INTERVJU Hari Štajner: Novine će preživeti

Hari Štajner je rođen 28. maja 1930. godine u Beogradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju (Prva muška, sada Prva beogradska). Studirao Novinarsko-diplomatsku visoku školu. Nemačku okupaciju, zajedno sa majkom, dočekao je u Beogradu, da bi ujesen 1941. sa lažnim dokumentima, pobegao u Split, odakle je prebačen u Italiju kao civilni ratni internirac. Posle kapitulacije Italije priključio se partizanskom zbegu u El Šatu, u Egiptu, gde je dočekao kraj rata. Radio u Borbi, Večernjim novostima, NIN-u i nedeljniku Vreme.

Uporedo sa novinarstvom, bio je aktivan u nezavisnim novinarskim organizacijama – prvi predsednik Fonda novinarske solidarnosti, jedan od osnivača NUNS-a, osnivač i direktor Medija centra, predsednik radne grupe za medije u Centralnoevropskoj inicijativi.

Govori  engleski, nemački i italijanski. Oženjen, ima ćerku Sandru. Živi u Beogradu.

DOSIJE: Počeli ste u Borbi?

HARI ŠTAJNER: Da, to je u to vreme bio dobar list, ali još s početka karijere privlačila spoljna politika. Ali, bio sam prikovan za Beogradsku rubriku, morao sam da prođem “osnovnu školu” novinarstva, pijace, komunalije… Kada sam posle izvesnog vremena postao nestrpljiv i tražio da me sa Beogradske rubrike prebace u spoljnu, glavni urednik mi je hladno rekao da, ukoliko sam nezadovoljan, mogu da odem do Ljube blagajnika i uzmem oproštajnu platu.

Popeli ste se na treći sprat?

– Tačno. Prelazak u Novosti za mene je bila manje bolna varijanta. Tada su te novine imale sjajne profesionalce (Slobodan Glumac, Bogdan Pešić…) kao glavne urednike i koji su verovatno u jugoslovenskim, ne samo srpskim novinama, nastojali da se pridržavaju pre svega novinarskih pravila.

Hari Štajner je novinarski posao radio u Borbi, Večernjim novostima, nedeljnicima NIN i Vreme, bio je prvi predsednik Fonda novinarske solidarnosti, preteče NUNS-a, potom jedan od osnivača NUNS-a, osnivač i dugogodišnji direktor Medija centra, predsednik radne grupe za medije u Centralnoevropskoj inicijativi

Onda se selite u “konkurenciju”, u NIN? Međutim, kada Vam je nekad cenjeni nedeljnik postao “tesan”, išli ste dalje?

– Ne bih rekao da mi je NIN postao tesan. Ali, sada govorite o nekad cenjenom NIN- u.Treba se samo podsetiti da je to bilo vreme Slobodana Miloševića, kada je bilo teško, da ne kažem nemoguće, praviti dobru, nezavisnu, profesionalnu novinu. Ja sam bio samo jedan od novinara koji više nisu hteli da podnose nametnuti režim, kada NIN više nije bio što je bio ranije. Ako pod konkurenciju mislte na Politiku, ona je to postala tek za Miloševićeve vladavine.

Sa grupom kolega ušli ste u avanturu, praveći nedeljnik koji je otvoreno kritikovao režim, bio protiv rata i mržnje.

– Ukazala se prilika da pokušamo da napravimo nedeljnik koji bi mogao da dobije prefiks „nezavisni“. Sa dobrim prijateljima, izuzetnim profesonalcima (Jug Grizelj, Zoran Jeličić, Milan Milošević, Slobodanka Ast, Dragoljub Žarković…), uz materijalnu podršku advokata Srđe Popovića, krenuli smo u avanturu zvanu VREME. Za divno čudo, preživeli smo i Miloševiča i sve one i ono što je sledilo.

