I najmanji problemi medija u SAD znače ogromno pogoršanje slobode medija u Srbiji i regionu

Malo kome se od njih čini da je retorika predsednika Sjedinjenih Američkih Država Donalda Trampa potpuno bezopasna, ali donedavno američki novinari nisu nalazili za shodno da se snažnije suprotstave svom predsedniku koji ih neprekidno, već gotovo dve godine, omalovažava i etiketira kao „neprijatelja američkog naroda“. Osim da nastave da rade ono što su radili i u prethodne skoro dve godine: da izveštavaju o njemu i njegovoj administraciji. Crvena linija je prekoračena tek kada je jednom od njih onemogućeno da izveštava; dakle, da bude novinar.

Na odluku Trampove administracije da novinaru CNN Džimu Akosti zabrani ulazak u Belu kuću, ta medijska kuća je uzvratila tužbom uz koju su stali najznačajniji nacionalni mediji u SAD, uključujući čak Trampu naklonjeni Foks njuz. Bela kuća je ubrzo morala da opozove svoju odluku.

Akostina koleginica iz press corpsa Bele kuće Ksenija Pavlović Mekatir smatra da je  oduzimanje akreditacije bilo više od kažnjavanja novinara. Akosta je, fakat, poznat po neugodnim pitanjima i strastvenom insistiranju na odgovorima, uz to je i iz Trampu neomiljene medijske kuće – ali bio je to, ističe Pavlović Mekatir, napad na sve novinare, ali i na slobodu medija, na čuveni Prvi amandman američkog Ustava i na demokratiju.

Amerikanci slobodu medija shvataju ozbiljno, a za mene, koja sam odrasla u Miloševićevoj diktaturu, bilo kakvo suzbijanje prava novinara da rade svoj posao otvara ratne traume koje smo svi živeli u Srbiji

„Svi novinari zauzeli su tvrdu liniju u odnosu na suspenziju Džimove akreditacije jer je bilo jasno da je Tramp izabrao da kazni njega i CNN za primer – kako bi nas sve zastrašio. Džimu je akreditacija vraćena, a da nije, sigurna sam da bi bilo još tužbi. Amerikanci slobodu medija shvataju ozbiljno, a za mene, koja sam odrasla u Miloševićevoj diktaturi, bilo kakvo suzbijanje prava novinara da rade svoj posao otvara ratne traume koje smo svi živeli u Srbiji i zbog čega sam uvek u prvim redovima odbrane Prvog amandmana i slobode medija. Moje američke kolege u pres koru Bele kuće znaju da na mene uvek mogu da računaju, da ću uvek ustati i dati svoj glas za slobodu štampe i govora“, kaže Ksenija Pavlović Mekatir za Cenzolovku.

U intervjuu koji je urađen putem mejla, ova rođena Beograđanka, koja poslednjih nekoliko godina živi u SAD i, uz predavanja iz oblasti političkih nauka koja drži na Jejlu, uređuje svoju nezavisnu medijsku platformu The Pavlovic Today, a hoće ponekad da iz čuvene „Brejdijeve sobe“, suprotno pravilima, prenosi na društvenim mrežama brifinge za akreditovane izveštače iz Bele kuće – Ksenija Pavlović Mekatir za Cenzolovku govori o odnosu Trampa prema novinarima i medijima, o tome kako tamošnji novinari brane slobodu medija, o posledicama Trampove brutalne retorike, izveštavanju medija i o kritikama da su pristrasni, osvrćući se povremeno na prilike u rodnoj joj Srbiji.

Cenzolovka: Tužba koju je CNN podneo protiv Trampove administracije možda je i prva konkretna reakcija američkih medija u svojevrsnom ratu koji Tramp vodi protiv vas, novinara, i medija – za njega ste vi ipak „neprijatelji naroda“ – uz teške, uvredljive reči koje vam upućuje, na Tviteru ili uživo, svejedno. Čini se, ipak, da ni posle dve godine Trampovog mandata mediji još nisu pronašli adekvatan odgovor na njegovu taktiku. O bojkotu, koliko vidim, niko i ne razmišlja… Ili smatrate da je profesionalno, sveobuhvatno i detaljno izveštavanje o njemu i njegovoj administraciji ipak sasvim dovoljan odgovor?

[povezaneprice]

Ksenija Pavlović Mekatir: Razmišljala sam o bojkotu, i onda shvatila da se bojkot primenjuje u diktaturama i nerazvijenim demokratijama, u kojima ne postoji nezavisno sudstvo. Srbija je u diktaturi morala da protestuje, da lupa u šerpe za vreme emitovanja večernjeg dnevnika i izađe na ulice. U Americi pak, sve što treba da uradite jeste da podnesete tužbu kada predsednik ili političar naruši Prvi amandman ili bilo koje vaše novinarsko pravo. Po meni, najbolji odgovor na Trampovu taktiku jeste tužba protiv njega.

