Anatomija jedne debate

Naravno da ovo nije bila debata već klasični politički intervju, ali koliko znam razlozi za ovakav naslov emisije bili su čisto tehnički, uzrokovani produkcionim kapacitetima „Insajdera“. Da li je ovo bio najzanimljiviji intervju Alekandra Vučića u poslednjih nekoliko godina? Jeste. Da li je iz njega izašao kao pobednik? Jeste. Da li nam treba više ovakvih emisija? Naravno. Mislim na zanimljive emisije, a ne na Vučićeve pobede.

Uprkos ishodu, Brankica Stanković i „Insajder“ produkcija mogu da budu više nego zadovoljni onim što su uradili. Dobili su milionski auditorijum, priliku da u reklamnim blokovima promovišu svoj sajt, a ne verujem ni da su u pregovorima sa „Prvom“ oko uslova emitovanja ostali kratkih rukava. Dakle, sa poslovne strane, uspeh ove produkcijske kuće koja se, kao i većina drugih, na srpskom medijskom kvazi-tržištu bori da preživi na dnevnom nivou.

Brankica Stanković je ovim intervjuom mnogo toga rizikovala. Pre svega svoju ličnu reputaciju stečenu dugogodišnjim radom na brojnim istraživačkim projektima. Mogla je da ulogu domaćina poveri nekom od svojih urednika, ali nije. Od nje se to i očekivalo. Hrabrost ili sujeta- nebitno. Ne moram da podsećam šta je sve ova žena preživela u poslednjih deset godina i voleli njen rad ili ne mi imamo samo jednu Brankicu Stanković, novinarku koja se našla medju 100 najznačajnijih u svetu.

Ne želim sad ni da pričam koliko je težak život pod višegodišnjom policijskom pratnjom i zaštitom i koliko on menja nečije poglede na svet. Brankica to najbolje zna, a svima koji ovo čitaju iskreno želim da nikada to ne dožive. Znam i da je ova Brankica drugačija od one koju sam upoznao u redakciji Radija B92 kada mi je dodeljena kao nova i mlada saradnica u emisiji „Jutopija“ koju sam uredjivao. Ne sećam se više ni kada je to tačno bilo. Davno u svakom slučaju.

Današnja Brankica ima svojih vrlina i mana, ali sigurno spada medju najbolje novinare koje trenutno imamo. Nije nikakva tajna da intervju nije možda njena najbolja „disciplina“, ali kada ti se ukaže prilika da razgovaraš sa predsednikom države to se ne odbija. Bilo gde u svetu.

Brankica nije političar već novinar i neozbiljno je od nje očekivati da radi ono što je zadatak opozicije. Njeni vrednosti stavovi su većinom dijametralno suprotni od njenog sagovornika, ali ni to nije preterano bitno. Ključ je da ona odradi ono što što je prevashodni zadatak svakog novinara: da postavi pitanje koje bi postavio njen gledalac kada bi se našao na njenom mestu i pokuša da dobije odgovor. Da li će ga dobiti prvenstveno zavisi od sagovornika koji po pravilu čini sve da ne kaže bilo šta što bi mu moglo naškoditi. Zato intevju, a pogotovo politički, jeste neka vrsta psihološkog „rata“ u kome se dve strane bore za kontrolu razgovora i vremena koje im stoji na raspolaganju.

Zašto je onda Aleksandar Vučić izašao kao nesporni pobednik iz ove borbe. U jednoj rečenici: zato što je to Aleksandar Vučić, jedan od najnezahvalnijih sagovornika za svakog novinara koji bi želeo da se oproba u ovoj disciplini.

Imao sam prilike i na sopstvenoj koži da osetim kako to izgleda u praksi, stim da je Vučić sa kojim sa ja razgovarao onaj „stari“, a ne ova unapredjena i usavršena verzija koja pri tom drži u svojoj ruci sve poluge vlasti i može da u roku od 24 sata uradi sve što mu padne na pamet. Vama, vašoj porodici, prijateljima, produkciji, državi- već kako mu se ćefne. Ovo jeste njegova država i to jeste najveći problem. Ne za njega, za nas.

