Politika posle Petričića: Relaksirana radna atmosfera bez „stranih tela“

Deo redakcije zadovoljan dolaskom „deteta Politike“ Žarka Rakića na čelo dnevnog lista. Od solidarnosti sa ilustratorom Dušanom Petričićem, dugogodišnjim najoštrijim kritičarem vlasti u ovoj kući, važnije teme za zaposlene – potpisivanje kolektivnog ugovora ili ponovno objavljivanje novčanih nagrada. Direktorka Mira Glišić Simić, za koju bivša glavna urednica kaže da faktički upravlja ovom kućom, ostaje na tom mestu uprkos tome što je tu došla u vreme Borisa Tadića

Kada je Žarko Rakić, v.d. glavnog urednika Politike, pitao svoje starije kolege da li je to što je tri puta bio urednik spoljnopolitičke rubrike dovoljno da uđe u istoriju, mogao je samo da sanja da će se ram sa njegovom slikom naći u nizu portreta onih koji su vodili najstariji srpski dnevni list.

Kad, eto čoveka, biće okačen, rame uz rame, tik do Ljiljane Smajlović, donedavno glavne urednice, na istom zidu u velikoj sali, na četvrtom spratu, poznatijem kao „Minovićevo“. (Tako je ovaj sprat u zgradi Kompanije „Politika“ svojevremeno krstio Bogdan Tirnanić, pošto je ceo bio sedište moćnog direktora Žike Minovića, koji je ostao upamćen kao čovek koji je doveo Slobodana Miloševića na vlast.)

Ali, u poslednjim promenama uređivačkog vrha Politike, slavu ipak nosi „treći čovek“, karikaturista Dušan Petričić. Uz Pjera Križanića, Zuku Džumhura i mnoge druge velike autore i novinare koji su ispisivali najbolje stranice, verovatno će samo Petričićevo ime biti zabeleženo među važnijima za trajanje ovih dnevnih novina.

Njega je angažovao Dragan Bujošević, Ljiljana Smajlović nedeljom objavljivala na prvoj strani, a Žarko Rakić otpustio, ali u tom redosledu nisu toliko važni glavni urednici, koliko prava slika o stanju stvari u Srbiji.

Rakić: Petričić bio „strano telo“ u Politici

Od osnivanja, prva strana lista je potpis uređivačke politike, podseća Momčilo Pantelić, novinar u penziji i glavni urednik Politike za vreme vlade Milana Panića 1992. godine. Naslovna strana je uvek bila ogledalo vlasti, bez obzira na njen manji ili veći uticaj na pisanje lista.

Ništa se nije promenilo ni u novom milenijumu, pa je tako žestoka kritika premijera na Petričićevim crtežima mogla da posluži kao dokaz nezavisnosti, pa i pečat profesionalnog integriteta Politike, bar jednom nedeljno.

Kada je Ljiljana Smajlović podnela ostavku, a Dušan Petričić ubrzo posle toga dobio otkaz, kolumnista Ljubodrag Stojadinović je sam otišao, smatrajući da poslednje promene Politiku više ne čine dobrim ambijentom za slobodno mišljenje.

Rakiću „Petričić nikada nije legо̂“, jer misli da su „njegovi crteži i njihov sadržaj u neskladu sa tradicijom lista“. Prema njegovom mišljenju, Petričić je bio „strano telo u Politici“

Bez obzira na to šta o svemu tome misle novinari, činjenica je da je deo redakcije zadovoljan dolaskom Žarka Rakića na čelo lista. Raspoloženje kolega testirao je još 2008. na konkursu za izbor glavnog urednika, kada je dobio gotovo isto glasova kao i Dragan Bujošević. Doduše, redakcija se većinom izjasnila za Milana Mišića, ali je imenovan Bujošević. Rakić kaže da je tada samo želeo da proveri poverenje kolega, jer se znalo, kako napominje, da je Bujošević izbor Borisa Tadića.

Pošto je glavnoj urednici potpisala otkaz, direktorka Mira Simić Glišić ga je pozvala da ga obavesti o postavljenju za vršioca dužnosti na neodređeno vreme, objašnjava za Cenzolovku Rakić kako je stigao na novo radno mesto.

Novinari Politike, koji žele da ostanu anonimni, kažu da je njegovim dolaskom relaksirana radna atmosfera, da se novčane nagrade javno objavljuju, a i da je direktorka konačno spremna da prihvati kolektivni ugovor koji redakcija traži oko četiri godine. Dragan Novaković, predsednik Nezavisnog sindikata Politike, kaže da su pregovori u toku i da očekuje da to bude urađeno vrlo brzo.

Rakić ističe da ne može a da ne bude ponosan na to što je na čelu lista sa tradicijom od 1904. godine.

„Ni ja ne želim da se setim vremena ‘odjeka i reagovanja‘, ali nije sve bilo loše“, kaže v.d. glavnog urednika.

Prema njegovim rečima, na stranicama Politike ubuduće treba da se vidi „lepo lice građana Srbije“.

Za početak, jasno je stavio do znanja da to lice nije prepoznao u Petričićevom rukopisu.

