Čemu još TV debata?

S tim u vezi, u naprasnim penetracijama opozicionih prvaka u javni i nacionalno-frekventni prostor, ovi akteri su odistinski delovali kao „pušteni s lanca“, usput verbalno i argumentima pregazivši režimske novinare i funkcionere. To jest, delovali su kao da su čekali na ovaj trenutak godinama – kao što verovatno i jesu. Političko neistomišljeništvo je dobilo svojih „15 minuta slave“ (ili „Dva minuta mržnje“?), dok ostaje pitanje kako se to tačno prelilo na biračko telo, odnosno na političko tkivo nacije.

U karakterističnim TV formatima, na predizbornu temu se bilo debatovalo po N1 (360 stepeni) i na Insajder TV (Insajder debata), ali i na samom RTS kao javnom servisu, i to u relativno strogoj formi čuvene emisije Reč na Reč. U pitanju je politički tok-šou koji od 2012. godine organizuju CeSID i RTS, i koji vešto imitira američke predizborne debate. Prema autoru i voditelju Zoranu Stanojeviću, ovaj program „omogućuje političkim akterima da predstave svoje pozicije javnosti“. A svi znamo kako to izgleda. Režimlije i opozicionari tamo stoje za nekakvim govornicama, izgovaraju svoja opšta mesta, boreći se jedni sa drugima, kao i sa časovnikom sa zvoncem. Jer, prema pravilima debate:

„Svi učesnici imaju po jedan minut da odgovore na pitanje. Redosled odgovaranja je određen žrebom. Zatim, imamo 18 minuta debate, gde moderator daje reč, a učesnici imaju po jedan minut za replike, i posle toga imaju još jedan minut da zaključe na postavljeno pitanje.“

Zvuči ravnopravno i seksi, zar ne? Pa, ne. Zato što su političke debate na masovnim medijima jednostavno – izgubile svaki smisao. I postale su anahrone i irelevantne. Samo na prvi pogled, ove debate deluju suvislo i preko potrebno. Umesto masovnih mitinga sa autobuski okupljenim građanima i pratećim sendvičima, ili vešto kadriranim snimcima mase iz vazduha, na ovom televizijskom mestu politički akteri zaista sučeljavaju argumente i mišljenja. Međutim, da li je zaista tako?

Politički dueli i debate zapravo su osmišljeni po uzoru na – američke TV kvizove iz još 1950-ih godina. Jeste, debatovali su i Sokrat i antički Grci po svojim agorama i polisima. Ali kada su medijski moguli osmišljavali format za političku debatu, na umu su imali – kvizove, a ne matoru Grčku. Upravo zato, TV debate obiluju paradoksima. Na primer, zašto dođavola debateri stoje, umesto da sede, poput većine civilizovanog sveta? Zašto su pitanja toliko kratka, a vreme za odgovor još kraće, i meri se doslovno sekundama?

Dakle, u političkim TV debatama, umobolno i glavolomno smo zaglavljeni u jedan kvizaški format, poput Slagalice, Potere, ili Ko želi da postane milioner?, u kojem voditelj postavlja nekakva pitanja, a politički takmičar nastoji da mu odgovori, pre nego što – pređemo na naredno pitanje. Koji je glavni grad Azerbejdžana (Baku)? Ko je 1988. osvojio šampionat Formule 1 (Ajrton Sena)? Ko je 1977. dobio Oskara za najbolji film (Eni Hol)? A kako ćete rešiti raspojasanu korupciju u društvu? A pa ne znamo, sledeće pitanje, i vreme je isteklo.

Gde je u prevodu nestala istinska debata na određene teme? Zašto uopšte postoje kratka pitanja, umesto širokih i dubokih rasprava, kada zaista ulazimo u suštinu? Politika je mnogo složenija od pab kviza. I rodonačelnik predsedničkih TV duela, američka mreža CBS, kasnije je zažalila zbog ovakvog formata, i predložila da predsednički kandidati radije razgovaraju jedni sa drugima bez bilo kakvog ograničenja. Međutim, političkim partijama i njihovim kandidatima (ali i publici) se neobično dojmio ovaj kvizaški format, i on je ostao među nama kao nova-stara normalnost.

