Brankica Stanković: Od mene se valjda očekivalo da moram da pokažem mržnju. Žao mi je, ne mrzim nikoga

I pored svega što ste iskusili u svojoj karijeri, mnogi stiču utisak da vas je iznenadila agresivna reakcija dela ljudi na društvenim mrežama čak i na samu najavu intervjua. Da li je tako?

Odmah su krenule standardne teorije zavere. Zašto baš sada, zašto TV „Prva“, zašto emisija ne ide uživo. Prvo smo se trudili da odgovorimo na svako pitanje, a onda smo shvatili da je to uzalud. Svako je unapred već imao neku svoju istinu. A jedina istina jeste da je intervju zakazan javno, na konferenciji za novinare koja je bila prenošena uživo na raznim televizijama. Aleksandar Vučić je, odgovorajući na pitanje naše novinarke, rekao da ne može na konferenciji da odgovara na njenih dodatnih 10 pitanja i sam rekao: „Evo, doći ću u ‘Insajder’ i odgovoriću na sva vaša pitanja“. To smo na našem sajtu i objavili istog dana. Kada je termin potvrđen, zamolili smo da razgovor uradimo u studiju, a ne u Predsedništvu, jer smo planirali da intervju ponudimo TV „Prva“, zato što je to televizija sa nacionalnom frekvencijom, a cilj nam je da što više ljudi u Srbiji sazna da postoji „Insajder.net“ jer mnogi ne znaju. Kako da ide uzivo? Mi smo produkcija, a ne televizija. Emisija je nazvana „Insajder debata“ samo zato što smo tu scenografiju imali spremnu jer smo još pre nekoliko meseci odlučili da uvedemo i novu emisiju koja će se raditi u našoj produkciji. Četrnaest godina postoji emisija „Insajder“ i mnogo puta do sada se dešavalo da počnu reakcije i pre emitovanja emisije, ali ovakvu vrstu histerije do sada nismo doživeli.

Da li smo definitivno postali društvo ljudi koji prvo reaguju, pa odgledaju intervju? Koji prvo kliknu da komentarišu, pa tek onda pročitaju tekst?

Baš tako. I tu nema pomoći.

Kako reagujete na optužbe da ste „smekšali“ jer ste se nekoliko puta „smeškali“ u emisiji, postali manje kritični prema vlasti?

Čekajte, ranije kada sam radila emisije uživo (2007. godine, šest emisija) primedbe su bile: užas, kako je nevaspitana, smeje se ljudima u lice bez imalo poštovanja… Sada to nije „smejanje“ bez poštovanja, nego je „smeškanje“ sa velikim poštovanjem. Šta da kazem na to? Bila sam u intervjuu onakva kakva sam inače. Prirodna. Svi koji me poznaju znaju da je moja prirodna rekacija ironičan osmeh sagovorniku u lice kada mislim da ne govori istinu. Možda to nije pristojno, ali tako reagujem. I u ovom razgovoru je bilo takvih situacija. Nekada sam povišenim tonom predsedniku Srbije rekla da ne govori istinu, nekada sam se samo nasmejala uz komentar da nije tačno to što tvrdi. Uostalom, taj intervju postoji i sada, pa svako može ponovo da pogleda i da se sam u sve ovo uveri. A što se tiče „optužbi“ da manje kritikijumo vlast, evo opet mogu samo da se nasmejem. Mi ne kritikujemo, mi se bavimo otkrivanjem zloupotreba, propustima sistema. To je naš posao. Postoje emisije „Insajder bez ograničenja“, i na sajtu N1 i na našem sajtu, koje su emitovane u ovoj sezoni svakog utorka i teme su isključivo o ovoj vlasti, odnosno o odgovornosti ove vlasti. I projekat „Beograd na vodi“, i rušenje u Hercegovačkoj, i veći broj podizvođača od kilometara puteva koji se grade… Uostalom, na „Insajder.net“ svako može da se uveri čime se bave novinari redakcije „Insajder“ svakog dana. I ono što je naše pravilo, nas ne zanima ko je na vlasti, nas zanimaju dokazi i činjenice za sve što objavimo. Ali, isto tako nije tačno da ništa dobro u ovoj državi nije urađeno dok je SNS na vlasti. To je takođe činjenica koju sam rekla i u razgovoru, jer mislim da je to pošteno da se kaže da nije sve crno-belo, kao što je važno da u svakom trenutku pošteno radite svoj novinarski posao i da insistirate na odgovornosti, ko god da je na vlasti.

Zbog čega mislite da neko ima ovakav utisak? „Nisam se potukla sa predsednikom države, nije podneo ostavku i ova hajka je zato što bi za mnoge od vas samo to bio „pravi“ intervju“. Molim vas objasnite.

