2023: Moj kolega, robot

Otvorio sam „chatbot“ GPT-3 (kompjuterski program napravljen da simulira komunikaciju sa pravim ljudskim bićem na internetu) kompanije „Open AI“, kojim se poslednjih nedelja ovdašnji on-line svet oduševljava. Jedan (bivši) kolega zadao mu je zadatak da napiše sonet i ispalo je to „‘nako“, ali je zaista zaličilo i moglo bi se prodati kao umetnost nekome ko se sa sonetom nije često sretao. Ja sam od njega tražio, na srpskom, da napiše vest o prevrtanju vagona na pruzi kod Pirota, dva dana posle te nesreće i dao mu još samo jednu informaciju, onu da se u njima nalazio amonijak. Algoritam se zaneo i nalupetao. Program je citirao „izvor“ koji je naveo da je „došlo do kvara na vozu“, da su policijske i hitne službe odmah izašle na teren i evakuisale stanovništvo te da su lokalne vlasti objavile da je amonijak ugrozio okolne ekosisteme. Dakle, izmislio je, rođak, učitao i pretpostavio scenario iz neke uređene zemlje u kojoj sistem funkcioniše, ali šta ćemo, nije tako bilo. Dakle, kao reporter, moj „kolega“ robot još je nepouzdan, ali istini za volju – da sam ga „nahranio“ sa više informacija, izveštaj bi bio bliži istini. I algoritam nije nužno predviđen da se razvija u pravcu novinarstva i verovatno ima ograničenje kada su u pitanju izvori na srpskom sa kojih se napaja i uči, ako ih uopšte ima. No, negde mora da se počne. Sa druge strane, tekst je bio gotov za nekoliko sekundi, meni bi trebao malo više, nije bilo pitanja i potpitanja.

Sem Altman, izvršni direktor „Open AI“-ja u podkastu Ezre Klajna, kolumniste Njujork Tajmsa izjavio je kako program koji sam testirao svakodnevno koristi na hiljade ljudi, uključujući i one koji rade na njegovom razvoju. Tvrdi da su stvoreni uslovi da AI pomogne ne samo u novinarstvu već i u ulozi medicinskih savetnika ili nastavnika matematike i drugih predmeta.

– To „čudo“ koje nam je bilo potrebno da bismo imali superinteligentni AI, to je već iza nas. To su algoritam koji uči i mrežna arhitektura koja dekodira znanje i ima mogućnost da tom znanju da smisao. Sada više nema gornje granice mogućnosti (AI – prim. aut) – rekao je on.

Mediji poput „Blumberga“ i „Njujork Tajmsa“ AI vođeno novinarstvo koriste već punu deceniju – oni prvi su koristili „Cyborg“, program koji je šnjurao kroz finansijske izveštaje i na osnovu tih podataka odmah pisao vesti, ovi drugi su koristeći program „Heliograf“ pratili Olimpijske igre 2016. u Riju i izbore za američki Kongres. Agencija „Asošijejted pres“ je, kada je uvela AI, udesetostručila broj tekstova o profitima kompanija. Danas uz pomoć veštačke inteligencije proizvede 40.000 priča godišnje.

– Ona (tehnologija – prim aut.) oslobađa novinare rutinskih zadataka kako bi se bavili ozbiljnijim zadacima za koje je potrebna kreativnost. Ona nam omogućava nam da proizvedemo više sadržaja koji koristi novoj publici i jača naše sposobnosti da otkrivamo vesti – kaže Liza Gibs, koja u AP-u vodi sektor vesti koje se proizvode uz pomoć AI za tekst objavljen u okviru projekta „Kulturtechniken 4.0“ nemačkog Gete instituta.

Čitajući kako se AI koristi u redakcijama, sebi počinjem da ličim na Freda Kremenka; ono što radim i kako radim, u poređenju sa tim, oslikavanje je zidova pećine simbolima i crtežima. „Robo-izveštavanje“, kako to zovu, za jedne podrazumeva automatsko kreiranje višestrukih verzija iste priče za različite medije i korisnike, prilagođene njihovim potrebama. Drugima tehnologija služi da objedinjuje podatke iz velikog broja različitih izvora, trećima pomaže u pretraživanju mreža i agencija u potrazi za vestima i to poslednje jedino mi je blisko jer znam softver koji me obaveštava o događajima u svetu. AI u nekim redakcijama još i čisti komentare od postova sa neprimerenim sadržajem, a u razvoju su programi koji “skidaju” transkripte intervjua i odmah izvlače osnovne teze ili rade fact-check i u različitim studijama odnos prema korišćenju te tehnologije dominantno je pozitivan. Urednički – moj „kolega“ robot ’leba ne jede, nema praznike, slave i rođendane, ne razboljeva se i ne ostaje u drugom stanju, nema planova zbog kojih davi urednike posebnim „željama“ za raspored po smenama, nikada nije umoran, ne boli ga glava, nije sujetan, ne vređa se, nema problem da radi „bočnu“ priču i… Nema empatiju, savest, moralne ili etičke dileme. E, tu sam te ček’o…

