Fejsbuk nešto neće, vide se samo postovi od sinoć, izučeni pred spavanje (90 odsto mlađih od 30 godina proveri mreže čim se probudi, pre nego što ustanu iz kreveta, pokazuje istraživanje).
Instagram takođe odbija saradnju, a ni Tviter nešto ne radi, šta li se dešava?
A proradiće uskoro, šta sad, mislite se i odlazite na pranje zuba.
E, pa, neće.
Zamislimo da iz kog god razloga – zavera negativca iz Bond filmova, kvar, hakerski napad, nije bitno – društvenih mreža u Srbiji nema čitavih godinu dana.
Zvuči užasno, zar ne?
Fejsbuka i Instagrama nedavno nije bilo samo sedam sati i mnogima je bilo neobično.
„Konačno samo supruga i ja mogli da pričamo, a ne samo da blenemo u telefone“, izjavio je tada uz osmeh Goran Rajković, koji je nalog na Fejsbuku otvorio pre desetak godina.
Ako je tada nastala prava bura širom sveta, kako li bi izgledala Srbija posle godinu dana bez svih društvenih mreža?
Pa, posledice po politiku, privredu, društvo, psihičko zdravlje ljudi i sve druge aspekte života, mogle bi da budu velike.
Jednostavno, život više ne bi bio isti.
Privreda – male firme, budžet za marketing i influenseri
Nestanak društvenih mreža u Srbiji znatno bi, na primer, uticao na jednu Sanju.
Ima 37 godina, a u Beogradu živi deceniju i po.
Od 1. maja prošle godine, preko Instagram profila Nosimse, prodaje vintidž garderobu, kao i svakodnevne predmete za kuću, poput čaša i pepeljara.
„Kada su pre nekoliko dana nestale mreže, prihvatila sam to smireno i rasterećeno – znala sam da će da se vrate“, kaže Sanja Nikolić.
Međutim, kako navodi, i ona je tada krenula da razmišlja šta ako one potpuno nestanu.
„Moram da priznam da bi mi to jako teško palo, iako mi posao ne zavisi samo od mreža.
„U profil Nosimse je uloženo puno vremena, znanja i energije kako bi se stvorio kvalitetan odnos između žena koje me prate i mene“, ističe.
Međutim, Sanja nije jedina koja bi bila ugrožena.
Slađana Starčević, profesorka marketinga sa beogradskog Fakulteta za ekonomiju, finansije i administraciju (FEFA), kaže da su internet i mreže „potpuno okrenuli pravila igre“.
„Drugačiji je i način poslovanja i oglašavanja kompanija i ponašanja potrošača“, ističe.
Kako navodi, budžeti koji su potrebni za oglašavanje na televiziji, bilbordima, ili novinama, daleko su veći od onih koji su namenjeni za društvene mreže.
To je dovelo do procvata malih firmi, od kojih su pojedine „prerasle u gigante isključivo na osnovu internet poslovanja i oglašavanja“, kaže.
A onda se pojavila još jedna novina – influenseri.
„Brendovi su nekada angažovali poznate ličnosti iz, na primer, oblasti sporta i muzike, a sada je pojam uticajnih ličnosti potpuno drugačiji“, kaže Starčević.
„Pojavili su se ljudi koji su popularnost stekli isključivo na osnovu ličnog predstavljanja na društvenim mrežama, a neki od njih imaju neverovatan uticaj“, dodaje.
Na to su, smatra, posebno slabe mlađe generacije koje „mreže doživljavaju kao desnu ruku“.
Ekonomista Ljubodrag Savić upravo zato ne može ni da zamisli kako bi izgledala Srbija bez društvenih mreža godinu dana.
„Bojim se da bi bio mnogo veći lom nego što je tekuća pandemija“, navodi.
Kako kaže, šteta pre svega bila po psihičko stanje ljudi, što bi se potom „odrazilo i na privredu“.
„Mnogi ne bi mogli baš da sastave dan, pa bi njihovo psihičko stanje imalo veliki uticaj na posao, a preko toga i na privredu“, navodi.
To se, smatra i on, posebno odnosi na mlade, koji tamo „počinju i završavaju dan“.