Zašto se sinoć sve završilo kako se završilo? Ostavimo po strani naša nerealna očekivanja i iluziju da će jedan intervju razmontirati ono što su mnogi stvarali godinama. To je naš problem, a ne Brankicin. Pozabavimo se činjenicama vezanih za ovaj razgovor koje će nam na kraju pokazati da iz ovoga duela Brankica nije ni mogla da izadje kao pobednik. Jer da je izašla, mi bismo verovatno sve ovo prepričavali po društvenim mrežama kao nešto što smo videli na sajtu „Insajdera“ , a što nije moglo da se vidi na nacionalnoj televiziji. Nijednoj.

Intervju je sniman u ponedeljak 30.10 u istom danu kada je Vučić „gostovao“ na Pinku gde se očekivalo da nam ispriča šta se desilo u razgovoru sa Jiom, kakva je sudbina Kosova i sve ono što na kraju nije ni rekao. Potvrda da će dati ranije obećani intervju za „Insajder“ stigla je samo 24 sata ranije u kom roku je Brankica trebalo da organizuje sve oko studija, pokrene pregovore o uslovima emitovanja, organzuje rad u produkciji….. takav je uostalom taj medijski preduzetnički posao. Sa sagovornikom je dogovorila okvirne teme razgovora ( nije mu poslala pitanja), dogovoreno je trajanje razgovora (45 minuta), vreme i mesto snimanja.

Mnogi se verovatno pitaju zašto razgovor nije vodjen uživo, ali nije lako to dobiti kada ste produkcijska kuća i ne znate da li ćete i pod kojim uslovima to emitovati bilo gde osim na vašem sajtu. Na snimanju takvih razgovora insistiraju i političari mnogo manjeg kalibra i ranga nego što je to Vučić. Opravdano.

Brankica je imalo mnogo više vremena da se pripremi za razgovor od tih poslednjih 24 sata kada joj je rečeno da će Vučić održati svoje obećanje. Govorim ipak o danima ( 2 ili 3), a ne o nedeljama ili mesecima koliko bi možda trebalo za jedno pošteno „razmontiravanje“. A složićete se da treba i nešto drugo raditi sa svojom produkcijom osim pripreme za razgovor do koga možda neće ni doći jer je na kraju Vučić taj koji je u poziciji da to uradi ili ne u zavisnosti da li mu to u tom trenutku odgovara. Izračunao je da mu odgovara i mnogo važnije, procenio je da će izaći kao pobednik. Jednostavno, sve je bilo na njegovoj strani. I nož i pogača.

Osnovnu grešku Brankica je napravila u samoj pripremi razgovora. Znala je da ne može u 45 minuta da stavi sve. Zato ništa niste čuli o Kosovu, Amerikancima, Rusima, Bosni, Hrvatskoj, Crnoj Gori, helikopteru, Lončaru, kumu Nikoli…..mogao bih da nabrojim još bar desetak tema i „afera“ za koje se vezuje Vučićevo ime. Uprkos tome i vi ste kao i ja proveli tih sat i 45 minuta prikovani za ekran čekajući naredno pitanje i odgovor. Samo zbog te činjenice ovo je najbolji intervju sa Vučićem u poslednjih par godina. Iza njega bi bio onaj sa Ivanom Ivanovićem, ali to je neki drugi film.

Umesto da se fokusira na najviše tri ili četiri teme i da proba da ih razvije dubinski ( do trešenja iz gaća), Brankica je na svoju listu stavila dve ili tri više. Takodje, progutala je udicu o „ekskluzivnosti“ pa je dozvolila sagovorniku da joj pojede 15-20 minuta računicom o visini penzija. Tu istu računicu ponovio je isto veče na Pinku i time ubio „ekskluzivu“. Brankicu je medjutim stavio u veliki problem. Već tada je bilo jasno da ona neće imati vremena za sve što je planirala da pita i time je kontrolu razgovora stavio u svoje ruke. Do 45 minuta mogao je da bira šta želi da kaže, a šta ne, dok je Brankica morala da brine o tome šta će se desiti ako iscuri vreme a ona recimo ne progovori o medijima. Po isteku 45 minuta Vučić prelazi na novi nivo ove igre mačke i miša u kojoj novinar misli da je svako pitanje koje postavlja poslednje i gde dužina i odgovora i razgovora zavisi samo od dobre volje sagovornika. U takvoj situaciji propuštaju se „penali“, previdjaju odgovori koji daju priliku za novo pitanje i odmah skače na sledeću temu koja je bila zacrtana za onaj razgovor od 45 minuta. Medjutim, ovo više nije taj razgovor.

