Ivan Čolović: Štampana reč nas spasava od pogubne površnosti i brzine

DOSIJE: Potpuno je jasno da je medijska situacija u Srbiji već duži period jako teška – naročito u sektoru printa. Vidite li vi budućnost printanih medija u Srbiji i svetu, s obzirom da knjiga nije ugašena i ako joj se žestoko pretilo?

IVAN ČOLOVIĆ: Koliko ja vidim, ljudi i dalje čitaju i štampane novine i štampane knjige. Oni koji ih prave svesni su toga da su elektronski mediji preuzeli deo njihovog posla, ali još uvek ostaje ono što samo štampana reč može da ponudi: mirno i sporo razmišljanje o pročitanom. Štampana reč nas spasava od za misao pogubne površnosti i brzine, o čemu piše moj autor Tomas Hilan Eriksen u knjizi Tiranija trenutka. On apeluje, on moli, on preklinje: Dajte nam sporo vreme sad, to je hleb naš nasušni. A to spasonosno sporo vreme daje štampana reč, reč na papiru.

DOSIJE: Šta bi bilo to što biste preporučili urednicima a da mislite da bi unekoliko popravilo situaciju?

ČOLOVIĆ: Da ne žure, da se ne utrkuju sa elektronima, sa portalima, sajtovima itd. I da urednici novina alatke za obradu tema o kojima pišu potraže u knjigama. Ima ih koji to i rade. Pomenuću samo jednog – Teofila Pančića, koji je danas urednik kulturne rubrike u Vremenu. I kao novinar, odnosno, kako on voli da kaže, kao „novinski pisac“, i kao urednik, on pokazuje da u vrednom novinskom tekstu često ima više znanja i književne pismenosti nego u najvećem broju proizvoda akademske zajednice.

DOSIJE: Kako danas vidite medijsku scenu u Srbiji, pre svega hiperprodukciju laži i sadržaj tabloida koji su, čini se, postali značajan segmet ovdašnje političke borbe?

ČOLOVIĆ: Ne zabrinjava me to što u javnosti, u tabloidima, na internetu ima mnogo laži, predrasuda, stereotipa, teorija zavere i ostalog tome sličnog. Uvek je toga bilo više od pameti, istine i pouzdanog znanja. Tabloide dobijamo zajedno sa medijskom slobodom. Gde nema te slobode nema ni tabloida i njihovih „senzacija“, laži, gluposti, šokantnih vesti, naslova peko cele strane… Zato mislim da je pravo pitanje: da li su štapmani proizvodi poput Informera, Srpskog telegrafa i drugih njima sličnih zaista tabloidi? Ili su to, kako se meni čini, lažni tabloidi, tabloidi po formi, ali u stvari politički bilteni vladajućih stranaka i njihovih klijenata. A to znači da zadatak demokratske Srbije nije u tome da se bori protiv tabloida, nego da se bori za slobodu tabloida.

DOSIJE: Jesu li novi mediji (internet, društveni…) popravili ili pogoršali situaciju na medijskom prostoru, u smislu demokratizacije države?

ČOLOVIĆ: Poznata stvar: elekronske medije teže je kontrolisati nego druge. Zato vlasti koje vitalno zavise od kontrole medija, plaše ljude pričom da je to što nalaze na internetu opasno, bolesno, da ih preko kompjutera i telefona kontrolišu, pljačkaju i truju neki tajanstveni moćnici, koji su, razume se, stranci. U poslednje vreme u ulozi trovača zdrave i nepokorne Srbije našao se Bil Gejts. On, kaže strašna priča o njemu, traži da se vakcinišemo vakcinama proizvedenim na Zapadu, jer je u tim vakcinama čip pomoću koga će se on useliti u srpska tela i zagospodariti srpskim dušama.

DOSIJE: Kako vi lično doživljavate sunovrat novinarstva u Srbiji koji je počeo krajem 1980- ih i nezadrživo ide sve dublje?