I Starčević i Savić idu još dalje i upozoravaju na još strašniju alternativnu budućnost – bez digitalnih medija i interneta.
„Posledice bi bile jasne – male firme više ne bi imale ni približno dovoljan budžet za oglašavanje i ozbiljno bi bilo dovedeno pitanje njihovog opstanka“, kaže Starčević.
„Elektronska trgovina bi nestala, a veliki broj kompanija koristi samo ovaj oblik trgovine“, dodaje.
Nikolić je u međuvremenu otvorila i prodavnicu vintidž robe.
Kako kaže, njen lokal opstaje upravo zahvaljujući mrežama, ali i preporukama „od usta do usta, koje su možda i najbitnije“.
Plan je razradila – kada bi nestale društvene mreže komunikaciju bi nastavila njuzleterom putem mejla, preko sajta i organizovanja događaja.
Međutim, Savić je ubeđen da mnogi u toj situaciji ne bi mogli da ni zamisle život, a kamoli poslovanje.
„Ljudi bi se verovatno snašli, ali bi to bili takvi lomovi“, kaže on.
Psihologija – dopamin, FOMO i šta sa viškom vremena
Kako bismo se onda psihički izborili sa time?
„Prvih dana i nedelja ljudi bi automatski uzimali telefone u ruke, uzaludno pokušavali da otvore aplikacije i provere apdejte“, kaže Iris Žeželj, profesorka socijalne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„To su snažne motoričke navike kojih bismo na početku morali da se oslobodimo“, dodaje.
Žeželj navodi da bi sa nestankom mreža nestao i čitav spektar aktivnosti na koje računamo svakodnevno, iako smo ih možda nesvesni.
„Na primer, nestale bi povratne informacije na sadržaje koje delimo, dopaminski ciklus kratkoročnog potkrepljenja bio bi prekinut i ljudi bi privremeno bili napeti i uznemireni“, ističe.
Zbog toga bi se, kaže, javio osećaj gubitka.
„Nestali bi i uspostavljeni virtuelni kontakti, a osećaj izolovanosti bio bi pojačan kod onih koji se društvenim mrežama povezuju sa udaljenim porodicama“, navodi.
Koliko su mreže svima značajne pokazuje i to što su naučnici osmislili FOMO efekat (fear of missing out/strah od propuštanja informacija ili prilika).
Kasnije su počeli da niču novi akronimi – FOLO (fear of living offline/strah od života oflajn) i FONK (fear of not knowing/strah od neznanja).
Koje bi još bile posledice?
„Nešto manje očigledan, a podjednako važan, jeste i gubitak informacija kako naši istomišljenici vrednuju događaje – lične, društvene ili političke – nestao bi taj ključ na koji možemo da se oslonimo prilikom donošenja sudova“, kaže Žeželj.
„A nestanak društvenih mreža mogao bi da donese još radikalniji gubitak identitetske baze, jer za generacije rođene u digitalizovanom svetu istorija na društvenim mrežama služi kao neka vrsta podsetnika na ličnu istoriju“.
Drugačija bi nam čak možda bila i sećanja.
„Ako podelimo prijatnu uspomenu i ona ne naiđe na odgovarajuću reakciju okoline – merenu lajkovima – ona prestaje da bude prijatna, pokazuju istraživanja“, kaže Žeželj.
Ona smatra da bi taj osećaj teskobe bio snažniji kod mlađih generacija, kod kojih su digitalni i fizički svet isprepleteni više nego kod starijih.
Verovatno bi, dodaje, među generacijama nastupilo nerazumevanje u vezi sa tim koliko je ovo važan gubitak, zbog čega bi došlo do konflikta.
Ipak, bilo bi i nekih prednosti od takvog života.
„Na primer, kaže dobili bismo višak vremena u danu koji nije beznačajan – u proseku provodimo 145 minuta dnevno na mrežama“, kaže Žeželj.
Međutim, pitanje je kako bismo to vreme iskoristili.
„Upitani šta bi bilo bez društvenih mreža, ljudi tvrde da bi išli u prirodu, bavili se fizičkim aktivnostima, družili sa porodicom i prijateljima.