Cenzolovka: Džim Akosta je jednom upozorio na moguće posledice Trampove retorike po bezbednost novinara. I vi ste sami na Tviteru obznanjivali pretnje koje ste dobijali. Kako je na vas uticala takva retorika? Kako reaguju vaše kolege na sve to?

Pavlović Mekatir: Dobijala sam ozbiljne pretnje. Moje predavanje u Vašingtonu o politici laži u eri Trampa, koje je organizovalo udruženja alumnista Londonske škole za ekonomiju i politiku (LSE) na kojoj sam se školovala, otkazano je iz bezbednosnih razloga jer je neko zapretio da će doneti pištolj. To je prosto postala realnost u Americi, ali me to nije uplašilo, pa da prestanem sa kritikom Trampove politike. Da sam se ja pitala, predavanje bi bilo održano.

Što se Trampa tiče, moj utisak je da u početku on uopšte nije bio svestan posledica svoje retorike protiv medija. Sada sam sigurna da je svestan, ali je toliko daleko otišao pred svojim pristalicama u svemu tome da ne može sada da se povuče.

Opasno je to što je Tramp jako „zabavan“

Cenzolovka: Neko je u Srbiji zlurado primetio da se ovdašnji prema vlastima kritični novinari poslovično žale na svoj položaj stranim organizacijama sa sedištem u SAD, pa čak i zvaničnim američkim institucijama, a, eto, ni u samoj Americi položaj novinara više nije tako sjajan. Mislite li da se položaj novinara u Srbiji, ili u bilo kojoj drugoj zemlji, i u SAD može porediti?

Pavlović Mekatir: Pogoršanje slobode medija u Americi utiče na slobodu medija širom sveta. Minimalni problemi medija u Americi znače ogromno pogoršanje slobode medija u Srbiji i čitavom regionu jugoistočne Evrope. Poređenje je kontraintuitivno, ali je neophodno.

Srbija je u diktaturi morala da protestuje, da lupa u šerpe za vreme emitovanja večernjeg dnevnika i izađe na ulice. U Americi pak, sve što treba da uradite jeste da podnesete tužbu kada predsednik ili političar naruši Prvi amandman ili bilo koje vaše novinarsko pravo

Srbija ne može da opravdava supresiju kritičke misli situacijom sa kojom se novinari Bele kuće suočavaju. Amerika je razvijena i stabilna demokratija, i mi ovde imamo pravne mehanizme koji nas štite na način na koji nijedan novinar u Srbiji ne može da bude zaštićen.

Mi imamo Prvi amandman koji je ustavno pravo svakog novinara u Americi. Sedma sila je nezavisni entitet u Americi, mi možemo u svakom trenutku da tužimo Trampa jer je sudstvo nezavisno.

U Srbiji ne postoji zagarantovana sloboda medija u Ustavu na način na koji je to zagarantovano u Americi. Poenta Prvog amandmana je da on ne dozvoljava Kongresu da donosi zakone s ciljem bilo kakvog suzbijanja slobode medija, govora itd., a svi se, na primer, sećamo Zakona o informisanju iz devedesetih godina u Srbiji, koji je služio za kažnjavanje novinara, zatvaranje redakcija i suzbijanje kritičke misli.

Takođe, sudstvo u Americi je nezavisno, a u Srbiji, koliko ga se ja sećam, uvek je bilo poluga vlasti. To je, nažalost, istorijsko nasleđe komunizma koje vlast prosto drži na nivou Boga, i stoga se ne sme, po shvatanjima onih koji vladaju, dovoditi u pitanje. Ako kritikujete, dovodite u pitanje, i sledi kazna. Mrtvo slovo na papiru Ustava Srbije ne podrazumeva automatski demokratiju ako se sloboda medija ne sprovodi u praksi.

U tom smislu, odgovornost Amerike je da bude bastion slobode za čitav svet i da ne daje izgovor diktatorima da zatvaraju i suspenduju novinare. U nekim zemljama ih čak i ubijaju, pogledajte samo šta se dogodilo (kolumnisti Vašington posta Džamalu) Kašogiju. Saudijska Arabija je počinila svirepo ubistvo mimo normi civilizovanog sveta.

Moj utisak je da Tramp u početku uopšte nije bio svestan posledica svoje retorike protiv medija. Sada sam sigurna da je svestan, ali je toliko daleko otišao pred svojim pristalicama u svemu tome da ne može sada da se povuče

Svaka diktatura ima svog Slavka Ćuruviju. Za takva dela osvajanja slobode trebalo je imati ogromnu hrabrost. Zbog toga ne smemo da zaboravimo žrtvu koju su novinari poput njega položili da bismo mi danas mogli da živimo slobodno, i što su nas naučili da moramo da se pobunimo svaki put kada nam neko uskrati pravo da izveštavamo kritički u odnosu na vlast.

