Naša novinarska udruženja redovno i glasno reaguju kada mediji, bilo da su elektronski ili pisani, pređu granicu pristojnosti. Možemo li da govorimo o diktatu profita, odnosno o tome da se ne priznaje nijedna granica i da je svaka priča, bilo da je utemeljena ili neutemeljena na činjenicama, dobra za objavljivanje, ukoliko će povećati prodaju i broj pregleda, odnosno lajkova? Ko je kriv, urednik koji je tako nešto naručio ili novinar koji je pristao na to? Da li je zabluda da je politički pritisak problem – ili je to, u stvari, deo profesije? Ako je novinarstvo bila cenjena profesija, zašto više nije?
U našem vremenu, tabloidi, kako u svetu tako i kod nas, su najtiražniji. Pitanje je zašto građani radije kupuju jeftini tabloid, gledaju rijalitije, umesto da čitaju neki ozbiljan magazin u kojem ga nerviraju stavovi komentatora i analitičara, ili da gledaju ozbiljne tv programe? Napisane su brojne analize o pogubnosti rijalitija i da se na taj način skreće pažnja sa gorućih problema. Jesmo li stigli do toga da smo tu napravili korak unapred u odnosu na zapadni svet, odakle su nastali? Poređenja radi, ako je zabranjena prodaja alkohola osobama mlađim od 18 godina, u slučaju rijaliti programa, kada pojedinac, a kada država treba da reaguje?
Norveški filozof Laš Svensen, autor „Filozofije usamljenosti“ ukazuje na činjenicu da društvene mreže doprinose širenju kontakata i da se kako piše: „osnovni problem našeg doba možda i ne sastoji od toga što imamo previše usamljenosti, već što imamo premalo samoće. Mnogi tvrde da danas živimo u dobu usamljenosti i da je posredi epidemija usamljenosti.“ Da li je filozof u pravu i koliku su mediji opet krivi? Verujem da svi poznaju nekog ko ima stalno uključen televizor zbog toga da ne bi bilo tišine i da se manje osećaju usamljenima. Usamljenost nije tek tako došla preko noći, ali da li je individualizam, koji je oberučke prigrlila industrija zabave – prauzrok?
U teološkom, ali i u mitološkom shvatanju sveta, ludilo je često kazna za počinjene grehe ili je pomirljivo saosećanje. U današnjem vremenu okidači ludila mogu da budu socijalna nepravda, ekonomska nesigurnost, sveopšta beda, a nismo još do kraja sagledali ni psihičke posledice pandemije koronavirusa. Koje su socijalne i političke posledice normalizacije ludila u medijima?
Sagovornici:
Divna Vuksanović – filozof medija i estetičar,
Predrag Jakšić – dramaturg i teoretičar medija,
Vlatko Ilić – teoretičarmedija i umetnosti,
Saša Milić – teoretičar filma,
Damir Smiljanić – filozof,
Gvozden Đurić – filmski reditelj,
Biljana Đorović – novinarka radija Beograd 2. program,
Elžbjeta Benkovska – rediteljka,
Ljubica Gojgić – novinarka TV Vojvodine,
Vladimir Radomirović –predsednik UNS-a,
Nino Brajović – generalni sekretar UNS-a,
Milomir Marić – glavni i odgovorni urednik Hepi televizije
Autorka emisije: Eržika Pap Reljin
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Filmovi o novinarima i za novinare
Snaga dobre priče: O mitologiji medija
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.