„Ipak, postoje i postojali su i drugi načini za gubljenje vremena i pre pojave društvenih mreža, skloni smo da idealizujemo svoju i društvenu prošlost – ljudi nisu bili ni zdraviji, niti manje usamljeni pre deset, dvadeset i trideset godina“, ističe Žeželj.
Na kraju ljudi bi uradili nešto u čemu su najbolji – prilagodili se.
„Ponovo bismo uspostavili alternativne, neposrednije kanale komunikacije u manjim grupama, verovatno bismo bili više okrenuti lokalnom okruženju“, kaže Žeželj.
„Navike se menjaju i stiču nove ako nas tehnološko okruženje tako usmeri.“
Društvo – izolovano ostrvo, ubrzanje i prilagođavanje
Ako bismo se kao pojedinci navikli, onda bi se naviklo i društvo, zar ne?
„Društvo uvek preživljava, uprkos svim tegobama, i nalazi načine da ostane društvo“, kaže sociolog Dalibor Petrović.
Kako navodi, da bi društvo opstalo moraju da postoje konekcije i interakcije među ljudima.
„U globalnom svetu ta interakcije ne može uvek da bude direktna i neposredna, ali ne možemo ni da očekujemo da bude kao u društvu od pre 50 ili 100 godina“, smatra Petrović, koji se bavi digitalnom sociologijom.
On tvrdi da su ljudi ušli u drugačiji model razvoja i bitne delove života – ne samo poslovne, već i emotivne i društvene – preselili su se na mreže.
„Kupujemo robu preko mreža, družimo se preko mreža, volimo, radimo, lečimo, ali ne zato što to biramo, već je to cena modernizacije i razvoja“, dodaje.
Šta bi se onda dogodilo ako mreža više ne bi bilo?
Petrović na to uzvraća pitanjem – da li je samo Srbija bez društvenih mreža ili ceo svet?
„Ako govorimo samo o Srbiji, onda bismo bili izolovano ostrvo, potpuno isključeno iz svih globalnih i svetskih tokova“, kaže.
„A ako govorimo o celom svetu, onda bi to značilo svet bez modernizacije, a samim tim i povratak u predmodernost… U način života koji je postojao do Drugog svetskog rata“.
To u praksi znači socijalni život baziran na primarnim odnosima, sa ljudima koji su fizički blizu i sa kojima se srećemo u svakodnevnoj komunikaciji.
Često se poslednjih decenija može čuti lament nad novim dobom i društvom u kojem su ljudi otuđeni i koji, navodno zbog društvenih mreža, nemaju više vremena jedni za druge.
„Ja bih to obrnuo – ljudi zato što su otuđeni komuniciraju preko društvenih mreža.
„Nisu one stvorile ovakav svet“, kaže Petrović.
Petrović navodi da se danas živi u društvu koje ubrzava poslednjih 200 ili 300 godina, a posledice toga je da se veze između ljudi kidaju.
„Nemamo ni vremena, ni prostora – gradovi su zagušeni i ne možete tek tako sa Novog Beograda da odete do Mirijeva i vidite se sa nekim“, navodi.
„I onda mi bežimo na društvene mreže, kako bismo sačuvali delić društvenosti i rekonstruisali društveni život“.
Na kraju, dodaje, ako bi neko ukinuo društvene mreže, ljudi bi našli drugi način da budu u vezi jedni sa drugima.
Jer to društvo radi – prilagođava se i navikava.
Politika – tviteraši, botovi i pita zeljanica
A nestanak društvenih mreža mogao bi, na primer, da izazove dosta bure i na političkoj sceni.
„Prvo mi na pamet pada Tviter zajednica, kao politički ostrašćena“, kaže Cvijetin Milivojević, politički analitičar.
Međutim, kako navodi, aktivnih tviteraša nema mnogo, tek nekoliko desetina hiljada, tako da njihov uticaj na politička dešavanja nije tako veliki kao što neki misle.
„I dalje su centralni dnevnik Radio-televizije Srbije (RTS) i Pink ključni izvori političkog informisanja građana Srbije“, ističe.
