Došlo je do smanjenja razumevanja jezika od strane govornika istog – hajde da rečima vratimo smisao

Izlišno je pitanje – kako bi trebalo: Devojka je napadnuta od strane nepoznate muške osobe. // Devojku je napao nepoznati muškarac.

Deca su pregledana od dežurnog lekara. // Decu je pregledao dežurni lekar.

Prve rečenice u oba primera, nezasluženo su sve više u medijima i u javnom govoru.

U pravnim tekstovima pasivne konstrukcije su pogodnije od aktivnih jer omogućavaju da se pokretač ili učesnik radnje obezliče, tj. da se ne imenuju i da se o njima ne daje nikakva informacija, a da se težište stavi na samu radnju. I to je u redu, jer zakon mora da opiše krivično delo i odgovarajuću kaznu, pri čemu je nevažno (barem bi trebalo da bude) ko ga je počinio.

U javnom govoru, međutim, to je neprihvatljivo, jer takav, uopšten iskaz gubi smisao – zapravo, ništa i ne kazuje.

Nominalizacija – predstavlja radnju imenicom a ne glagolom

Komunikaciju bez šumova, jasno prenošenje misli i informacija tako da se sagovornici razumeju – suštinu samog jezika – remeti nominalizacija koja umrtvljuje iskaz predstavljajući radnju imenicom umesto glagolom. Što je baš zgodno, jer imenica ne zahteva ni vreme ni lice.

Kad se saopšti: Došlo je do rušenja mosta, radnja postaje stanje kojem nije nužno navesti ni uzrok ni počinioca već ga samo treba „evidentirati“, onda nije nužno reći ni zašto je srušen, da li je graditelj negde pogrešio i ko je za to odgovoran. Prosto srušen je, i šta sad? Sagradiće se drugi.

Određena situacija može se predstaviti na različite načine (uzimajući u obzir sve učesnike, ili izbacujući neke, ili izbacujući sve).

Ali, ishod zavisi od namere govornika/medija: da li želi da prenese samo informaciju da se dogodila nesreća, gde, kada, ko je stradao, ili će objasniti i zašto se to dogodilo i ko je odgovoran.

A preciznost?

U rudniku je došlo do nesreće u kojoj je stradalo osam rudara. U jami se nalazi rudarski inspektor sa javnim tužiocem i komisijom koja je formirana od strane uprave rudnika kako bi se utvrdili uzroci nesreće. Ističe se da je poslednjih godina mnogo uloženo u poboljšanje bezbednosnih uslova.

A moglo je i kraće i jasnije (ali jasno nekad znači i surovo, ili „uznemiravajuće“): U rudniku je poginulo osam rudara. Uprava je formirala komisiju koja će utvrditi uzrok nesreće.

Mora li da se traži eufemizam i za smrt? Verovatno mora, mnogo je onih koji strašnu tragediju nazivaju „nemilim događajem“.

Uopšteno, birokratski, preopširno

Nekritičko prenošenje jezika zakonâ i njegovih rogobatnih izraza i preopširnih formulacija, saopštenja državnih institucija od reči do reči – to obilje birokratskih, bezličnih, pasivnih konstrukcija, uopštenih i nepreciznih izraza – u novine, na televiziju, vremenom prihvata široka javnost.

Sada građani u anketama kažu: došlo je do napada na nas od strane policije/navijača … umesto: napali su nas policajci/navijači…

Ovakav „stil“ izražavanja je pogodan ako ne želimo da se nekom zamerimo, zar ne? Da kažemo: U stanu pored mene tokom noći je došlo do buke i to mi je ometalo san, ili ipak: Komšija je noćas pravio larmu, pa nisam oka sklopila.

Više kao da nije na ceni da se misao/informacija saopšte jasno, u malo reči.

Početak realizacije projekta izgradnje stambenih objekata za rešavanje stambenih problema pripadnika Ministarstva odbrane počeće krajem godine.

Umesto: Izgradnja stanova za pripadnike vojske počeće krajem godine. Ili: Izgradnja stanova za vojnike i oficire [osim ako se ne grade za činovnike Ministarstva] počeće krajem godine.

Obezličavanje

Došlo je do kršenja procedura tokom prijema pacijenta.

Težnja ka obezličavanju je jasna ukoliko ne želimo da imenujemo osobu koja nije postupila profesionalno i takođe ne želimo da saopštimo na koji je način to ugrozilo pacijente. Ali u medijima se tako poništava njihova osnovna uloga: da prenesu potpunu, tačnu i jasnu informaciju.

Došlo je do nesporazuma tokom razgovora i zatraženo je da se razmatranje ovih pitanja odloži do daljeg.

Aktivan oblik iskaza (A i B nisu uspeli da se dogovore) logično bi zahtevao i imenovanje aktera koji je „kriv“ za prekid pregovora, navođenje razloga ili razlika koje sagovornici nisu mogli da prevladaju, kao i to ko je zatražio da se pregovori odlože.

Neodređene i stereotipne rečenice postale su uobičajene i u najuglednijim listovima: Inspekcija ispituje se da li je došlo do akušerskog nasilja. Da li je lekar bio nasilan prema porodilji, zvuči grubo za „nežne“ uši.

„Došlo do nasilja“ – tek tako, niko nije kriv.

Krenulo se sa birokratizacijom i obezličavanjem, došlo se ne samo do naružavanja jezika već i do poništavanja njegove osnovne uloge – komunikacije, razumevanja.

Ako reči ne znače ništa, nema razloga za promišljanje.

Deeskalacija situacije ili zamagljivanje

Došlo je do konfuzuje o buster dozi. (Ko je izazvao konfuziju?)
Došlo je do izvesnog ublažavanja platforme za poglavlje 35. (Šta znači ublažavanje platforme?)
Na Kosovu i Metohiji je došlo do veoma opasne situacije, mora da
dođe do deeskalacije.

Šta znači: deeskalacija situacije? Šta, pre svega, podrazumeva situacija – sukobe, pogoršanje međuljudskih odnosa / netrpeljivost / diskriminaciju / nasilje…? Zgodna reč u koju svako ubacuje značenje po želji, pravi švedski sto.

I zašto deeskalacija situacije ne može da se prevede u smirivanje (ublažavanje) netrpeljivosti (nasilja, sukoba)?

O kakvom god da je diplomatskom jeziku reč, po sâm jezik ima višestruke posledice: nepreciznost, formalizaciju, birokratizaciju, zamagljivanje značenja tako da je nemoguće naći istinu, smisao i, pre svega, produbljuje se već povelik jaz između govornika i slušaoca.

Takvih floskula, naplavina, jezičkog smeća sve je više i van politike – tamo gde ne bi trebalo da ih ima, u medijima i javnom govoru.

Da li je time granica između dva sveta – onih koji prave vesti i saopštavaju ih i onih kojima su namenjene a koji se u njima teško razabiraju pa više i ne žele da ih čuju – dodatno učvršćena ili još ima nade da se rečima vrati smisao?