Bivša glavna urednica Ljiljana Smajlović kaže za Cenzolovku da premijer Aleksandar Vučić od nje „nikada nije tražio da Politika o nečemu piše ili ne piše“, pa ne veruje ni da je od Žarka Rakića bilo ko tražio da otkaže Petričića.

„Njegov potez mi pre liči na samopreporučivanje, pogađanje želja iz očiju“, kaže Ljiljana Smajlović.

Na pokušaj Vučićevog kabineta da skandal ublaži zahtevom za vraćanje karikaturiste u Politiku, Petričić je odgovorio odlaskom u NIN, a Rakić ponavljanjem karikature Vučića ispod fantomke, u vrhu strane, ali ne prve. (Ko razume, shvatiće!)

Rakić ističe da ne spori Petričićev kvalitet i da nema ništa protiv Vučića u karikaturama, „biće ih i u buduće“, ali da mu „Petričić nikada nije legо̂“, jer misli da su „njegovi crteži i njihov sadržaj u neskladu sa tradicijom lista“. Prema njegovom mišljenju, Petričić je bio „strano telo u Politici“.

Smajlović: Kontinuitet razvlašćivanja redakcije

Ljiljana Smajlović je 2008. prvi put razrešena sa mesta glavne urednice Politike, pod tačkom „razno“, ali nije odolela da ponovo sedne na mesto „prvog čoveka Politike“. U drugom pokušaju, nakupilo se dovoljno znakova koji su je upozorili na to da ona to faktički nije.

U takvoj situaciji, svojevoljni odlazak u znak „protesta protiv nasrtaja menadžmenta na autonomiju glavne urednice i redakcije“ čini se kao pristojan izlaz u odnosu na moguće neprijatnosti koje bi donelo njeno dalje zadržavanje na čelu lista.

Ne čekajući da Skupština osnivača to i potvrdi, direktorke Nina Samardžić i Mira Glišić Simić su joj brzopoteznim potpisom na otkaz još jednom stavile do znanja ko je vlast u kući. Bivša glavna urednica kaže da Politikom faktički „upravlja generalna direktorka Mira Glišić Simić“. Ona dodaje da je „nesastajanje Skupštine Politike sumnjivo, sporno i, po svoj prilici, nepropisno“.

Kada je redakcija pomislila da je odlaskom Borisa Tadića sa vlasti, u Politikinoj kući završena era direktorke Glišić Simić, promena se nije desila. Sada je navodni razlog produženog trajanja njene uprave –prijateljski odnos sa porodicom Vučić

Ljiljana Smajlović napominje da se i Vučiću žalila na opstrukciju od strane pomenute direktorke, pa nije čudno što veruje da je otkaz bio, kako ističe, „odgovor Aleksandra Vučića“ na njenu ostavku.

Po njenom mišljenju, nerazjašnjeni vlasnički odnosi u preduzeću jesu  osnovni razlog što su joj često bile vezane ruke u uređivanju lista. Ona smatra da se Vučić opredelio za kontinuitet, za stare metode vođenja Politike, one za koje se pre njega opredelio Boris Tadić.

„U Politici je Mira Glišić Simić još u vreme Borisa Tadića izmenila procedure, tako da glavni urednik ne može da donese čak ni odluku da pošalje novinara na put bez njenog odobrenja. U vreme Borisa Tadića redakcija je razvlašćena, a u vreme Aleksandra Vučica se za redakciju u tom smislu ništa nije promenilo nabolje“, objašnjava Ljiljana Smajlović.

Kao primer samovlašća pomenute direktorke navodi i promenu sistematizacije bez konsultovanja sa redakcijom, koja je posle poništena, a napominje i da je odbila da potpiše kolektivni ugovor.

To potvrđuju i naši sagovornici iz redakcije lista, nekoliko novinara i urednika, koji nisu želeli da im se imena javno pominju.

Žarko Rakić takođe ističe da je imao problem sa direktorkama, ali sa Ninom Samardžić, pa joj je čak zapretio tužiocem, jer je zbog odbijanja potpisa dovela u pitanje štampanje dodatka sa Olimpijade u Brazilu. On, međutim, ima razumevanje za Miru Glišić Simić, jer, kako objašnjava, mnogi zahtevi redakcije do nje nisu ni stizali pošto je prvo Samardžićeva odbijala da ih odobri.

Tajna uspeha direktorke Glišić Simić

Inače, doskora su obe direktorke operativno upravljale kapitalom suvlasnika preduzeća „Politika novine i magazini“ (PNM) – Ist medija grupe (IMG) iz Rusije i „Politike AD“, čiji je država većinski akcionar. Direktorka Mira Glišić Simić imenovana je kao zastupnik državnog kapitala, dok je Nina Samardžić došla pre dve godine na upražnjeno mesto menadžera ispred vlasničkog udela IMG-a.