Zvanične profile na mrežama imaju najviši državni zvaničnici, poput predsednika Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić, a veoma su aktivni i lideri opozicije.
Međutim, Milivojević kaže da se političke poruke lidera opozicije ne mrežama ne razlikuju od onih iz tradicionalnih medija.
„Komunikacija je uštogljena, nema originalnog pristupa biračima“, navodi.
„Drugi problem je što se obraćaju poznatom biraču, što je u redu ako imate veliku bazu sigurnih glasova, ali oni to nemaju, tako da treba da se obrate i onima koji su do sada glasali za Srpsku naprednu stranku (SNS), kao i onima koji do sada nisu hteli da izađu na izbore“.
Siniša Atlagić, profesor političkog marketinga na Fakultetu političkih nauka, takođe smatra da se odsustvo društvenih mreža ne bi toliko osetilo u političkom svetu.
Kako navodi, njih najviše koriste mladi – i to uglavnom za zabavu – a oni su najmanje politički angažovani.
„Svakako da bi imalo uticaja to što je jedan od kanala komunikacije nestao na godinu dana, ali to ne bi dovelo u pitanje osnovne načine komunikacije političara sa građanima u Srbiji“, kaže Atlagić, dodajući da su tradicionalni mediji, pre svega televizija, i dalje dominantni.
Međutim, daleko od toga da nestanak društvenih mreža ne bi imao nikakav uticaj na politiku i političku informisanost.
Na primer, internet portali bili bi i te kako pod udarom, zato što im broj klikova – a samim tim i zarada od reklama – često zavisi od broja pratilaca.
Takođe, na mrežama ponekad ispliva neka vest ili događaj od značaja za javnost, pa su novinari za mnoge od njih, poput rušenja u Savamali, saznali upravo tamo.
Milivojević navodi da bi, na primer, bio i „smanjen uticaj botova“.
„SNS je u Srbiji, posle dolaska na vlast 2012, uvela trend masovnog komentarisanja tekstova na medijskim portalima i društvenim mrežama“, kaže.
„To se uglavnom koristi za spinovanje i često može da ima veliki uticaj na birače.“
Jedan od aktivista SNS-a, po imenu Milan, objasnio je 2016. za portal Vajs kako se u praksi lajkuje, šeruje i komentariše.
„Uglavnom i ne pročitam vest, samo mehanički pišem komentare“, izjavio je tada.
„Na Tviteru treba da lajkuješ i retvituješ, uglavnom Vučićeve tvitove – imaš i spisak ljudi koje treba da zapratiš, a treba i tebe dosta ljudi da zaprati“, dodao je.
Tako je Tviter početkom aprila 2020. uklonio 8.558 naloga iz Srbije koji su promovisali SNS i predsednika Vučića.
Zvaničnici SNS-a u poslednje vreme aktivni su i na drugim društvenim mrežama.
Na primer, predsednik Vučić na Instagramu redovno deli stvari iz svakodnevnog života.
„To su neke laganije teme – šta jede kada putuje, pita zaljanica ili punjene lignje…
„Tu se pojavljuje neki drugi Vučić, što njegovom biračkom telu verovatno prija“, kaže Milivojević.
A Goran Vesić, zamenik gradonačelnika Beograda, jedan je od prvih političara na ovom prostoru koji je otvorio Tik-tok, gde je poznat kao Sićve011.
„On se tu obraća grupi mladih, potencijalnih birača, onima koji do sada nisu glasali i koji će na birališta prvi put izaći naredne godine“, smatra Milivojević.
View this post on Instagram
Atlagić kaže da političari koriste sve raspoložive kanale komunikacije kako bi došlo do ciljne grupe za koju su zainteresovani.
„Međutim, veliki broj ljudi tu informaciju, koju Vučić ili neko drugi prosledi putem Instagrama, dobije putem velikih medija koji to prenesu, pa to dobije značaj“, ističe.
„Dakle, sam Instagram ili Tok-tok ne bi imali tu težinu da nije tradicionalnih medija ili portala koji prenose tu vest“, dodaje.
A na putu u alternativnu budućnost, važna je i alternativna prošlost.