Ovo je tvit koji sam napisala pre samog početka emitovanja intervjua baš zato što je histerija trajala i pre intervjua… Bilo mi je jasno da mnogi od mene očekuju upravo to jer je Srbija užasno podeljena. Takvoj podeli doprineli su, pre svega, predstavnici ove vlasti, jer su zatvorili bilo kakav prostor za razgovor, za debatu, godinama iznose optužbe na račun svih onih koji ne misle kao oni, bez mogućnosti da im druga strana odgovori, a ta „druga strana“ vremenom je prihvatila istu matricu i napravljena je ovakva atmosfera. Od mene se valjda očekivalo da pitanja postavljam tako što moram da pokažem mržnju. Žao mi je, ne mrzim nikoga, i moj posao nije da mrzim, nego da pitam i da u svakom trenutku budem profesionalna i odgovorna, a ne politički ostrašćena. S jedne strane, oni koji su protiv Vučića osuđivali su unapred intervju, a sa druge strane, moj utisak je da je i predsednik Srbije na snimanje razgovora došao pun predrasuda, spreman za „obračun“, jer sam ja novinar „opozicije“. Nisam mu, naravno, dozvolila da me tako optužuje i, kao što znate, rekao je u razgovoru: „Izvinite, nisam tako mislio“. Bilo je više od 30 ljudi u studiju i svi mogu da potvrde da je bukvalno u minut pre početka snimanja stigao u studio, bez ikakvog prostora za bilo kakav razgovor pre početka snimanja. Seo je za sto i rekao „imam 45 minuta vremena“, a prethodno je sa njegovim kabinetom dogovoreno sat vremena. U startu mi je skratio 15 minuta razgovora!!! Naravno da sam počela da se ubeđujem da ne može tako, da imam puno tema, ali bio je izričit u tome da mora da krene tad i tad. Kao što ste mogli da vidite, u toku emisije se produžavalo vreme za razgovor.

[povezaneprice]

Na Tviteru ste objavili i sledeće stavove: „Još jednom da iznerviram ostrašćene simpatizere i vlasti i opozicije. Insajder debata je nova emisija i gosti će biti i jedini i drugi“. Kao i ovaj: „Dragi ‘stručnjaci’ sve ste u pravu.. ako možete da prestanete da mi se obraćate lično jer me mišljenje ostrašćenih ne zanima. Ne gubite vreme:)“ Šta je danas „ostrašćenost“ u Srbiji, a šta objektivnost?

Ostrašćenost je kritika bez argumenata, neutemeljene optužbe, zamena teza koja za jedini cilj ima diskreditaciju. Objektivnost je kritički i utemeljen pristup bilo kojoj temi, ali kao takva u Srbiji postoji tek u tragovima.

Da li mislite da su svi vaši kritičari ovom povodom bili ostrašćeni? Da li ste neke kritike prihvatili kao razumne? Koje?

Ton razlikuje razumne kritike od ostrašćenih komentara. I tako ih i prihvatam ili odbacujem.

Ima li nade za naš javni dijalog? Ima li šanse za razumnu raspravu i kompromise? Ili se sve svelo na podelu na dve agresivne strane koje agresivno botuju? Sve to imajući u vidu, vaš sledeći tvit: „Zanimljivo. Botovi i vlasti i opozicije večeras imaju isti zadatak. ‘Dokazati’ da je ‘Insajder’ Vučićev. Mi radimo naš posao zbog građana, a vi?“

Ako sudimo po hajci koja je pratila intervju od najave emisije do danas, naša javna scena je zatrovana, agresivna i bez spremnosti za bilo kakvu vrstu rasprave. Sve se svodi na konačne sudove u kojima ne postoji ni minimum uslova za razmenu mišljenja.

„Možda bih im svima bila manje iritantna sa sam muško“

Da li vidite neke sličnosti sa prašinom koja se podigla oko intervjua i onim sto se ovih dana dogodilo Biljani Srbljanović povodom spomenika Zoranu Đinđiću?

Isti je nivo agresivnosti, teorija zavera, stručnjaka opšte prakse, i sličan nivo uvreda.

Da li mislite da sve to ima veze s tim što ste snažne, nezavisne žene u ovakvom društvu?

Ne bi trebalo da ima, ali mi smo i dalje patrijarhalno društvo koje, bez obzira na to što nam se žene nalaze na nekim od ključnih funkcija u državi, privredi, kulturi… nismo dostigli stepen poštovanja i uvažavanja žena kakav u demokratskim društvima žene imaju. Možda bih im svima bila manje iritantna sa sam muško. Komentari tipa „dvoje su se tako smuvali“ zaista jesu mizogini i potpuno neprimereni.

