Fusnota o fusnotama

Ona prva, bila je objavljena 9. februara 2013, ili pre skoro deset godina. I pre toga, od marta 2006, sedam godina sam redovno pisao kolumnu Društvoslovlje četvrtkom. Vaistinu Sizifova rabota. Jer, u toj prvoj Fusnoti iz 2013, drobio sam o trendu prema kojem sve više naših sugrađana ne želi Srbiju u EU.

Pet stotina Fusnota kasnije, podrška evropskim integracijama u srpskom društvu je tanja i kilavija nego ikad. Svako gura svoj kamen uzbrdo, zar ne? Ali, danas je moj lični jubilej u Danasu. Pa onda, neka mi čitateljka ne zameri na slavljeničkom raspoloženju, na samorefleksiji, kao i na prvom licu jednine. I jednu Fusnotu o fusnotama.

DOKAZ ZA PRIČU: Šta su uopšte – fusnote? Ta misteriozna zvezdica ili broj, čiji se sadržaj otkriva tek na dnu stranice? Prvo, u knjigama i naučnim radovima, fusnote su (do nedavno) predstavljale sinonim za citiranje, odnosno za – referencu. Dakle, za pozivanje na originalni izvor neke ideje, argumenta, činjenice ili dokaza. U društvenim i humanističkim naukama, u pitanju je ekvivalent pozivanju na sirove ili empirijske podatke u prirodnim naukama. Drugim rečima, fusnote nude dokaz za jednu ispričanu priču, odnosno za iznete tvrdnje i narative.

Dok i pozivanje na reference u fusnotama predstavlja svojevrsni zanat ili veštinu. Studenti i mladi naučnici, na početku svog naukovanja, imaju relativno malo fusnota, odnosno referenci po svojim seminarskim i naučnim radovima. A ukoliko od šegrta postanu majstori (masteri) i doktori (nauka, odnosno filozofije, tj. philosophiae doctor), oni već citiraju na desetine i stotine referenci.

I svojim fusnotama demonstriraju sledeće: na stotine i hiljade sati provedenih u mukotrpnom čitanju, istraživanju, kopanju i bunarenju literature. S tim u vezi, mnogi doktorati su osporeni kao plagijati upravo zato što nisu imali – fusnote. To jest, pošto su njihovi autori prepisali, odnosno ukrali tuđe ideje, bez navođenja izvora ili reference.

A drugo, u širem smislu, fusnota predstavlja i jedno – dodatno ili dublje pojašnjenje nekog fenomena iz samog teksta. Neretko i izvesni kuriozitet, digresiju, anegdotu i slično, a čemu nije mesto u osnovnom tekstu ili mejnstrim narativu. Upravo zato, iskra kreativnosti mnogih autora se otkriva baš u njihovim fusnotama.

Na primer, čuvene su fusnote iz studije Opadanje i propast Rimskog carstva Edvarda Gibona (1776). Fusnote zato demonstriraju i intelektualne stilove, pedagoške metode, lične sklonosti, kao i veze sa širim teorijama i školama mišljenja. A postoji i nešto akademskog zezanja na temu da „niko ne čita fusnote“, pa autori u dotične namerno stavljaju (auto)ironične ili duhovite komentare.

Međutim, fusnote se neretko koriste i za odvažniju intelektualnu i društvenu kritiku, zgodno ušuškanu na dnu stranice. Pa i zvanični bilten Američke sociološke asocijacije, tog najvećeg i najstarijeg profesionalnog udruženja sociologa na svetu, nosi naziv – Fusnote (Footnotes). Istoričar Entoni Grafton sa Prinstona objavio je i studiju Fusnota: znatiželjna istorija (1999). A skromna fusnota je odigrala važnu ulogu u diplomatiji, odnosno pronalaženju kompromisa između Srbije i Kosova. Naime, zvanična Srbija je svojevremeno pristala na susrete i razgovore sa zvaničnicima Kosova*, a ne i Kosova.

POJAŠNJENJE FENOMENA: Moja namera je bila da ova kolumna u Danasu obuhvati oba navedena značenja fusnote kao forme istraživanja. Prvo, u svojoj kolumni se neretko pozovem na referencu ili izvor (i što ume da optereti tekst). Drugo, voleo bih da ova kolumna zaista predstavlja i dodatno ili dublje pojašnjenje nekog fenomena, a ne samo puki stav ili mišljenje. I moje Fusnote su, nadam se, nešto mimo osnovnog teksta ili društvenog mejnstrima. Jedna digresija, baš kao i referenca. Zato što tekst ubeđuje – a fusnote dokazuju.

Ovih pet stotina Fusnota napisane su u desetogodišnjem periodu vladavine Aleksandra Vučića. Međutim, ja svoje kolumne zaista ne doživljavam kao kritiku vlasti ili režima u Srbiji. One su pre svega analiza, a zatim i kritika – srpskog društva. Sa neskromnom i krajnje iskrenom željom da naše društvo postane jedno prosvećenije, ravnopravnije, demokratskije, kosmopolitskije, racionalnije, modernije i bolje mesto za život. „Bušeći tvrde daske“ naše zatucanosti i uskogrudosti iz nedelje u nedelju, da parafraziram omiljenog Vučićevog sociologa Maksa Vebera.