Jedini uslov koji je postavljen produkciji bio je da sve mora da se emituje bez montiranja i Vučić je, znajući to, mogao jako dobro da kontroliše dinamiku i sadržaj svojih odgovora. On je u glavi imao jasne poruke koje želi da uputi svojim biračima ( jer on uvek priča samo svojim biračima) a sve što je izlazilo iz tog okvira služilo je za mućenje bare. U par navrata izveden je na tanak led ( finansiranje SNS, Vulin, optužba Jankovića za učetvovanje u ubistvu) ali je skoro uvek kontrola razgovora bila u njegovim rukama. Kao uostalom sve u našim životima.

Do kraja razgovora Brankica se borila za dah ( tačnije vreme) želeći da dopre do svih tema koje je planirala. Nije imala šanse. Tegovi su joj vezani već posle 15 minuta priče o penzijama i sve posle toga bila je samo realizacija master plana.

U sklopu priprema za intervju Brankica je mogla da priča sa novinarima koji imaju veće iskustvo u tome. Neki su njeni prijatelji, drugi samo kolege, ali sigurno bi (neki) bili voljni da pomognu. Ma koliko novinarska solidarnost kod nas bila na niskom nivou dobila bi par korisnih saveta. Oslonila se na sopstvenu i snagu svog malog tima i ….pogrešila.

Vučić jeste jedan od najnezgodnijih sagovornika, ali i ne i nepredvidiv. Tačno se znaju rečenice (poruke) koje će on izgovoriti. Gde god da nastupa, poruke su iste. On je tu da ih saopšti i zato je uostalom i prihvatio da učestvuje u razgovoru. Zadatak novinara je da prepozna ta opšta mesta ( ja plaćam svoju vodu, moja porodica nije bogatija, američka televizija, radim 24 sata….) i da pripremi taktiku za napad ili odbranu u tim trenutcima. Ne želim sad da pričam šta je moglo da se radi, jer onda bi se sve svelo na „ja bih to ovako“, ali znam da je moglo drugačije. Zna to i Brankica i siguran sam da će neki drugi razgovor sa Vućićem ili nekim njegovim biti bolji. Bez obzira da li će ga voditi ona ili neko od njenih saradnika. Pokazalo se da se Vučić sme prekidati, da ne mora uvek da pokazuje mape i tvitove, da mu publika aplaudira, a „novinar“ potvrdno klima glavom. Naterala ga je da „pretpostavi“ priču o finansiranju stranke i time potencijalno prizna krivično delo, da dodatno obesmisli priču o tetki uvlačenjem Djelića, pokaže da je on izmislio „Prangiju“, te da se tabloidi pune iz njegove glave. Malo li je?

Da je bilo drugačije ubedjen sam da se razgovor ne bi emitovao. Izgubio bi se fajl ( nema više traka) , ušla bi voda u kabl, dogodio bi se „državni udar“. Tim koji radi za Vučića je ozbiljna mašina. On radi svoj posao, danonoćno. Istraživanje, fokus grupe, ključne reči i poruke, botovi…sve su to sastavni delovi propagandnog mehanizma za koji smo se potajno nadali da može da kolabira u jednom razgovoru. Kada se to ne dogodi, tu su društvene mreže da svoj bes i ogorčenje iskalimo. A mašina je nastavila da radi. Pohvala Krstića i Ksenije Vučić „koleginici“ kao so na ranu. Naravno da će iskoristiti priliku da ponize svog protivnika. Kao i uvek.

Ono što se dešavalo na Tviteru i Fejsbuku pre i posle intervjua je priča za sebe i sigurno zaslužuje posebnu analizu. U suštini, pokazalo se da se oni koji koriste internet ne razlikuju mnogo od onih koji ne znaju da on uopšte postoji. To mnogo više brine. Više od ove jedne izgubljene „bitke“ Brankice Stanković.