Intervjuisali ste mnoge svetske lidere, Vilija Branta, Helmuta Šmita, Bruna Krajskog, Edvarda Kenedija, Henrija  Kisindžera, Margaret Tačer… Lista je više nego impresivna. Kako ste doživeli susrete s tim ljudima i koga biste i ono čemu izdvojili? Pozavidela bi Vam i Orijana Falači!  

– Da, spisak je, da budem neskroman, zaista impresivan. I ako bih dodao još i zemlje i događaje o kojima sam izveštavao, s razlogom mogu da kažem da sam prezadovoljan učinkom kao, pre svega, spoljnopolitičkog novinara. Moj otac je govorio da sam ja jedan od retkih ljudi koji je radio ono što je oduvek želeo. U tom podužem spisku svetskih „celebrities“ počasno mesto zauzima čovek koga sam više puta (pet) intervjuisao, mogu da kažem prijatelja kojem sam mogao da okrenem telefon i dogovorim susret, lik koji je za mene uvek bio svetski broj jedan – Vili Brant.

Kako je izgledalo ugovaranje intervjua sa Brantom?

– “Gospodine Brant, NIN je objavio intervjue sa mnogim istaknutim svetskim ličnostima. Niko, međutim, tako često nije bio naš gost kao Vi, poslednjih petnaest godina čak pet puta. Veoma mi je drago što ćete se  čitaocima obratiti i u ovom našem jubilarnom broju.” Tako je za jubilarni broj NIN-a (mislim da je bila 1966. godina) počeo razgovor sa gradonačelnikom Zapadnog Berlina u vreme krajnje zaoštrenih odnosa Istoka i Zapada, ministrom inostranih poslova, kancelarom, tvorcem „istočne politike“ izmirenja i potpuno novih odnosa sa istočnoevropskim zemljama, dobitnikom Nobelove nagrade za mir, simbolom nove Nemačke, umnogome i Evrope…

Čovekom koji je kleknuo u Varšavskom getu?

– On je ostao zapamćen i po tom nesvakidašnjem događaju. Tokom zvanične posete Varšavi, u nekadašnjem Varšavskom getu, potpuno neočekivano pao je na kolena. Fasciniran tim prizorom, ja sam, kao uostalom i mnogi drugi, više puta u razgovoru s njim i njegovim saradnicima, nastojao da proniknem u sve motive i okolnosti tog nesvakidašnjeg čina zapadnonemačkog kancelara, Na kraju, skroman i jednostavan kakav je uvek bio, možda je najbolji odgovor dao sam Brant: “Pod bremenom nemačke istorije i teretom miliona ubijenih, učinio sam ono što ljudi rade kada im ponestanu reči.“ Ovih nekoliko rečenica koje iskaču iz tvog pitanja treba da pokažu kako je nekad, i u crno Miloševićevo vreme, bilo mesta za novinarstvo najvišeg ranga. Pogotovo ako je sagovornik bio Vili Brant.

Novinarstvo danas? Tabloidizacija, nizak nivo pismenosti i kulture, ali ne samo među novinarima, nego i kod političara, u javnom govoru?

– Kako novinarstvo, u uslovima opisanim u Vašem pitanju, a oni su sto jedan odsto tačni, uopšte opstaje?! I nisu samo to karakteristike stanja u kojem rade novinari. Naravno, ne samo novinari. Mediji su podeljeni. Vlast drži većinu uticajnih, a opoziciji je ostalo veoma malo prostora.  Kako to vlast uspeva? Pritiskom, ne zato što su ti mediji profesionalno bolji. I dobijaju izdašnu, direktnu materijalnu pomoć.

I dalje postoje dva novinarska udruženja. Je li NUNS, koji smo zajedno gradili, zapravo poražen od snaga iz „državnog“ udruženja gde nisu držali do zanata nego do politikanstva?

