetak su samo Mejn i Nebraska, tamo ne važi pravilo „pobednik uzima sve“), kandidati za elektore postaju zvanično elektori date savezne države.

Njihov je jedini zadatak da se okupe u glavnom gradu svoje države u ponedeljak nakon druge srede u decembru i da formalno daju svoj glas za predsedničkog i potpredsedničkog kandidata koji su na izborima u novembru dobili najviše glasova birača u toj državi (izuzetak su, rekosmo, Nebraska i Mejn).

U najvećem broju slučajeva, stranke spiskove kandidata za elektore određuju ili na svojim konvencijama ili na sastancima stranačkog rukovodstva. Važan kriterijum za predlaganje elektora jeste lojalnost stranci; postoji veoma dobar razlog za to: da pri glasanju elektor ne bi svoj glas dao nekom drugom kandidatu.

3. Kandidat sa manje osvojenih glasova na nivou SAD može postati predsednik.

Imperativ je za svakog predsedničkog kandidata da bude prvi po broju dobijenih glasova u što je moguće više saveznih država.

Stvar je – u elektorima. U zavisnosti od populacije i veličine, savezne države imaju od po tri do najviše 55 elektora, koliko ima Kalifornija – sveukupno, 538 elektora (toliko u zbiru članova imaju Predstavnički dom i Senat). Oni čine tzv. Elektorski kolegijum, telo koje nije ni zamišljeno da se u punom sastavu okuplja, već tek da predstavlja izbornu volju građana saveznih država.

S najviše glasova osvojenih u jednoj državi, kandidatu, rekosmo, u najvećem broju slučajeva pripadaju i svi elektori iz te države. Što više osvojenih država, to više i elektora na kontu kandidata. Onaj kandidat koji osvoji natpolovičnu većinu (270) u Elektorskom kolegijumu, postaje predsednik SAD.

Džordž Buš Mlađi je 2000. postao predsednik sa 271 elektorskim glasom a pritom je osvojio pola miliona glasova manje od svog rivala, Ala Gora.

Zbog svega ovoga, istraživanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou u najboljem slučaju pokazuju ko ima veću podršku među biračima, ali ne nužno i većinu u Elektorskom kolegijumu.

4. Predsednika može da izabere i Predstavnički dom Kongresa.

Kad nijedan kandidat ne osvoji potrebnih 270 elektorskih glasova, što se može dogoditi ukoliko se u igru umešao i treći kandidat (ili više njih), tada predsednika bira Predstavnički dom Kongresa između tri kandidata sa najviše osvojenih elektorskih glasova. Članovi tog doma iz jedne savezne države nastupaju kao delegacija i pri glasanju imaju jedan glas. Istovremeno, Senat bira potpredsednika između dva kandidata s najviše osvojenih elektorskih glasova.

5. Ne glasa se samo jedan dan.

Iako se naziva izbornim danom, „utorak posle prvog ponedeljka u novembru“, a to je u ovoj izbornoj godini 8. novembar, zapravo označava završetak izbornog procesa u SAD koji je započet nedeljama unapred. Ta praksa, poznata i kao rano glasanje, postaje sve popularnija, pa je tako pre četiri godine mogućnost da svoj glas pošalju poštom ili da lično glasaju pre izbornog dana iskoristilo 40 odsto birača (oko 46 miliona) od ukupnog broja onih koji su glasali na predsedničkim izborima. Dva dana pre ovogodišnjeg izbornog dana za predsedničke kandidate već je glasalo više od 41 milion birača.