ČOLOVIĆ: Da, s dolaskom Miloševića na vlast sunovrat su doživeli najvažniji mediji, među njima i Politika. Taj list je bio jedno od najvažnijih sredstava propagande u vreme takozvanog „događanja naroda“ i zatim u toku ratova devedesetih. To me je podstaklo da u leto 1999. godine za radio B 92, koji je u to vreme postojao samo kao sajt na adresi FreeB92.net, pišem kolumnu pod naslovom Kad kažem novine, što je bila aluzija na tadašnji propagandni slogan Kad kažem novine, mislim Politika. U toj kolumni preporučivao sam čitanje ovog lista svakome ko želi da sazna istinu o Srbiji. To je mnogima bilo čudno, jer su bili uvereni da je u Politici sve laž. Sve sem čitulja. Ali ljudi, pokušavao sam da objasnim, ta laž je istina o Miloševićevoj Srbiji. I danas je ovaj list za mene nezaobilazan izvor istine, sada istine o Vučićevoj Srbiji. I, što mnogi ne primećuju, ta istina se može pročitati ne samo na političkim stranama lista, nego i na stranama posvećenim kulturi. Tek tu ćete naći ključeve za razumevanje prirode aktuelnog režima. Tu ćete naći šta se sve čini da bi se propagirala najvažnija ideološka vrednost Vučićeve Srbije, pandan nekadašnjoj klasnoj svesti: srpski nacionalni identitet, u zemlji Srbiji i u srpskom svetu. Greše svi koji to ne vide. A ne vide zato što je ovde, za razliku od nesrećnih tabloida, sve fino, slatko, lepo. Nema ovde turbo folka, ali ima etna, nema rijalitija, ali ima baleta. Kulturno, brate.

DOSIJE: Nedavno je održan Sajam knjige u Puli (od 19. do 28. novembra) – poetski nazvan Sa(n)jam knjige u Istri, koji ste otvorili. Kakve su vaše mpresije o toj manifestaciji, koji su razlozi da učestvujete na tom sajmu, iako je poznato da “velikog beogradskog brata” bojkotujete?

ČOLOVIĆ: Sajam knjiga u Puli je jedinstven, od drugih meni poznatih sajmova različit događaj. On je delo jedne izuzetne osobe, Magdalene Vodopije, koja je knjige, pisce i izdavače svestrano upoznala najpre kao knjižarka. Ona već 27 godina uspeva da okupi ekipu entuzijasta, da od lokalnog, pulskog i istarskog sajma napravi izuzetno cenjen međunarodni kulturni događaj. Ali ništa preveliko, glomazno, nepregledno, masovno i anonimno. Sajam je rastao, ali je ostao relativno mali. Njegovi programi odvijaju se jedan za drugim, a ne više njih istovremeno, kao na drugim velikim sajmovima. Zahvaljujući tome prisutni pisci, izdavači i čitaoci sve vreme su zajedno. I što je možda najvažnije, učesnici ovog sajma nisu podeljeni na male i velike izdavače, posebno ne kad je reč o promocijama knjiga i drugim programima. Tako se dogodilo da ove godine važno mesto u programu dobije Biblioteka XX vek, da na sajmu bude organizovana prva promocija knjige Pola veka XX veka, koju je uredila Dubravka Stojanović, a koju smo objavili povodom 50 godina od osnivanja ove edicije. I tako je bilo mogućno da meni pripadne čast da otvorim ovo izdanje pulskog sajma knjiga. Nasuprot tome, kad je Biblioteka XX vek učestvovala na velikom sajmu knjiga u Beogradu, ne samo što nije imala promociju sličnu ovoj u Puli, nego je ostajala potpuno nezapažena. Nije razlog tome bio što nas neko nije voleo, nego to što je model Beogradskog sajma zasnovan na hijerarhiji koja daje prednost kvantitetu. Mali izdavači su na ovom našem sajmu poželjni samo da bi upotpunili sliku velike srećne i bogate porodice srpskog izdavaštva okupljene na takozvanom Prazniku knjige. Ali, vidim da poslednjih godina tu lepu sliku ne kvarim samo ja, nego da i desetak drugih izdavača sreću traže na drugim mestima.

DOSIJE: Gde se, u tom kontekstu, nalazi vaš Sajam knjige, koji je ove godine održan XIII put?

ČOLOVIĆ: Godišnja izložba izdanja Biblioteke XX vek i nije pravi sajam. To je skup naših autora i prijatelja u Centru za kulturnu dekontaminaciju, okupljanje koje traje samo nekoliko sati jednog dana. Nazvao sam ga sajmom, i to međunarodnim, kako bi to bio mali i veseli plagijat velikog sajma. Zato njegovo otvaranje najavljujemo isto kako se najavljuje otvaranje velikog sajma – fanfarama.

DOSIJE: Da li se, zaista knjige “sanjaju” u Istri i Hrvatskoj, odnosno u regionu zapadnog Balkana?

ČOLOVIĆ: Sanjaju se u tom smislu što je danas do knjiga teško doći ako hoćete da kupite nešto što je objavljeno u drugoj državi. Zato za mnoge ona ostaje sanak pusti. Često je poštarina skuplja od knjige. A ako ste neoprezni pa tražite da vam se knjiga pošalje na adresu firme u kojoj radite, čeka vas obaveštenje da morate otići u carinu da je preuzmete. To će za vas biti prilika da se, dok čekate da na vas dođe red, upoznate sa uvoznicima automobila, kamiona, građevinskog materijala i druge slične robe.

DOSIJE: Kako, kao izdavač, gledate na poziciju knjige u tom reginu, posebno u državama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije?