Da li smatrate da je Vučić, kako je nekoliko puta rekao, odgovarao na sva pitanja?

Pa, jeste odgovarao na sva pitanja koja sam postavila. Drugo je pitanje da li sam zadovoljna odgovorima. Nisam. Postoje delovi u kojima sam mogla dalje da insistiram na odgovoru, ali jednostavno nije bilo vremena. Sekunde su u pitanju kada odlučujete, dok on odgovara, da li da pređete na drugu temu ili da nastavite sa pitanjima na istu temu, a da istovremeno slušate šta vam sagovornik govori. Nije to nimalo lako. Uradila sam više od 500 intervjua za ovih 14 godina na razne teme i moram da kazem da mi je ovo bio jedan jako težak intervju. Neophodna je 100 odsto koncentracija za razgovor sa ovakvim sagovornikom. Ovde je bila dodatno otežavajuća okolnost to što ispred sebe imate sagovornika koji svaki dan negde daje izjave, često gostuje na TV „Hepi“, „Pinku“, RTS-u, a da ga maltene niko ništa konkretno ne pita, osim par novinara na konferenciji za novinare. Jedini razgovori u kojima mu je postavljeno više konkretnih pitanja bio je „Utisak nedelje“ 2014. godine i intervju koji je radila Irena Stević pre dve godine na temu medija. Tema je million, a vi na raspolaganju imate ograničeno vreme za razgovor.

Na kraju, da li ste zadovoljni ishodom? Šta je najbolje, a šta najgore što je proisteklo iz intervjua?

Naravno da sam zadovoljna, ali mislim da je, u nekim delovima, moglo i bolje. To sam i sama zaključila pre bilo kakvih komentara na društvenim mrežama. Ipak, najvažnija mi je bila reakcija 17 ljudi iz redakcije „Insajder“, jer sam se njihovih kritika najviše plašila – oni su ljudi koji misle svojom glavom, iskreni, i svakodnevno se sukobljavamo, čak i oko formulacije neke rečenice da bi bilo odgovorno i najbolje na kraju, a kamoli oko ovakovog intervjua. Drugo, svi smo zajedno pripremali pitanja za razgovor. Bilo mi je važno da oni budu zadovoljni. Reakcije svih onih gledalaca koji mi prilaze na ulici u ova dva dana potpuno su drugačije od onih koji komentarišu na društevnim mrežama – oni su oduševljeni. Zanimljivo je da su komentari na ostalim portalima takođe drugačiji od onih na društvenim mrežama. Baš zbog toga mislim da je ovo što se desilo na društvenim mrežama bila jedna dobro osmišljena akcija na koju su se mnogi upecali… Ali, ako je tako, „akcija“ je izvedena maestralno, postignuto je to da na društvenim mrežama tema osporavanja budem ja, a ne predsednik Srbije. Nije mi to problem, važno mi je da je ovim intervjuom otvoren prostor da neki drugi novinar, iz neke druge redakcije, sledeći put lakše zakaže intervju sa predsednikom, jer je i sam obećao da će u budućnosti češće govoriti za one koji „nisu naklonjeni vladi“, da će se založiti za to da i ostali predstavnici vlasti pristaju na ovakve intervjue, da nadležne institucije budu otvorenije jer to je ono što je važno za naš posao. Moramo da imamo mogućnost da postavimo sva pitanja! Svakako mislim i da je predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ovo bio težak razgovor, šta god drugi mislisli, ali je takav bio moj utisak jer ga zaista niko godinama nije tim tonom pitao bilo šta u nekom intervjuu. Nijedan novinar mu do sada nije rekao „odakle vam ideja da ne volimo ovu državu ako postavljamo pitanja“… Bilo mi je važno da se jednostavno neke stvari postave na svoje mesto ovim razgovorom, kako bismo u budućnosti mogli normalno da radimo bez etikete „strani plaćenici”, da ne budemo suočeni sa lažima i optužbama putem tabloida ili TV „Pink“ samo zato što radimo svoj posao… I mislim da je to najveća vrednost ovog intervjua. Na kraju, nisam se takmičila sa predsednikm Srbije ko će da pobedi – on ili ja… To mi je besmisleno. Nisam ja političar i intervju nije isto što i izbori. Naravno da ovo nije bio dvoboj. Ovo je bilo otvaranje puta za buduće intervjue u kojima će, nadam se, mnogi novinari bez straha i autocenzure moći da pitaju sve što smatraju da je važno. Pokazala sam da je to moguće i da im se ništa neće deseti ako postave pitanja jer to je njihov posao.