– Šta, i mi smo potrošna roba znači? – kaže mi kolega Nikola pošto sam sa njim podelio svoja „otkrića“ o raširenosti AI-ja po redakcijama na zapadu, a ja mu odgovaram, a to nisam sam smislio nego citiram Sema Altmana, da su sve tehnološke revolucije za posledicu imale ukidanje neke linije poslova i otkrivanje novih. Moje su sumnje i strahovanja mračniji, ima drugih stvari zbog kojih me prisustvo „robo-novinara“ ne ushićuje na „prvu loptu.“ Mašine poput GPT-3 imaju potencijal da promene praksu u redakcijama tako što će novinari, poput mene, da ukucaju ključne informacije, a on će onda da izbaci gotov tekst za veoma kratko vreme, štedeći ga novinarima. To, međutim, otvara pitanje autorstva nad tekstovima a potencijalno postoje rizici da će mašina, u budućnosti, prosto početi da prepisuje „on-lajn“ izvore koje ima na raspolaganju što dovodi u pitanje novinarski integritet i pouzdanost, kao i autentičnost objavljenih informacija. Na kraju, ko će sprečiti „mašinu“ da koristi lažne citate ili izvore koji nisu kredibilni? O tome filozofiram sa Anom Martinoli, teoretičarkom medija koja kaže da AI u svom razvoju preslikava sistem predrasuda, ideja i predstava onoga ko ga „hrani“ znanjem.

– Zamisli AI koji „nabasa“ na tekstove iz naših tabloida o ratu u Ukrajini i odatle „uči“ stereotipe i predrasude koji u njima dominiraju, kaže mi ona, a ja odgovaram kako je to zapravo slično usudu mladog novinara čiju će karijeru i budući svetonazor u značajnoj meri odrediti to u čije uredničke ruke dopadne. I tu se složimo, samo što ona onda podvuče ključnu razliku.

– AI ne može da proceni vrednost nekog podatka, za razliku od čoveka.

I zaista, mladi novinar, ako iole kritički preispituje svet oko sebe, za razliku od mašine, može da prepozna ako se nađe na stranputici. Trasa kojom algoritam počne da uči teže će se autonomno korigovati. Dakle, stvar je u odgovornosti i to se može porediti sa tim kako se u različitim redakcijama odgovornost kotira na vrednosnoj lestvici. I tu dolazimo do dileme kako će se promene, koje će jednom svakako doći, odraziti na medijsku scenu u Srbiji?

Da bi one bile implementirane, potrebno je prvo raditi na algoritmu koji će učiti srpski jezik, pa onda onaj srpski jezik prilagođen potrebama novinarstva. Koliko čujem, velike kompanije u Srbiji nisu zainteresovane da ulažu u razvoj takvog algoritma, jedni zato što srpsko tržište smatraju malim, drugi prosto ne prepoznaju prednosti koje tehnologija nudi. To stvara određeni rizik da Srbija bude na začelju kada je u pitanju ta vrsta tehnološkog razvoja i u situaciji da, negde tamo u budućnosti, implemetira i prilagođava rešenja koja će morati da kupi.

U medijskoj sferi, određeni stepen primene AI se, koliko znam, već ukorenio tamo gde imam puno razloga da sumnjam da se pitanje etike visoko kotira. Softver se u tim kućama trenutno najviše koristi za testiranje reakcija publike na naslove i njihovu korekciju i ima jedan kojim se personalizuju oglasi što, uzgred, koriste svi značajniji izdavači. Ovo ostalo o čemu sam govorio gore, nema tragova aktivnosti. Ne, da ja znam.

Nesumnjivo je, međutim, da će veštačka inteligencija i u Srbiji, pre ili kasnije, postati deo redakcija i lako može da se desi, imajući u vidu prirodu algoritma na pretraživačima i društvenim mrežama, da izvesnu tržišnu prednost steknu oni koji ranije počnu da proizvode više sadržaja uz pomoć „kolega“ robota. I ta bi prednost mogla da bude značajnija za one koji su i sada brži za ono vreme koje ne „izgube“ na proveri informacija. To izazove koji stoje pred odgovornim medijima čini većim, a vreme koje im stoji na raspolaganju da ovladaju novim veštinama kraćim.