Najviši organ uprave PNM-a (Skupština osnivača) nije se sastao više od godinu i po dana, ističe Ljiljana Smajlović. Tako je vlast pomenutih direktorki praktično ostala bez kontrole, a izostalo je i formalno razrešenje glavne urednice. Nekoliko puta ponovljeni pokušaj Cenzolovke da dobije komentar pomenutih direktorki PNM-a završio se bez njihovog odgovora.

U septembru je Nini Samardžić istekao ugovor, ali je početkom oktobra Agencija za privredne registre odbila da briše njeno ime iz Registra dok ne dobije odluku Skupštine osnivača o razrešenju. Time je zakonito poslovanje PNM-a blokirano, bar u delu dokumenata za koje je potreban supotpis obe direktorke. Žarko Rakić kaže da, koliko on zna, direktorka Glišić Simić može samostalno da potpisuje dokumenta do određene vrednosti, tako da poslovne odluke u vezi s listom nisu sporne.

Momčilo Pantelić smatra da je „Politika i dalje nacionalna institucija, koja je to zaslužila dugim trajanjem“, ma kakva da je danas i bez obzira na sva podrivanja. Za političare je fascinantna ta izdržljivost, naglašava Pantelić. Politika je zato potrebna svakoj vlasti „da pokaže kako ima duboke korene, iako raste na plitkoj zemlji“

U čemu je „tajna uspeha“ direktorke Mire Glišić Simić, koja desetak godina vodi poslove PNM-a, može samo da se pretpostavi na osnovu saznanja novinara i urednika, koji pak ne žele o tome javno da govore, kao i prema pisanju medija.

Kada je redakcija pomislila da je odlaskom Borisa Tadića sa vlasti, u Politikinoj kući završena era direktorke S, promena se nije desila. Sada je navodni razlog produženog trajanja uprave Mira Glišić Simić – prijateljski odnos sa porodicom Vučić, što nam je potvrđeno od dva nezavisna izvora iz vrha Politike.

O direktorki Politike, tačnije o njenim navodnim poslovnim transakcijama, ispisani su tomovi novinskih tekstova, sve sa podacima kao da ih je vodio revizor lično. Nikada zvanično nisu demantovani, a nijedan državni organ nikada nije reagovao.

Zeferino Grasi, direktor „Politike AD“, suvlasnika u PNM-u, ističe da nema komentar na rad direktorke jer „to nije njegova obaveza, već posao predstavnika države kao većinskog akcionara u Skupštini osnivača tog preduzeća“. Uostalom, naglašava Grasi, ako su tačni navodi u medijima o nezakonitom radu pomenute direktorke, „zašto niko nikada nije podneo krivičnu prijavu protiv nje?“

Od dolaska na mesto generalne direktorke PNM-a, Mira Glišić Simić vrlo brzo uzima stvari u svoje ruke i poslovnim odlukama celu redakciju stavlja pod kontrolu, bar tako svedoči doskorašnja glavna urednica, a potvrđuje i nekoliko novinara Politike, naših sagovornika.

Uticaj ove direktorke delom osvetljava i relativno brz izbor Žarka Rakića za v.d. glavnog urednika, smatraju naši sagovornici iz redakcije lista. Kada ga je Dragan Bujošević smenio sa mesta urednika spoljnopolitičke rubrike, Rakić odlazi u marketing, gde se tri godine bavi oglasnim dodacima lista, sve dok ga Ljiljana Smajlović nije vratila na uredničko mesto „Sveta“. Rakić potvrđuje da je dobro sarađivao sa direktorkom Simić Glišić i da su „imali nekoliko uspešnih akcija“.

Činjenica je, međutim, da je Žarko Rakić „dete Politike“, gotovo 40 godina je u dnevnom listu. Bio je dopisnik iz Beča, a Hadži Dragan Antić, v.d. direktora kuće Politika u vreme Slobodana Miloševića, kao čoveka od poverenja poslao ga je na specijalni zadatak u Frankfurt.

Kako sam Rakić priča, pored novinarskog rada, trebalo je da sklopi poslove o štampanju Politike u inostranstvu. Tvrdi da je to mogao da bude uspešan poslovni poduhvat, ali je Hadži Antić od toga odustao nakon početka protesta opozicije zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora 1996. godine.

I dok se tokom jednog veka na prvoj strani Politike dnevno učitavala slika srpske vlasti, istovremeno je krojena sudbina nekada moćne medijske kompanije koja je knjižila značajne poslovne uspehe. Politika je u tranziciji završila kao podstanar u vlastitoj kući, na adresi Trg Politike, gde je od slave ostalo samo crno ćirilično ime na zgradi Komercijalne banke.

Ali i takvu, bez uticajnog tiraža i narušenog ugleda, država je ne pušta iz ruku. Momčilo Pantelić smatra da je „Politika i dalje nacionalna institucija, koja je to zaslužila dugim trajanjem“, ma kakva da je danas i bez obzira na sva podrivanja.

Za političare je fascinantna ta izdržljivost, naglašava Pantelić. Politika je zato potrebna svakoj vlasti „da pokaže kako ima duboke korene, iako raste na plitkoj zemlji“.

* Autorka je bila novinarka Politike od 1986. do 1996. godine