Postoji teza da revolucije 5. oktobra 2000. godine, kada je sa vlasti svrgnut Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije, ne bi bilo da su mreže poranile koju deceniju.
„To stoji, apsolutno“, izričit je Milivojević.
„Društvene mreže su olenjile aktivizam, mnogi smatraju da su dovoljno uradili time što pošalju poruku ili šeruju nešto“, dodaje.
Doduše, kako kaže, te 2000. bi se na mreže prilagodila i vladajuća stranka, pa bi „i oni imali botove koji bi odvraćali građane da izađu na ulicu“.
Da li to znači da bi u tih godinu dana bez društvenih mreža u Srbiji bilo više protesta?
„Nisam baš siguran u to“, kaže Milivojević.
„Protesta bi možda i bilo, ali ne protiv vlasti, već protiv onih koji su ukinuli društvene mreže, gde god oni bili“.
Budućnost – bez brige, biće lajkova
Na kraju, možete da odahnete.
Sagovornici BBC-ja gotovo jednoglasno su rekli: „Scenario u kojem nema društvenih mreža nije moguć“.
„Ako govorimo o nestanku mreža u celom svetu, to nije moguće, jer je to onda svet bez modernizacije generalno“, kaže Petrović.
„Ne možete da isključite jedan aspekt modernosti, a da ne isključite ostale – a ako bi nam ukinuli tehnologije, ukinuli bi nam moderno društvo…
„Kao da nam ukinu struju“, dodaje.
Isto smatra i Vladan Joler iz Šer fondacije, koja se bavi internet kulturom, slobodom i ljudskim pravima u digitalnom svetu.
„Internet je tako zamišljen i pravljen da se komunikacija, ako se jedna stvar ošteti, samo prespoji na drugi način“, navodi.
Zbog toga on ne može da zamisli da društvene mreže nestanu.
„Može da nestane jedna, druga ili treća, ali ideja društvenih mreža teško“, navodi.
To znači da će se u toj situaciji stvoriti neka druga forma umrežavanja i komunikacije, objašnjava.
Da društvene mreže nestanu, a internet opstane, ne može da zamisli ni Goran Skrobonja, pisac naučne fantastike.
„Ako internet prestao da postoji onda bismo bili u mnogo većem problemu“, kaže kratko.
Kako navodi, on uglavnom koristi Fejsbuk, koji mu donosi „brzu i jednostavnu komunikaciju sa sličnomislećim ljudima, poznanicima, decom i pravim prijateljima“.
„Ako godinu dana ne bismo imali društvene mreže, mislim da bismo se u prošlost vratili mnogo, mnogo više od tih godinu dana“, ističe.
Međutim, pošto ne vidi način da internet nestane, onda ne mogu ni društvene mreže.
Umesto nestanka, kaže Joler, može biti redefinisano kako mreže izgledaju i ko su njihovi akteri.
„Možda će biti decentralizovanije ili transparentnije, možda će svako od nas moći da napravi sopstvenu društvenu mrežu.
„Ali nemoguće je da nestanu“, ističe.
On ipak dodaje da „internet jeste ranjiviji nego što mislimo da jeste“ i da će se situacije poput nedavnog pada Fejsbuka verovatno dešavati i u budućnosti.
Kada se to dogodilo mnogi su sa setom pričali o nekadašnjem dobu SMS poruka, internet kafea i dopisivanja u čet sobama.
Ili čak o pismima i razglednicama.
Joler kaže da je to „romantičarska utopija o nestanku i povratku u predinternet doba bez društvenih mreža“.
„Verovatno bi bilo zdravije i za nas i za prirodnu sredinu da se više bavimo međuljudskim odnosima, nego da toliko vremena provodimo na mrežama“, kaže.
„Ali to se neće desiti zbog nekoliko sati nestanka Fejsbuka.“
Medijski amandmani umiru u skupštinskom mraku: Noćno zasedanje Odbora, u četiri čina
Deset medijskih sporazuma za „zajedničku budućnost” sa Kinom, zemljom cenzure i progona novinara
Silovanje ili cenzura: Na šta to smrdi Pepe le Tvor?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.