Zašto mediji izbeglice pretvaraju u migrante?

Ne samo domaći već i strani mediji uglavnom migrantima nazivaju stotine hiljada ljudi koji dolaze u Evropu bežeći od sukoba u svojim zemljama. I pored toga što je za UNHCR jasno da se prema međunarodnom pravu u najvećem broju radi o – izbeglicama, u javnosti se ova reč malo koristi

Migranti, azilanti, iregularni migranti, izbeglice, imigranti, nelegalni migranti, emigranti, ilegalni migranti – sve su to termini kojima mediji nazivaju desetine hiljade ljudi koji mesecima, bežeći od ratova koji se vode u zemljama Azije i Afrike, prolaze kroz Srbiju, tražeći utočište na teritoriji Evropske unije. Bez svesti o tome da svi ti termini imaju bitno različita značenja, mediji ih najčešće ipak nazivaju najkraćim i najpogrešnijim izrazom – migranti.

Ljiljana Smajlović, glavna i odgovorna urednica Politike, posle našeg pitanja zbog čega se najčešće koristi reč „migranti”, razgovarala je sa urednicima rubrika ovog dnevnog lista.

„Kažu da su tu praksu preneli sa agencije Rojters, na koju je Politika pretplaćena, kao i iz Gardijana i Njujork tajmsa, listova koje najčešće konsultujemo kada tragamo za pozadinom vesti iz sveta. Katkad koristimo i izraze azilanti i izbeglice, ali to ređe činimo iz bojazni da ne izazovemo zabunu, jer migranti koji prolaze kroz našu zemlju ne traže ni azil ni izbeglički status”, kaže Smajlovićeva.

Termin migrant je bezličan izraz, ti ljudi su po definiciji izbeglice. (Radoš Đurović, CZPTA)

Međutim, od početka ove godine 66.000 ljudi je prema podacima MUP-a Srbije izrazilo nameru da zatraži status azilanta, što je prvi korak u postupku dobijanja statusa izbeglice. Na ovaj podatak poziva se i UNHCR.

Prema rečima Ljubimke Mitrović iz službe za pravnu zaštitu beogradske kancelarije UNHCR, 95 odsto ovih ljudi dolazi iz zemalja u kojima se vode oružani sukobi – iz Sirije, Iraka, Avganistana, Eritreje, Somalije, i po međunarodnom pravu oni su – izbeglice.

Konvencija o statusu izbeglica iz 1951. godine i dodatni protokol iz 1967. jasno određuju kriterijume i razloge davanja određenog statusa, te je izbeglica, citira Ljubimka Mitrović: „svaki onaj ko napusti zemlju porekla i u nju ne želi ili ne može da se vrati zbog osnovanog straha od progona zasnovanog na veri, rasi, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili zbog političkog mišljenja“.

Migranti, s druge strane, objašnjava ona, najčešće svoje zemlje napuštaju iz ekonomskih razloga „i ipak imaju neku vrstu izbora da li da u njima ostanu ili ne, dok izbeglice tu opciju nemaju“. Za obe ove kategorije postoje različite obaveze država koje ih primaju.

„Terminologija je jako važna zato što kada se radi o izbeglicama, onda su njihova prava i obaveze vrlo jasno definisane“, ukazuje Ljubimka Mitrović. „Kada su u pitanju migranti, u međunarodnom pravu ta situacija nije kristalno definisana kao kada se radi o izbeglicama. Države imaju obavezu da prihvate izbeglice koje beže od progona, a kada se radi o migrantima, to je drugi pravni okvir.“

Ni u TV B92, kao ni u gotovo svim ostalim domaćim medijima, nisu čitali ove konvencije, ili su ih tumačili potpuno drugačije.

Meni se čini i kad je reč o Evropi i o regionu, da zapravo ne žele da preuzmu odgovornost za rešavanje sudbine tih ljudi. (Vladimir Petronijević, 484)

„B92 u svom izveštavanju koristi termin ’migranti’ jer taj termin bolje opisuje status ovih ljudi nego ’izbeglice’. U upotrebi je i od strane relevantnih institucija, poput Crvenog krsta, a koriste ga i međunarodne organizacije“, kaže urednik Vesti TV B92 Aleksandar Miladinović i poziva se na to da ih tako zovu i „najkredibilniji svetski mediji“ čije vesti ova televizija prenosi. „Pri tom, u rečniku međunarodnih institucija, termin migrant je širi pojam – obuhvata i tražioce azila i izbeglice, a među ljudima o kojima se govori u ovom slučaju, ima i jednih i drugih“, kaže Miladinović.

Rojters, svetska agencija na koju se pozivaju i naši sagovornici, koristi oba termina: i migrant i izbeglica.

„Kada pričamo sa nekim iz Sirije, mi navedemo da je izbeglica. Ali kada govorimo o ljudima koji nisu uopšte registrovani, ne možemo znati da li su to izbeglice ili ekonomski migranti i nije na nama da to znamo“, kaže Met Robinson, šef dopisništva te agencije u Beogradu.