I to sam poduzimao nimalo hrabro ili herojski – već posve štreberski. Naravno, stekao sam neprijatelje, i dobijao pretnje (i smrću i nasiljem) usput. S druge strane, dobio sam i priliku da pišem za kultne časopise poput Eskvajera i Plejboja, te izvrsne portale poput Cenzolovka.rs i Nomad.ba. Kao i da radim i pišem pod mekom palicom nekoliko vrhunskih urednika – Ramača, Panovića i Petrovića, odnosno Hubera i Stošića.

U tom smislu, veoma je važno da kažem i sledeću stvar. Tačno nikada, ali baš nikada, nisam dobio instrukciju o čemu (ne) bi trebalo da pišem. Svake nedelje su i tema i izvedba moje kolumne bile i ostale samo i jedino moje, suočenog sa izazovom praznog papira Majkrosoft vorda. Pa, biće da je to ta neka – sloboda? I medija, mišljenja, kao i izražavanja.

Zahvaljujući Fusnotama, upoznao sam i mnoge lične heroje (Petra Lukovića, Predraga Koraksića Koraksa, Borku Pavićević, Latinku Perović, Mirka Tepavca, Vesnu Pešić, Želimira Žilnika, Svetislava Basaru, Vidosava Stevanovića…) O čemu sam kao adolescent, i pre ove kolumnističke avanture, mogao samo da sanjam. Baš kao i nebrojene ambasadore, političare i donosioce odluka koji su, neobično, želeli da saslušaju šta ja to mislim i smatram. Dobio sam i prestižnu Nagradu Stanislav Staša Marinković za „novinarsku hrabrost i posebne domete u istraživačkom i analitičkom novinarstvu“ 2016, u društvu veličina poput Miloša Vasića, Dejana Anastasijevića, Viktora Ivančića, Svetislava Basare, Zorana Kesića, Dušana Petričića i drugih, i na šta sam veoma ponosan.

SAMO-OTKRIVANJE: Pišući i istražujući za Fusnote, i ja sam lično saznao i naučio mnogo toga. Bio je to i put samo-otkrivanja ili samo-realizacije. Kao i jedno vraški dobro putovanje. Svaka moja kolumna bila je intimna vežba iz disciplina kritičkog mišljenja, kreativnog pisanja, i logičke argumentacije. Jer, sa novinarskim ili analitičkim tekstom se zaista živi i diše svakog dana. Dotični se u glavi (ili po beleškama na telefonu) piše i pod tušem, i za doručkom, i pod jorganom posle napornog dana, te na crvenom svetlu na semaforu u saobraćajnoj gužvi. Naime, pisanje redovne kolumne u novinama jeste i jedan intenzivni trening, teretana ili fiskultura uma. A personalni trener ste vi samome sebi. I tako po sedam-osam sati, i tako par dana nedeljno. Svake. Proklete. Nedelje.

U (među)vremenu između moje 1. i 500. Fusnote sam i doktorirao, bio izabran za docenta, a zatim i vanrednog profesora na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio sam pet knjiga i više od 30 radova u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima. Oženio sam jednu fantastičnu, neverovatnu, i tačno najbolju devojku na svetu. I postao sam otac dve predivne devojčice, bliznakinja Hane i Sene. U istom periodu, boravio sam u NJujorku, Londonu, Berlinu, Lisabonu, Madridu, Amsterdamu, i Las Vegasu. Vozio sam automobilom do Pariza i nazad.

Obilazio i sela i varošice po Siciliji i Toskani. Fusnote su me odvele i u Japan, odnosno Tokio, Kjoto i Hirošimu, a na poziv japanskog Ministarstva inostranih poslova. Bio sam na tri koncerta Brusa Springstina – u Pragu, Beču i Rimu. A delovi upravo ove 500. kolumne, Fusnote o fusnoti, napisane su u jednom pabu pored Dablina (The Roost), u univerzitetskom gradiću Mejnut.

Dakle, i lično i profesionalno, bio je to najuspešniji i najlepši period mog života. Ali uprkos svoj toj gužvi, Fusnote su naprosto morale da budu napisane. Naime, ja tačno nijednu kolumnu za Danas nisam propustio – i tako već skoro sedamnaest godina. Još od kolumni Petra Lukovića u Našoj Borbi i Feral Tribjunu, znao sam da je (uz nauku) baš to poziv ili stvar koju želim da radim u životu. Zvuči patetično, ali ja ne živim od Fusnota, koliko živim za fusnote.

Beskrajno sam zahvalan kosmosu na vanserijskoj sreći i prilici da svoje misli, znanja i smatranja na društvenu temu, alhemijski pretvorim u redovnu kolumnu za novine. I to za novine kao što je dnevni list Danas. Zahvalan sam i Mihalu Ramaču, koji me je prvi angažovao za tu blesavu avanturu, te lansirao moj identitet kao redovnog kolumniste. Pa i kafanama (i konobaricama) u kojima sam pisao svoje Fusnote, od Tehnologsa do Pivoteke. A pre svega sam zahvalan svom mikrokosmosu – mojim roditeljima Magdaleni i Jakovu, kao i supruzi Biljani. Na bezrezervnom razumevanju i nedvosmislenoj podršci za učestvovanje u javnoj sferi društva u kojem živimo. Na tome što mi izlazi slika u novinama svake nedelje.

Najzad, zvuči kao fraza, a fraze jesu stilska smrt za svaki tekst ili kolumnu. Ali, iskreno hvala i svim čitateljkama i čitaocima. Sigurno ne bih dogurao do 500. Fusnote bez vas. Još jednom izvinite na ovoj hvalisavosti, taštini, intimnosti, i na zloupotrebi moje kolumne. Ne zamerajte, takav je dan. Hvala svima na čitanju.