Fecebook – ovo sakaćenje čitalaca i muk medija

To truckanje unazad, sklanjanjem vesti iz vidokruga, dobija naglo ubrzanje. Ono što me brine, najviše ćute oni kojih se to najviše i tiče. Same medijske kuće.

Jedino što smo mogli pročitati je da će se vesti vratiti ukoliko napravimo taj jedan klik. Šta je to, zar se tako brani egzistencija, zar se tako brani sloboda? Običan muk!

Nastavak tradicije ćutanja, savijanja glave.

Ovo što se dogodilo od strane Facbook – a, osakatilo je čitaoce, osakatilo je lokalne portale. Osakatilo je i one veće, i iako me je za njih briga, brine me što ne reaguju.

U Engleskoj, zemlji koja se vezuje za pojam demokratije, zemlji gde se ovaj eksperiment ne dešava, osuđen je u svim medijima. U Gardijanu je naslovljen kao katastrofalan, dok su ga novinari opisali kao ogromnu opasnost po demokratiju.

Novinarska buna javila se čak i dalekoj Gvatemali, koja deli našu sudbinu. Da, svest novinara u Gvatemali je veća nego onih u Srbiji, nego onih u Leskovcu.

Hoće li novinarke i novinari bar jednom pobediti baštinu tišine, i bar jednom dići glas protiv nečega što će nas otupiti (da, ovakvi kavi smo sad, može još gore) kao narod?

Floskula o nepostojanju slobode medija u Srbiji je obična budalaština, a dokaz za to su upravo oni, njihovi mediji i njihovi tekstovi. I, znaju mnogo bolje od mene da će nas ovaj klik udaljiti od demokratije, mnogo više od bilo kakvog projektnog finansiranja.

Pitam se, da li mogu izaći iz svog konformizma(koliko god mali on bio), mogu li se pogledati  međusobno u oči i dići glas koji će pokrenuti lavinu!? Pokrenuti lavinu i zaustaviti ovu glupost. Oni, jer nema ko drugi.

Pitam se, mogu li preći preko sujete, razlika, mogu li okupiti prijatelje iz drugih gradova!? Pitam se, jer moraju!? Moraju!

Možda to što su preživeli prvi udar drži u njima iskru da se mogu izvući,  ali, neka dobro znaju, trenutno ih ne čitaju ni njihova rođena deca i unuci. I, biće sve gore i gore. Eto, tol’ko!

Izvod iz kolumne kolumniste Jugmedie Aleksandra Đorđevića