Autocenzura je sestra laži

To se najpre dogodilo sa literaturom u Srbiji, da bi se nakon maja 2012. prenelo i na šire diskurzivno polje, pre svega medijsko koje se veoma brzo prilagodilo novim uslovima političkog limitiranja distribucije informacija. Tek mali broj štampanih i elektronskih medija ostao je izvan te zone, ali zato neprestano pod političkim pritiskom i optužbama da se radi o „plaćeničkom“, „neprijateljskom“ novinarstvu. Jedan nedavni događaj i reakcija medija predstavljaju školski primer autocenzure, pošasti čiji je zloćudni učinak prilično zapostavljen u javnim debatama o slobodi govora pod vlašću naprednjaka i njihovog lidera. Ona obično dolazi nakon javnih manifestacija cenzorskih aktivnosti, otvorenih zabrana emisija, izbacivanja novinara iz redakcija, iznenadne promene programske šeme po imperativu godišnjih doba, kao što je to bio slučaj sa B92 u slučaju “Utiska nedelje” ili aktuelnog odbijanja serijala “Moje pravo” Bojane Maljević zbog “delikatnog trenutka”. Zapravo, taj trenutak u okolnostima kapilarno raširene cenzure u jednom društvu može zauvek ostati delikatan, a odluke redakcija koje se pozivaju na ovakve izgovore samo su simptom dublje patologije koja naizgled nema veze sa onim ko je trenutak učinio tako delikatnim.

O cenzuri je Danilo Kiš pisao davne 1985. kao o pojavi “koja svoje postojanje ne priznaje i želi da se prikrije u okrilju demokratskih institucija koje vrše i druge funkcije (izdavačke i novinske redakcije i saveti) ili da se supstituiše u ličnosti direktorâ izdavačkih kuća i novina, urednikâ kolekcija, recenzenta, lektora”. Njeno postojanje Kiš je video kao “simptom jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo sa njom – autocenzure”.

Slučaj koji se dogodio poslednjih dana izazvan je jednim oštrim nastupom akademika Ljubomira Simovića na inače bezbolnoj proslavi devedesetogodišnjice Srpskog PEN centra. Sve je bilo zamišljeno da prođe u najboljem redu, uz prigodne govore ministra Vladana Vukosavljevića i predsednice domaćeg PEN-a Vide Ognjenović. Od ostalih članova ove organizacije nije se očekivalo ništa drugo osim da slede zadati kurs, baš onako kao što su ga sledili u zimu 2012, kada je jedan član PEN-a, pisac Sreten Ugričić bio izložen javnom linču i proterivanju ne samo sa mesta upravnika Narodne biblioteke Srbije nego i iz zemlje. Među potpisnicima tada pokrenute peticije za podršku Ugričiću najmanje je bilo članova Srpskog PEN-a. No to više nije bitno, kao što nije važno ni to što se niko od prisutnih, tokom patetičnih prisećanja na godine koje je trebalo “pregurati”, nije setio zime kada je Srpski PEN centar izvršio ritualno samoukidanje.

Govor kontroverznog akademika Ljubomira Simovića, koji je prešao dug stvaralački put, od Boja na Kosovu, koji je nadahnuo čitave generacije varvara, među kojima i Crvene beretke koje su delove njegovog teksta pevale kao svoju himnu (Hriste bože), sve do detektovanja “Povratka u varvarstvo”, kako je glasio naslov i refren njegovog izlaganja na pomenutoj proslavi. Neko bi rekao da između ove dve amplitude postoji neraskidiva veza, ali ni to sada nije važno kada se nalazimo u uslovima u kojima, s jedne strane, gotovo da nema nikog ko bi javno ukazao na pojavu varvarstva, dok s druge, nema mogućnosti da se takvo ukazivanje na duboku patologiju politike prenese do javnosti, koja je ukinuta dekretom o “delikatnom trenutku”. Govor pesnika Ljubomira Simovića, koji je usledio nakon slatkih reči bola i ponosa Vide Ognjenović i opštih mesta ministra Vukosavljevića o “uzburkanim vremenima”, aktivirao je alarm za autocenzuru kod većine medija koji su preneli vest sa ovog skupa.