Cenzolovka: Kako se američki mediji nose s činjenicom da američki predsednik ima opasan manir da redovno iznosi neistine, iskrivljene činjenice i, u najboljem slučaju, neprecizne podatke? Da li je dovoljno preneti izjavu za koju se zna da nije istinita, pa posle ponuditi i fektčeking, koji obično nema preveliki efekat, ili je uopšte ne treba prenositi?

Pavlović Mekatir: Na koji način treba izveštavati o Trampu postala je velika dilema za sve nas u pres koru Bele kuće. Neke stvari ignorišem jer su banalne, neke javno kritikujem. Zbog iskustva koje sam imala, pre svega u Srbiji, a onda i iz vizure političkih nauka za koje sam stručnjak, imam jako dobar instinkt, i kod mene je to već postalo automatsko reagovanje na ciklus vesti koji je jako naporan. Otkako je Tramp postao predsednik, prvi odmor sam uzela posle 17 meseci.

Redakcije moraju same da odluče šta su prioriteti, jer sa Trampom  je sve postalo zabava. Mislim da je Arijana Hafington (osnivačica Hafington posta) bila u pravu kada je Trampa svrstala u rubriku zabava, ali mislim da je u isto vreme i pogrešila. U mom predavanju na Jejlu o slobodi medija pod Trampom objasnila sam da je najveća opasnost koja potiče od Trampa upravo u tome što je on jako „zabavan“. Publika je mnogo više otvorena da prima zabavni sadržaj jer u trenutku konzumiranja tog sadržaja filtriranje nije na istom stanju pripravnosti kao što je to slučaj sa ozbiljnim političkim sadržajem.

Mi u pres koru Bele kuće ne možemo da prestanemo da prenosimo Trampa, jer bi tek onda radio mimo pravila slobodnog sveta. Nedavno mi je zvaničnik Stejt departmenta rekao nešto jako poučno: „Ksenija, nekada je samo potrebno da odstupite i pustite osobu da priča bez da bilo šta kažete.“ Nekada su, zaista, Trampove izjave toliko nerealne, da je prosto svaki komentar suvišan.

Lažne vesti su podelile američko društvo

Cenzolovka: Doprinose li novinari prenošenjem fejk njuza upravo opstanku i daljem bujanju fejk njuz kulture? Kako se tome može suprotstaviti? Nadam se ste svesni da se s ovakvim dilemama ne suočavaju samo novinari u SAD – i mi u ostatku sveta imamo političare koji su svesni da „laž dvaput obiđe svet dok istina jedva navuče pantalone“?

Pavlović Mekatir: Mi koji izveštavamo iz Bele kuće ne prenosimo fejk njuz, jer veoma dobro znamo da lažne vesti i celokupnu kampanju dezinformisanja predvodi Rusija. Svet se nalazi u stanju „informativnog rata“ i ja ne mislim da su problem toliko lažne vesti, koliko je to iskrivljeni, nacionalistički pogled na svet.

Lažne vesti nisu prenele reputabilne medijske kuće i nezavisni novinari, već je sve poteklo iz Makedonije u vreme kampanje za predsedničke izbore u SAD 2016, i grupe klinaca koji su bili organizovani i plaćeni da plasiraju vesti na sajtovima na engleskom jeziku kako bi uticali na američko javno mnjenje.

Odgovornost Amerike je da bude bastion slobode za čitav svet i da ne daje izgovor diktatorima da zatvaraju i suspenduju novinare. U nekim zemljama ih čak i ubijaju, pogledajte samo šta se dogodilo Kašogiju

Kampanja lažnih vesti postigla je svoj cilj, a on je bio da se podeli američko društvo. Nama, u pres koru Bele kuće, jasno je šta se dešava, nama nije potrebno uputstvo za izveštavanje. Ali građanima jeste potrebno uputstvo za tumačenje političke stvarnosti koja je prerasla u globalno pitanje. To više nije samo američki problem.

Svedok sam i pisac prvog drafta američke istorije koji dobija informacije pre nego što se one pojave u vestima, ali nas nema mnogo, mi smo zapravo novinarska manjina, ili elita, u zavisnosti koga pitate. Ali to je taj ugao za manipulaciju u Trampovoj Americi, koji sve vreme pokušava da plasira lažnu vest da smo mi „neprijatelji Amerike“, a Donald Tramp je mesija koji će spasti Amerikance i odvojiti iz zapadnog liberalnog sistema, uključujući i Pariski sporazuma.

Bila sam u Rouz gardenu Bele kuće kada je Tramp izveo Ameriku iz Pariskog sporazuma – držao nas je na vrelom suncu pola sata pre nego što se pojavio, čak su nam se telefoni zablokirali od vrućine, i niste mogli da imate bolji dokaz o globalnom zagrevanju, ali Tramp ima neku svoju retrogradnu teoriju o klimatskim promenama: on je političar koji će vas gledati u oči i reći da je nebo crveno mada je plavo.