Svako vremensko ograničenje („imate po jedan minut da odgovorite“) predstavlja prepreku za razboritu diskusiju. Odgovori u trajanju od jednog ili par minuta (sa)govornika nužno ograničavaju na kratke rečenice i zapaljive fraze. A kao pobednik u debati tada se nameću ona ili onaj koji konstantno prekida i ućutkuje sagovornika – što je taktika koju izdašno poduzimaju upravo predstavnici vladajuće Srpske napredne stranke. Vremenska ograničenja celu tu gužvu navodno čine fer i poštenim – ali tu ništa nije fer i pošteno prema publici, i koja bi da istinski čuje, sazna ili nauči nešto. U političkim intervjuima, istinski novinar će da prekine svakog političara koji drobi o nečemu besmislenom, i da ga vrati natrag na pitanje ili na temu. Međutim, u predizbornim debatama na televizoru, dopušta im se da tuku kao mitraljez Maksim po diviziji, odnosno da pričaju baš sve i svašta.

Konačno, publika TV debata ne donosi svoje izborne odluke na osnovu toga ko je kakve argumente imao, već na osnovu utiska, izgleda i ponašanja. Kao i da li je neko i nešto – zajebao. Smotao se, previše mucao ili se previše oznojao. Ovako je bilo u čuvenoj predsedničkoj debati između Niksona i Kenedija 1960. godine, kada je Nikson odbio šminku, te se preznojavao pod svetlima reflektora. I sad, za publiku koja je debatu slušala preko radija (dakle, samo argumente), pobednik je bio Nikson. Za one koji su je gledali preko poslovičnih malih ekrana, pobedio je atraktivniji, neoznojani i napuderisani Kenedi.

Drugim rečima, političke debate nagrađuju one najbanalnije atribute ili najniže strasti među biračima. Ubedjiv je onaj kandidat koji je lepše obučen, verbalno lepršav, politički zavodljiv, lično harizmatičan, pa i sa zavidnim erotskim kapitalom. I kakvu god politiku imao. Valjalo bi da mediji kritikuju ovakve kultove ličnosti, umesto što ih ohrabruju organizovanjem rijaliti takmičenja o tome „ko najlepše priča“. Ili da kandidate stave u situaciju u kojoj im je oduzeta svaka harizma – neka debatuju potpuno goli, ili dok jedu ljute papričice, zašto da ne? E, to su TV dueli koje bih gledao!

Tokom odurnih devedesetih, političke TV debate ili dueli bili su poput rijalitija za siromašne u vaskolikom embargu. Pa se verbalnim vratolomijama poklapaše Vuk, Čanak, Šešelj, Đinđić i ostali. Međutim, o čemu da debatujemo u mnogo seksipilnijem dobu i TV duelima Velikog brata, Zadruge, Parova, ili Survajvera? Tamo se odistinski nadzire, kažnjava, sparuje, prndači i preživljava. Ideologije, argumenti i retorička elegancija su izgubili smisao pred psovkama i nagim telesima u našoj medijskoj stvarnosti.

Najzad, uzimajući u obzir ideologije političkih aktera u našoj Republici – o čemu da zaista debatuje ovih pedeset nijansi desnice? Rasmislimo još jednom. Da li zaista želimo da izaberemo političara koji je bio najubedljiviji u retoričkim ili oratorskim veštinama? Koji je ispao pobednik u duelu, kao da su u pitanju gladijatori iz Koloseuma u medijskom hlebu i igrama? Da li to biramo najboljeg besednika? Glasamo li za politiku, ili za najboljeg prodavca polovnih automobila? Najveštijeg dilera droge? Za novog mesiju? I zato, čemu zaista TV debate? O čemu?