Hešteg Cenzura: Kultura otkazivanja ili kultura nove cenzure?

U neko pradavno vreme pre mrske pandemije – tačnije, 27. decembra 2019. godine – Njujork tajms je objavio kolumnu „Tajna jevrejskih genija“ svog redovnog kolumniste Breta Stivensa. Fekalija je pogodila internetski ventilator, kolumna je otpisana kao rasistička i antisemitska, bez da se neko i naročito udubio u sam tekst.

Jer Stivens je krajnje pohvalno pisao o činjenici da Jevreji naprosto jesu zastupljeni u svetskoj nauci i književnosti u impresivnom udelu (Ajnštajn, Bor, Marks, Frojd, Adorno, Prust, Kafka, Pasternak, Asimov, Selindžer itd.), dok čine samo jednu trećinu jednog procenta svetske populacije. Što je i fenomen o kojem postoje mnoge naučne hipoteze, radovi i studije. U svojoj kolumni Stivens je odlučno odbacio stav da je reč o nekom nadnaravnom „jevrejskom“ koeficijentu inteligencije ili o superiornoj jevrejskoj „genetici“, spekulišući da je kvaka možda u sociokulturno stečenim navikama uma.

Međutim, šta su uradili urednici Njujork tajmsa? Jednostavno su obrisali hrpetinu rečenica i pasusa koji (kritički!) aludiraju na urođenu inteligenciju Jevreja, na ranije naučne studije, cenzurišući čak i sledeću rečenicu ili činjenicu:

Pitanje ostaje – ko treba da uređuje naše medije? Profesionalci koji se dublje razumeju u celu tu stvar – ili onlajn aktivisti i amaterski borci za pravdu? Treba li da po medijima iznosimo stavove tvrde i čvrste poput kamenja za kupus, ili da možda bušimo te ideološke filtere, eho komore i mehure, kako bismo zaista razgovarali i saslušali jedni druge?

„Iako Jevreji čine oko tri odsto američke populacije, osvojili su 27 odsto američkih Nobelovih nagrada.“

U tekstu koji zatim potpisuju i ugledni akademski psiholozi i publicisti Stiven Pinker i Džonatan Hait (uzgred, obojica Jevreji) ukazuje se na „tri pogubna presedana po američko novinarstvo“ tim povodom.

Prvo, urednici Tajmsa su cenzorski popustili pred „gnevnom ruljom“ sa interneta. Drugo, ispali su zainteresovaniji za moralne posledice nego za iznete činjenice u (ne)spornom tekstu. I treće, retroaktivno „otkazivanje“, ukidanje ili brisanje čitavih pasusa napisane kolumne (umesto prateće i uobičajene polemike, reagovanja i dijaloga) bio je sramotan orvelovski čin koji „preti da postane prihvatljiva praksa“.

Jer, ovi „presedani“ ubrzo jesu postali pravilo. Premotajmo u pandemijsku 2020. godinu, i oni se obično podvode pod popularnu sintagmu „kultura otkazivanja“ (cancel culture), iako je ta gužva mnogo kompleksnija.

Naime, dva velika sociokulturna događaja, kao i dva onlajn/oflajn društvena pokreta sa nezaobilaznim heštegom – „#MeToo i #BlackLivesMatter“ – zaokupila su pažnju liberalne, levičarske i uopšte progresivne javnosti Zapada i poluperiferije mu. Prvi pokret je od 2017. hrabro ukazivao na sistemsko seksualno zlostavljanje i diskriminaciju žena, a drugi je od 2013. (ali upadljivo u 2020. godini) moćno ukazivao na državno nasilje i sistemski rasizam prema američkim crncima. Kao takvi, oba pokreta su izvanredno važna, blistava i vredna hvale pošto beskompromisno razotkrivaju seksizam i rasizam i u onim razvijenim zapadnim društvima.

Međutim, kao nenameravanu nuspojavu, isti pokreti generišu upravo „kulturu otkazivanja“ kao zlu i naopaku praksu nove i šatro progresivne cenzure. A koju mahom promovišu beli muškarci, nastojeći da se ideološki pravoverno dodvore ovim popularnim pokretima.

Dakle, pojavljuje se jedna problematična i nekritička praksa brisanja i zabranjivanja ama baš svega što (čak i fiktivno) zamiriše, zavonja ili zabazdi na nekakvu društvenu nepravdu i nejednakost. Dok u liberalnim medijima poput Njujork tajmsa i mnogih drugih, ova kultura za opasnu i zloslutnu nuspojavu ima gušenje svakog slobodnog dijaloga, te razmene drugačijeg i uopšte kritičkog mišljenja.