ČOLOVIĆ: Ne znam mnogo o tome šta pojedine države preduzimaju u vezi sa izdavačima knjiga. O tome mnogo više znaju profesionalni izdavači. Ja sam to nekada bio, ali ima već više od trideset godina otkada sam prestao da radim u izdavačkim kućama i otkada je Biblioteka XX vek autorska edicija, delo jednog po profesiji etnologa i političkog antropologa. S druge strane, s obzirom na to da je moj izdavački program po broju naslova sasvim skroman, ne moram da se obraćam državi za pomoć, tako da retko „apliciram“ na konkursima za finansiranje izdanja ili otkup knjiga. Drugim rečima, ne delim sudbinu izdavača čija pozicija zavisi od kulturne politike država u kojima rade. Izgleda da onima u Ljubljani nije loše, jer kako sam slučajno saznao u Puli, ovaj grad za kulturu izdvaja 11 odsto budžeta.

DOSIJE: Da li knjige sada zbližavaju zavađene susede, od kojih mnogi govore jezicima koji ne moraju da se prevode?

ČOLOVIĆ: Kako koja. Ima ih koje hrane mržnju. A to što knjige ne bi morale da se prevode jer su napisane na svima razumljivim jezicima nije dovoljan razlog da se ne prevode s jednog na drugi. Jer takvo prevođenje traže svima razumljivi nacionalizmi u temelju država nastalih na tlu Jugoslavije. Za naše naconaliste nacija je autonomna duhova tvorevina, mora da ima svoj nezavisaan jezik, samo svoju kulturu i sve duhovno samosvojno, autonomno, različito. Zato je nacionalna kultura, i u njoj nacionalna lingvistika, uvek u stanju borbene gotovosti, neprekidno na braniku „svetog“ nacionalnog identiteta.

DOSIJE: Kad smo već kod jezika, naročito “srpsko-hrvatskog” i onih koji su iz toga nastali, kako vi razmišljate na tu temu, imajući u vidu da ste joj u Biblioteci XX vek posvetili dobar broj naslova, od Bugarskog pa nadalje?

ČOLOVIĆ: Da, o tome je Ranko Bugarski rekao najvažnije stvari. Teme kojima se on bavi neprekidno su aktuelne i Bugarski ne posustaje u analizi i tumačenju primera nacionalističke jezičke politike. O tome svedoči i njegova nedavno objavljena knjiga Saga o ćirilici. Pored Bugarskog, značajne knjige o politici i jeziku objavili su u Biblioteci XX vek i drugi autori: Duška Klikovac, Vesna Požgaj Hadži, Vojko Gorjanc. Prošle godine njima se pridružila Rajka Glušica sa studijom Crnogorski jezik i nacionalizam. I ja sam u svojim analizama nacionalističkih mitova posvetio pažnju mestu jezika u tim mitovima. U jednom trenutku bilo mi je zanimljivo da čitam predloge o čišćenju srpskog jezika od turcizama. Kampanju je u toku rata u Bosni pokrenuo izvesni dr Unković. Nije me mrzelo da primetim da su u tom trenutku turcizmi bili i u prezimenima predsedika Jugoslavije Ćosića, vođe Srba u Bosni Karadžića, i samog dr Unkovića. Nisam propustio da kažem da je turcizam „čolo“ i u mom prezimenu. Zato sam članaku o ovome, koji je objavljen 11. aprila 1993. u Vremenu, dao naslov Svi smo mi pomalo Turci.

DOSIJE: Urednik ste najuticajnije biblioteke na Balkanu, osnovali ste je 1971, i nakon nekoliko izdavača koji su je objavljivali, preuzeli ste stvar u sopstvene ruke. Kako to izgleda kad ste, u potpunosti, sam svoj gazda?

ČOLOVIĆ: Izgleda odlično, mada ja nisam samo svoj gazda nego sam i svoj radnik. Naime, Biblioetka XX vek ima status preduzetničke radnje, u kojoj sam ja jedini zaposleni. Zvanični naziv radnje je Ivan Čolović pr Izdavanje knjiga XX vek. Dakle, takozvanu papirologiju potpisujem imenom i dodajem pr, a kad sam posebno raspoložen stavim napred moju akademsku titulu – dr Ivan Čolović pr.

DOSIJE: Pola veka XX veka proteglo se i na XXI vek. Kako izgleda posmatrati tekući iz veka koji je za nama?

ČOLOVIĆ: Mada se tako zove – XX vek, ova edicija ipak ne nudi istorijske knjige o minulom stoleću, kao što ni čuvena edicija Miloša Stambolića Sazvežđa ne nudi knjige o astronomskim temama. Kad je ova moja edicija dobila ime XX vek, to ime je značilo modernost, savremeniost, aktuelnost, kao i ime čuvene filmske kuće Twentieth Century Fox. To se značenje u međuvremenu izgubilo, tako da kad neko ovde danas kaže XX vek, on u stvari misli na moju ediciju. Zato ne menjam njeno ime.