Za svakog kolegu koji izveštava iz Bele kuće mogu da garantujem da nikada neće preneti lažnu vest bez otklona i komentara. Kako vesti stižu do vas u Srbiji, to već ne znam, ali kada ponekad bacim pogled, vidim da su spinovane i u velikoj meri netačne.

Novinari moraju ustati protiv Trampove pretnje demokratiji  

Cenzolovka: Da li se izveštavanje u nedavno okončanoj kampanji za izbore za Kongres razlikovalo od onog tokom kampanje 2016, kada je značajnom broju medija zamereno da su izveštavali pristrasno, navijački, i da su ceo svet sagledavali iz svojih kancelarija smeštenih u nekoj metropoli na istočnoj obali, pa su omašili u proceni raspoloženja građana?

Pavlović Mekatir: Da li su slobodni i nezavisni mediju u Srbiji bili „pristrasni“ kada je Milošević vukao Srbiju u propast? Da li je Slavko Ćuruvija bio „pristrasan“?  Neutralnost medija ne podrazumeva aboliciju kritičke misli. Tramp je ozbiljna pretnja demokratiji, on je ozbiljan diktator koji kada mu se verbalno suprotstavite eksplodira od 0 do 100 u sekundi i šeta gore-dole. Ako ste ozbiljan novinar, vi morate tome da se suprotstavite.

Poenta Prvog amandmana je da on ne dozvoljava Kongresu da donosi zakone s ciljem bilo kakvog suzbijanja slobode medija, govora itd., a svi se, na primer, sećamo Zakona o informisanju iz devedesetih godina u Srbiji, koji je služio za kažnjavanje novinara, zatvaranje redakcija i suzbijanje kritičke misli

Elitizam, naravno, postoji u svakoj profesiji, i svakako u američkom novinarstvu, ali u tim kancelarijama koje navodite sede ljudi sa ozbiljnim znanjem i razumevanjem politike. Nisam pristalica populizama, Hitler je došao na vlast sa ogromnom većinom, istorija Evrope je velika lekcija za Ameriku, a Srbi pogotovo znaju šta su posledice nacionalizma i retorike o proletarijatu. Nedavna izborna kampanja razlikovala se u smislu da Tramp nije bio na glasačkom listiću, ali ako se bude kandidovao za reizbor, očekujem da će se mediji suprotstaviti njegovom reizboru iz sve snage, što smatram da je ispravno. Tramp je na pogrešnoj strani istorije i za poslednje dve godine naneo je ogromnu štetu američkim idealima slobode i otvorenog društva.

Cenzolovka: Šta presudno utiče na ne baš visok procenat poverenja Amerikanaca u medije? Da li je to pristrasnost, politička ili ideološka opredeljenost medija, koja se navodno „čita“ u njihovom izveštavanju? Da li mislite da je to zbog toga što građani možda smatraju spornim i nedopustivim i time dovode u pitanje objektivnost novinara kada, recimo, vide Akostu kako se, kao da je u nekoj debati, prepire s predsednikom, kada pročitaju tvitove u kojima novinari, u maniru aktivista, iznose otvorene kritike na račun političara, predsednika, pojedinih odluka, i kada mediji za iznesenu nedokazanu optužbu ne snose nikakvu odgovornost?

Pavlović Mekatir: Sedma sila je autonomna i mi imamo puno pravo da kritikujemo i postavljamo teška pitanja. Nijedan predsednik, nijedan političar, ne može da očekuje laka pitanja u intervjuima sa novinarima.

Objektivnost podrazumeva kritičnost i, u nekim situacijama, konfrontaciju sa predsednikom Trampom kada izbegava odgovor ili ne govori istinu. Nigde na svetu kao u Americi nije uloga novinara jasno definisana Ustavom. U tom smislu, američko novinarstvo je direktno, agresivno i konfrontirajuće, i po meni je to jedini pravi način da se obezbedi transparentnost i vlast pozove na odgovornost.

U tom smislu, srpski novinari bi mogli da se rukovode principima pres kora Bele kuće. Formiranje pres kora pri Predsedništvu Srbije, koji bi pratio predsednika Srbije u stopu, bio bi veliki korak ka transparentnosti političkog procesa na Balkanu. Mi, novinari, mi smo poslednji bastion slobode. Ako posustanemo, svaka vlast će postati apsolutna kao što je to slučaj u Severnoj Koreji. Mi u Americi živimo i radimo u zemlji slobodnih ljudi i imamo pravo da postavljamo pitanja bez straha od reperkusije. Koliko čujem, to u Srbiji nije slučaj. Na vama je da to promenite.