 

Od univerziteta…

A sve je to zapravo počelo na univerzitetu. Ova kula od slonovače i srednjovekovna institucija trebala bi da je arena u kojoj ne postoje političke i ideološke pristrasnosti, i gde se otvorenog uma raspravlja, istražuje i otkriva kako svet zaista funkcioniše. Međutim, na univerzitetima u Sjedinjenim Državama dominiraju profesori levo-liberalne orijentacije: prema jednom istraživanju, 60 odsto profesora pozicionirano je levo i liberalno, 28 odsto pripada centru, a 12 odsto je desno i konzervativno na političkom spektru (i što je dramatično različito od ostatka stanovništva).

Za očekivati je, pa i pohvaliti, što je akademija obično levičarskija i liberalnija od prosečnog Petra Petrovića sa uplatnice. Ali, postoje mišljenja da je to u izvesnom smislu ograničilo ili iskrivilo naučno izučavanje fenomena poput npr. ljudske prirode, pola, roda, nasilja, vaspitanja, ličnosti, inteligencije i slično. I da zbog prevalentnih ideoloških pristrasnosti i korektnosti, dobijamo ideologizovanu nauku i istraživanja slabijeg kvaliteta, posebno u društvenim i humanističkim naukama.

Jedno je otkazivati uloge Kevinu Spejsiju zbog optužbi za seksualno zlostavljanje, ali je nešto sasvim drugo otkazivati „Prohujalo sa vihorom“ iz proklete 1939. godine. Ili nije?

Takođe, akademska levica i studentski aktivisti (pežorativno nazvani „Borcima za društvenu pravdu“) započeli su sa otvorenim kampanjama cenzure, defamacije, gušenja, otkazivanja, nasilja i gotovo staljinističkih čistki ili španske inkvizicije prema svemu, svačemu i svima koji ne odgovaraju njihovom svetonazoru.

Svaki kurs, svaki čas, svaka nastavna jedinica, svaki kolokvijum i seminarski rad, svaka (ne)verbalna opaska, tada su u riziku da budu reinterpretirani i kao seksistički, rasistički ili kolonijalni stav, odnosno kao uvredljivi za studente koji plaćaju skupocene školarine.

Na primer, pojedini studenti tada upozoravaju da romani „Veliki Getsbi“ ili „Lolita“ promovišu mizoginiju i nasilje u porodici i „trigeruju“ žrtve nasilja, da zamoliti studenta azijskog porekla da nam pomogne u rešavanju zadatka iz matematike predstavlja rasističku „(mikro)agresiju“, ili se otkazuje univerzitetski kurs o jogi zato što i joga predstavlja represivno „kulturno prisvajanje“ i „kulturni genocid“.

Mnogi profesori svedoče o otvorenim pritiscima da na predavanjima izbegavaju „nezgodne“ i kontroverzne teme, ili oprezno progovaraju o strahu od progona i uvrede studentskih pahuljica. Spomenuti Hait ovo je nazvao pogubnom ideologijom „bezbednizma“ (safetyism) nasuprot odvažnom angažovanju uma i onim temama koje nas vređaju, provociraju ili nerviraju.

I preko Holivuda…

Nakon univerziteta, talas kulture otkazivanja zapljusnuo je sledeću veliku liberalnu instituciju ili tvrđavu u Americi – Holivud. Prvobitno, u pitanju jeste bilo hrabro razotkrivanje dugotrajne i kriminalne prakse seksualnog zlostavljanja žena od strane moćnih i bahatih predatora poput Harvija Vajnstina i mnogih, mnogih drugih. Pa ipak, samo na osnovu (ne)opravdane sumnje i javno proklamovane optužbe, mnoge karijere u šou-biznisu postale su „otkazane“, a mnogi glasovi ugušeni pred Tviter-inkvizicijom.

Na primer, zbog optužbi za zlostavljanje ćerke Mije Farou, Dilan, a koje su na sudu odbačene još 1992. godine, režiseru Vudiju Alenu je u martu ove godine ili skoro trideset godina kasnije, izdavač otkazao unapred dogovoreno izdanje njegove autobiografije.