Ne registruju se svi koji uđu Srbiju. U UNHCR-u, kaže Ljubinka Mitrović, pretpostavljaju da ih je duplo više prošlo kroz našu zemlju nego što je njihov zvanično zabeležen broj, ali to ne znači da taj status ne traže kada pređu granicu.

Babar Baloh, portparol UNHCR-a, za Radio Slobodna Evropa iznosi podatak da je „u Mađarskoj tokom ove godine 90.000 ljudi apliciralo za azil, od kojih 60.000 dolazi iz Sirije, Iraka, Avganistana i Pakistana. Dakle, iz toga je više nego jasno da se ovde uopšte ne radi o migrantskoj, već o izbegličkoj krizi“.

„Problem je što sada, kada je ovo pitanje postalo tako alarmantno, postoji rizik da bude i politizovano“, objašnjava Met Robinson. „Pojedini mediji, mislim na one desno orijentisane, nazivaju ih ekonomskim migrantima, sa akcentom na to da dolaze u Evropu zbog posla. Tako Dejli mejl piše da ti ljudi dolaze u Englesku zbog beneficija, što u većini slučajeva nije istina“.

Mediji u Srbiji već mesecima pišu o ljudima koji beže sa ratnih područja. Čitamo i gledamo njihove potresne priče, ali se sve češće primećuju i naslovi poput Informerovog „Migranti nadiru“, ili „Cela Sirija protutnjaće kroz Srbiju“ u kojem Blic najavljuje kako će kroz Srbiju na jesen proći pet miliona ljudi i da će Beograd postati „finansijski centar migranata“.

Pojedini desno orijentisani mediji nazivaju ih ekonomskim migrantima, a Dejli mejl piše da ti ljudi dolaze u Englesku zbog beneficija, što u većini slučajeva nije istina. (Met Robinson, Rojters)

Sa naslovne strane lista Danas i od državnog sekretara MUP-a Aleksandra Nikolića stiže upozorenje kako „Određeni broj migranata ima borbeno iskustvo“. Pišu su reportaže o sudbinama izbeglica koji se okupljaju kod Železničke stanice u Beogradu, ali je sve više tekstova i televizijskih priloga u kojima novinari preračunavaju koliko izbeglice troše, a koliko koštaju i jesu li zarazni.

„U našim medijima imate s jedne strane neznanje, a s druge senzacionalizam kako se pravi islamska država i Teheran u Beogradu, što može izazvati negativne posledice prema izbeglicama“, primećuje izvršni direktor nevladine organizacije 484 Vladimir Petronijević.

Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila, kaže kako je slika u Srbiji o izbeglicama pozitivna, da postoji empatija prema njihovoj sudbini i u medijima, ali da novinari često ne razumeju pravni status ovih ljudi.

„Terminologija je problematična, novinarima, pa i političarima, zbrku stvara to što oni ilegalno prelaze granicu, a zatim traže azil. Tako koriste termin migrant, što je bezličan izraz, dok su ti ljudi po definiciji izbeglice“, kaže Đurović.

Države imaju obavezu da prihvate izbeglice koje beže od progona, dok je to kada se radi o migrantima drugi pravni okvir. (Ljubimka Mitrović, UNHCR)

„Mi novinari znamo da ti ljudi beže od rata, ali političari u Evropi ne žele da ih nazivaju izbeglicama jer bi to podrazumevalo neke druge obaveze“, primećuje Met Robinson.

Slede ih i naši političari, od premijera Aleksandra Vučića do ministra policije Nebojše Stefanovića, pa Aleksandra Vulina zaduženog za rad i socijalna pitanja, i drugih niže rangiranih medijskih sagovornika.

UNHCR je pohvalio „humani pristup“ koji Srbija ima prema izbeglicama, ali je i činjenica da smo još uvek pre svega tranzitna zemlja. Oni koji dobiju potvrdu da nameravaju da zatraže azil u Srbiji, moraju da se u roku od 72 sata prijave u neki od pet centara za azil. To najčešće ne rade i odlaze u zemlje Evropske unije.

Na ulazu u Mađarsku ih čeka zid, a države u kojima žele da ostanu čekaju precizno definisane obaveze. Prema međunarodnom pravu, tri su načina na koja se rešava izbeglička kriza, objašnjava Vladimir Petronijević:

„Najpre prihvat ljudi i programi integracije, zatim sledi pitanje preseljenja u treće zemlje i, na kraju, povratak u zemlje porekla onoga momenta kada ratna dejstva prestanu i steknu se uslovi da se ljudi vrate. Meni se čini i kad je reč o Evropi i o regionu, da niko ovde zapravo ne želi da preuzme odgovornost za rešavanje sudbine tih ljudi. Jer to nije pitanje samo jedne zemlje, a EU ima ozbiljan udeo u čitavoj situaciji koja preti da bude humanitarna katastrofa.“

Pitanje odgovornosti kreće, očigledno, od samog termina kako nazivamo stotine hiljada nesrećnih ljudi koji beže iz svojih zemalja i traže pomoć. S jasnom namerom ili iz neznanja, nazivanje izbeglica migrantima nije samo pitanje leksike već postaje preimenovanje njihovog problema i obaveze koju političari, kroz čije zemlje prolaze i u njima ostaju, moraju da reše.