– Situacija je samo na prvi pogled slična vremenu kada smo pravili NUNS. Nisam siguran da je UNS i sada u potpunosti pod uticajem države. Sasvim sam siguran da NUNS nije poražen. Šteta je, međutim, što dva novinarska udruženja sve ove godine nisu uspela bolje da sarađuju, jer bi u tom slučaju sigurno bila korisnija i uticajnija.

Kako se informišete. Koju televiziju najčešće gledate i koje novine čitate?

– Gledam N1 televiziju i čitam Danas, potpunije se informišem i uz nemalu pomoć nekoliko stranih medija.

Imate li svoje omiljene autore među današnjim kolegama?

– Aleksej Kišjuhas, Boško Jakšić!

Mogu  li se ponoviti urednik tipa Mihaila Rašića recimo, ili autori poput Juga Grizelja i Harija Štajnera? Možete li da zamislite da neko iz Kurira ili Informera intervjuiše Angelu Merkel ili Emanuela Makrona, Redžepa Tajipa Erdogana? Ili Hašima Tačija?

– Teško pitanje. Ne mogu da rangiram domaće kolege, a za strance – ne znam. Sve je moguće, pogotovo ako se dobro plati.

Srbija je, nakon ubistva prvog demokratskog premijera, po ko zna koji put odustala od demokratizacije i sveopšteg uljuđivanja?

– Ukoliko je tačno ovo što pitate, onda je to zaista tužno. Ali, to nikako ne sme da se generališe. I nije to posao moje seljanke sa pijace, ili mog bakalina.

Koliko smo u Srbiji obavešteni o okruženju? Štampa iz okolnih zemalja više ne dolazi u Srbiju, a srpska jedino ide u Crnu Goru?

– Velika je zabluda verovati da smo sami sebi dovoljni i da nas ne interesuje šta se dešava sa drugima (osim kada su američki  izbori), pogotovo kada je reč o komšijama.

Hoće li portali (Internet) uništiti štampane medije?

– Ne. Definitvno neće, kao što svojevremeno televizija nije uništila radio. 

Harijevi sagovornici: Brant, Če, Tačer…

U knjizi „Ogledanje moći“, Hari Štajner je sažeo svih stotinu intervjua sa svetskim državnicim i poznatim ličnostima. Evo samo nekih: Henri Kisindžer, Ulof Palme, Indira Gandi, Lazar Mojsov, Marko Nikezić, Margaret Tačer, Robert Maknamara, Edvard Kenedi, Hans Ditrih Genšer, Simon Vizental, Če Gevara, car Selasije, Arhi-episkop Makarios, Lorens Olivije, Norodom Sihanuk, Bruno Krajski, Sajrus Sulcberger, Tadeuš Mazovjecki, Petra Keli, Voren Zimerman, Urho Kekonen, Vivijen Li… 

Jedan od intervjua sa Brantom naš sagovornik „platio“ je flašom srpske šljivovice (serbischer pflaumenschnaps). Kancelar se iskreno obradovao.

Osnivač udruženja

„Svako od nas bi morao – i zbog sebe i zbog obraza – da se kako može i ume suprotstavlja ovom pogubnom talasu koji je zahvatio i Univerzitet, Narodno pozorište, Muzej savremene umetnosti, Klinički centar, škole. Ako se ne suprotstavimo, ako se predamo, ni mi, ni naša deca nećemo imati nikakvu budućnost“, poručio je Hari Štajner krajem 1993. godine, prilikom izbora za predsednika Izvršnog odbora Fonda Solidarnost, preteče NUNS-a.

NUNS su nekoliko meseci kasnije, 26. marta 1994. godine, osnovali novinari nezadovoljni radom Udruženja novinara Srbije. Inicijatori su bili članovi Upravnog odbora Fonda solidarnosti i predstavnici tridesetak redakcija širom Srbije, mahom okupljenih u Sindikatu „Nezavisnost“. Za prvog predsednika izabran je Dragan Nikitović, a Hari Štajner je izabran za člana prvog  Izvršnog odbora NUNS-a.