DOSIJE: Knjiga je jedan od uticajnijih medija, barem bila, a nekad verovatno i najuticajniji. Kako procenjujete trenutnu situaciju kad govorimo o knjizi, odnosno, o izdavaštvu?

ČOLOVIĆ: Hvala za ovo pitanje. Odavno se trudim da objasnim da i mi koji pišemo i izdajemo knjige radimo posao sličan poslu drugih medija. Pitaju nas gde ste vi, zašto niste u medijima, zašto se vaš glas ne čuje. Nema vas na televiziji. Takva pitanja pokazuju da ljudi doživljavaju knjige kao odmorište, kao mesto koje se posećuje kad biste da se odmorite od politike i drugih briga. Džabe im govoriti da bez knjiga neće razumeti politiku. Ima i onih koji su pročitali ili čuli nešto o tome šta piše u knjigama, pa misle da je to dovoljno, pa po sto puta citiraju Hanu Arend, Kiša ili Konstantinovića. Takvima se ja, kad objavim nešto novo, izvinjavam. Oprostite, znam da ste sve važno pročitali, i da je „banalnost zla“ sasvim dovoljan pojam da sve objasni, ali eto, omaklo mi se da objavim još neke knjige i još neka tumačenja zla i ostalog što uz njega ide.

DOSIJE: Kao 200. naslov objavili ste knjigu istoričarke Dubravke Stojanović – Noga u vratima (Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek). Dubravka je vaša životna i „poslovna“ partnerka. U čemu se ogleda njena podrška vašem radu?

ČOLOVIĆ: Svestrana je to podrška. Volim da kažem da sam jedan od retkih ljudi koji uz sebe imaju istoričara, svog istoriografa. Jedan od tih retkih je Luj IV, u čijoj službi je bio Žan Rasin, sa zadatkom da prati šta kralj radi i piše o tome. Drugi, nama bliži, je Tito, čiji j istoriograf, kao što je poznato, bio Vladimir Dedijer. Ali, istina o meni i mojoj istoriografkinji je ipak malo drugačija: Dubravka koristi moj izdavački rad kao izvanredan materijal za svoja istraživanja društvene istorije. Ima ga kod kuće, na dohvat ruke

XX vek i u XXI veku

Biblioteku XX vek osnovao je 1971. godine Ivan Čolović. Prva knjiga bila je studija Pola Langrana „Uvod u permanentno obrazovanje“. Danas, posle pedeset godina kontinuiranog postojanja Biblioteke XX vek, ovaj naslov za njenog izdavača ima simbolično značenje. Od 1971. do 1973. izdavač Biblioteke bio je Narodni univerzitet „Braća Stamenković“, od 1973. do 1974. IP Duga, od 1974. do 1980. Beogradski izdavački grafički zavod, a od 1980. do 1989. IP Prosveta. Posle toga, Biblioteka XX vek izlazi kao izdanje svog osnivača i urednika. Od 2018. Biblioteka XX vek, pored osnovne serije, ima posebnu seriju Memo, koju objavljuje u saradnji sa umetničko-dizajnerskom grupom Škart. Biblioteka XX vek objavljuje naučna i esejistička dela domaćih i stranih pisaca o širokom krugu antropoloških tema. Njen cilj je da zainteresovanoj publici predstavi najvažnije autore, ideje, discipline i tendencije u području interdisciplinarnog istraživanja čoveka, društva i kulture. Biblioteka XX vek objavljuje dela potvrđene vrednosti i ona čiji se autori bave aktuelenim i novim temama i nude ključeve za razumevanje sveta u kome živimo. Prilikom izbora knjiga stranih autora uzimaju se u obzir samo dela autora koji ranije nisu prevođeni na naš jezik. Biblioteka XX vek svoj likovni izgled duguje akademskom slikaru Ivanu Mesneru koji je autor korica svih dosad objavljenih knjiga.

Etnolog, antropolog, izdavač…

Etnolog-antropolog i borac za ljudska prava Ivan Čolović, rođen je 1938. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu opštu književnost 1961, a magistrirao 1972. romanistiku, da 1983. godine doktorirao etnologiju na Filozofskom fakultetu. Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja, a nročito se bavi izučavanjem političkih mitova. Dobitnik je Herderove nagrade (2000), Ordena viteza Legije časti (2001), nagrade „Konstantin Obradović“ (2006), povelje „Prijatelj lista Danas“ (2009), zvanja počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrade Vitez poziva (2010) i medalje Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971. godine, a od 1988. je i njen izdavač