Prvu vest sa proslave PEN-a objavio je poluilegalni Tanjug i to pod naslovom “Devet decenija postojanja Srpskog PEN centra”. Struktura ove vesti imala je tri segmenta od kojih je prvi i najvažniji bio zasnovan na govoru ministra Vukosavljevića, koji je izneo uglavnom poluistine o istoriji PEN-a, a sve u znaku dobrog raspoloženja i lepih želja za budućnost ove organizacije. Drugi segment odnosio se na skraćenu verziju govora Vide Ognjenović, iz kog je izdvojena samo jedna udžbenička rečenica koja glasi: “PEN je neophodan kao saborac u borbi za slobodu govora, pisane reči i mišljenja, a protiv rata, cenzure, nasilja i nehumanih postupaka”. Tekst se završava podsećanjem na godinu osnivanja PEN-a 1926, kao i na mitski katalog imena pisaca koji su učestvovali u njegovom osnivanju (Andrić, Crnjanski, Dučić, Isidora Sekulić i drugi). Bila je ovo zapravo (auto)cenzurisana verzija događaja. Ova “agencijska vest” poslužila je kao alibi za autocenzuru ostalih medija koji su oberučke preuzimali Tanjugovo viđenje događaja, kao što je to učinila B92. Inače, sam ministar kulture je sredinom oktobra pohvalio ovu agneciju da, prema njegovom saznanju, “posluje samostalno i na tržištu”. Međutim, njena samostalnost i netransparentno finansiranje pokazali su se na ovoj vesti kao više nego upitni.

Na sreću, iste večeri je vest o ovom događaju objavila i N1, tako da je jedan deo javnosti ipak bio upoznat sa realnim činjenicama, pre svega sa kritičkim nastupom akademika Simovića, koji je pobrojao sva nepočinstva Vučićeve vlasti, od patologije urbane politike (Beograd na vodi), preko medijske, jezičke, kulturne, obrazovne, privredne, sve do fantomki u Savamali. Ove dve vesti, dva viđenja jednog istog događaja koji se zbio u Beogradu 24. novembra tekuće godine ukazuju na to da nešto ozbiljno nije u redu sa političkim ambijentom u kome se medijski programi realizuju. Iako je ministar Vukosavljević svojevremeno najavio novu medijsku strategiju koja će rešiti sve probleme, podsmevajući se pre svega izveštaju EK koji je ukazao na loše stanje medijskih sloboda u Srbiji, izgleda da je ovaj proces ušao u svoju terminalnu fazu.

Politika je tek u subotu 26. novembra i to na redovnoj stranici kulture prenela “agencijsku vest” o ovom događaju i to pod naslovom “Srpski Pen – saborac u slobodi govora”. Zanimljivo je da ovu vest niko nije potpisao, već se radi o hibridu izveštaja Tanjuga i Seeculta. Struktura vesti u Politici predstavlja zanimljiv iskorak iz Tanjugovog slepila. Naime, tu je dodatak o nastupu akademika Simovića koji predstavlja tipičan primer lakirovke. Iz njegovog govora izvučene su i parafrazirane izjave o stavljanju književnosti u rezervat, jedna aluzija na izložbu Necenzurisane laži kao i osuda plagijata naučnih radova. Ovo je neobično i zbog toga što je Politika, a naročito njen Kulturni dodatak, verni pratilac života i rada pisaca iz PEN-a. Nedelju dana ranije, Kulturni dodatak je čak kao najavu velike rasprave o statusu kritike u kulturi koja će se odvijati pod okriljem konferencije PEN-a, objavio mali temat o kritici danas i ovde. U subotu, 26. novembra, Politika je bila zaokupljena nekim drugim problemima.

Zato je Danas istog dana preneo integralnu verziju govora Ljubomira Simovića pod naslovom “Povratak u varvarstvo”. Ovim gestom je jedan deo publike, zainteresovan za događaje u javnosti, izvan zone otrovnog zračenja Informera, Pinka, B92 i ostalih satelita, mogao da se obavesti o kritici vlasti koja se mogla čuti pre nekoliko dana u Beogradu.

Istog dana je i Blic objavio kratku vest o Skupu povodom devedeset godina PEN-a. Naslov je preuzet od Simovića, ali je zato reprezentacija njegovih ideja takva da se stiče utisak kako je Simović govorio o opštim problemima marginalizacije književnosti, pozivajući se na Eliotov stav “da narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje varvarski”. Udarna glosa u tekstu novinarke Tatjane Nježić glasi: “Vlast je shvatila da se uticaj knjige može osujetiti”. Ovo zapravo ne znači ništa, kao što i ceo tekst deformiše realni kritički kapacitet izgovorenih reči. Ispada da su Simovićevi varvari zapravo Eliotovi varvari, koji u istoj meri more čitav svet, što u stvari nije tačno.

Za sklapanje integralne slike o proslavi devedesete godišnjice Srpskog PEN centra potrebno je mnogo više napora nego što je to bilo proteklih godina. Čitaocu je neophodna visoka medijska pismenost i upornost istraživača, naravno pod uslovom da je već na početku posumnjao u ono što mu servira “samostalni” Tanjug i ono što recmo govori ministar kulture. Takvih je, međutim, malo. Ogromna većina je prepuštena pogubnoj “mentalnoj manipulaciji sa dalekosežnim posledicama po literaturu i po ljudski duh”. Njihove su zidine odavno pale pod najezdom varvara sa fantomkama, kao “tri barake u Savamali”.