Mnogi profesori svedoče o otvorenim pritiscima da na predavanjima izbegavaju „nezgodne“ i kontroverzne teme, ili oprezno progovaraju o strahu od progona i uvrede studentskih pahuljica. Spomenuti Hait ovo je nazvao pogubnom ideologijom „bezbednizma“ (safetyism) nasuprot odvažnom angažovanju uma

Ali, glavni raskrinkavač seksualnog zlostavljanja u Holivudu i vodeća figura #MeToo pokreta bio je istraživački novinar Ronan Farou, inače sin Vudija Alena (i Dilanin brat), koji se javno odrekao oca. Te ne iznenađuje što je Alenova autobiografija morala biti – otkazana.

Zatim, otprilike kao i na časovima književnosti na univerzitetu, pred optužbama za rasizam danas se nalaze nebrojeni holivudski filmovi i serije, pa čak i crtaći „Dambo“ i „Tom i Džeri“ po Netfliksu i HBO-u.

S tim u vezi, jedno je otkazivati uloge Kevinu Spejsiju zbog optužbi za seksualno zlostavljanje, ali nešto sasvim drugo otkazivati „Prohujalo sa vihorom“ iz proklete 1939. godine. Ili nije?

Zaista, da li je u pitanju jedna psihološka nelagoda personalnog suočavanja sa našom rasističkom prošlošću u književnosti i filmu, ili pak preterivanje boraca za društvenu pravdu? A koji književne i filmske uratke tada nekritički posmatraju, i komotno cenzurišu, bez dubljeg razumevanja istorijskog konteksta? Ko zna, možda ceo taj kontekst i valja poslati dođavola, pošto fakat jeste (bio) rasistički i seksistički?

… do medija.

Nakon univerziteta i Holivuda, na red najzad stiže – novinarstvo. U junu ove godine, već spominjani Njujork tajms ili kultna „Siva Dama“ objavljuje autorski tekst republikanskog senatora Toma Kotona iz konzervativnog Arkanzasa. U ovom tekstu, pod militantnim naslovom „Pošaljite vojsku“, Koton jeste zloćudno i politički nekorektno zagovarao nasilno razbijanje demonstracija američkih crnaca koji protestuju protiv policijskog nasilja.

Tim povodom, pobunilo se čak 800 zaposlenih u ovom dnevnom listu, ali i bezbroj narajcanih tviteraša, zbog čega urednik rubrika Stavovi ili Mišljenja u Njujork tajmsu Džejms Benet, pod nezapamćenim pritiskom, podnosi ostavku samo dva dana kasnije.

Mesec dana posle Beneta, ostavku podnosi i Tajmsova urednica Bari Vajs zato što je bila maltretirana i zlostavljana od strane svojih kolega, te izdašno nazivana fašistkinjom i rasistkinjom, samo zato što je nastojala da „Siva Dama“ čitaocima zaista i ponudi – mnoge ideološke nijanse sive. Dakle, i mišljenja umerenjaka, centrista, konzervativaca, pa i vaskolikih čudaka i ludaka, sve u interesu otvorene rasprave, dijaloga, slobodne diskusije i demokratske javne sfere. Nije joj uspelo.

Svaki kurs, svaki čas, svaka nastavna jedinica, svaki kolokvijum i seminarski rad, svaka (ne)verbalna opaska, u riziku su da budu reinterpretirani i kao seksistički, rasistički ili kolonijalni stav, odnosno kao uvredljivi za studente koji plaćaju skupocene školarine

Prema njenim rečima, „onlajn otrov“, moralna panika i besne rulje sa Tvitera su pobedile. Ali pitanje ostaje – ko treba da uređuje naše medije? Profesionalci koji se dublje razumeju u celu tu stvar – ili onlajn aktivisti i amaterski borci za pravdu? Treba li da po medijima iznosimo stavove tvrde i čvrste poput kamenja za kupus, ili da možda bušimo te ideološke filtere, eho komore i mehure, kako bismo zaista razgovarali i saslušali jedni druge?

Najzad, u julu ove godine, čak 150 naučnika, književnika i novinara (među kojima su i Noam Čomski, Stiven Pinker, Frensis Fukujama, Malkom Gledvel, Salman Ruždi, Dž. K. Rouling, Margaret Etvud i drugi) objavljuju Otvoreno pismo o pravdi i otvorenoj debati.

U njemu aplaudiraju protestima koji zahtevaju društvenu pravdu i nastupaju protiv seksizma i rasizma. Ali, paralelno s tim, kritikuju prakse ukidanja slobodne diskusije u ime ideološkog konformizma, odnosno „kulture otkazivanja“.

Za ove autore, cenzura se verovatno mogla očekivati unutar radikalne desnice, ali se ona „još rasprostranjenije širi u našoj (levičarskoj i liberalnoj) kulturi“. Ipak, ubrzo je usledilo i kontra-pismo, a u kojem se ovi ugledni potpisnici optužuju da su i oni naprosto bele, bogate i privilegovane individue, te da se samo pribojavaju gubitka svojih privilegija, a ne stvarne cenzure.

Da li to onda društvene elite uviđaju da im se drma i rastače stolećima akumulirana društvena moć, pa jedino zato kukumavče i pište po medijima?

Kuda dalje i šta sad?

Društva se menjaju i društva napreduju. Prisetimo se termina „politička korektnost“ oko kojeg su se u razvijenom svetu lomila mišljenja, koplja i plajvazi tokom devedesetih godina. U pitanju jeste bio trend prema kojem – neverovatno, ali istinito – više nije bilo prihvatljivo niti „korektno“ govoriti o drugim ljudima kao o „ženturačama“, „pederima“, „čivutima“, „mudžosima“, „ciganima“ ili „crnčugama“ u javnoj sferi. Pa je i tada ova doktrina ili norma o političkoj korektnosti nazivana Orvelovim „Novogovorom“, i kritikovana je pod zgodnim geslom slobode govora i izražavanja.

Međutim, danas je jasno da su ispod argumenata „politički nekorektnih“ novinara, naučnika, glumaca, pisaca i komičara, najčešće izvirivali samo zadrti seksizam, rasizam i nacionalizam. Samo deceniju i kusur kasnije, danas niko (osim krajnje zatucanih individua) nema problem s tim da javno govori o „sociološkinjama“, „gejevima“ ili „Afroamerikancima“, niti ovo smatra naročitom cenzurom ili diktatom pod čizmom jezičke milicije.

Urednici Tajmsa su cenzorski popustili pred „gnevnom ruljom“ sa interneta. Drugo, ispali su zainteresovaniji za moralne posledice nego za iznete činjenice u (ne)spornom tekstu. I treće, retroaktivno „otkazivanje“, ukidanje ili brisanje čitavih pasusa napisane kolumne (umesto prateće i uobičajene polemike, reagovanja i dijaloga) bio je sramotan orvelovski čin koji „preti da postane prihvatljiva praksa“

Ali, šta da uradimo sa antisemitskim i rasističkim jezikom u Šekspirovom „Mletačkom trgovcu“ i „Otelu“? U „Avanturama Toma Sojera“ i „Avanturama Haklberija Fina“ Marka Tvena?

Zatim, svoje žene i partnerke su lično (a ne po knjigama) zlostavljali, premlaćivali i tukli i Hemingvej, i Selindžer, i Bukovski. Da li ih treba otkazati?

Za legendarnog mirovnjaka Mahatmu Gandija, afrički crnci su bili „divljaci“, zbog čega je zagovarao rasnu segregaciju i sa ponosom isticao svoje „arijevsko“ poreklo. Dok je u svom ašramu, u 77. godini života, seksualno zlostavljao mnoge šesnaestogodišnje devojčice, zahtevajući da spavaju nage sa njim.

Devojčice i žene su i tukli i/ili seksualno zlostavljali i Čarli Čaplin, Alfred Hičkok i Roman Polanski, odnosno Majls Dejvis, Džejms Braun, Džon Lenon i (dečake) Majkl Džekson. Ukoliko sve njih kulturno otkažemo, otkazaćemo i gotovo celu popularnu kulturu 20. veka.

Ozbiljna nauka i nepristrasna istraživanja na univerzitetima, vrhunska književnost, film, muzika i popularna kultura, baš kao i vrhunske kolumne, reportaže i novinarski tekstovi uopšte, moraju da ostanu slobodno dostupni. Čak i ako vređaju naše lične osećaje za pravdu, jednakost, dobro i lepo. Dakle, slobodni za čitanje, gledanje i slušanje na dositejevski prosvećenu polzu čovečanstva, umesto komotnog otkazivanja. Jednako kao i dostupni za kritičku analizu, pa i za gnevne komentare u novom i slobodoumnijem društvenom kontekstu danas.

Zbog njihove genijalnosti ili zbog njihovih nedostataka, svejedno, oni ne smeju da budu ukidani i izbrisani u toj novoj ideologiji bezbednosti ili kulturi intelektualne lenjosti. U suprotnom, podilazimo ukusu trenutne gužve ili rulje u šatro pravednom ratu i pratećoj moralnoj panici na internetima. Navikavajmo svoje umove i na drugačija, različita, pa i neprimerena, uvredljiva i neprikladna mišljenja i ponašanja. Umesto što bezbedno klizimo ka klizavom terenu nove – #cenzure.