Izvitoperena lakoća političkog govora

Ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović dala je zanimljivu izjavu. Ona tvrdi da se istraživačko novinarstvo „izvitoperilo“ i pita:

„Da li je istraživačko novinarstvo samo novinarstvo koje se bavi slučajevima korupcije, a naravno da treba da se bavi korupcijom svih javnih funkcionera, ali znači i socijalno i društveno odgovorno novinarstvo koje pokreće i tabu teme.“

Drugi deo izjave, o tabu temama, nije sasvim gramatički ispravan, pa je nejasan i teško je pretpostaviti šta su „tabu teme“ koje ne istražujemo u dovoljnoj meri, ali povezivanje izvitoperenosti i istraživanja korupcije je, u najmanju ruku, jako zanimljiva stvar.

[povezaneprice]

Pre nego što pređem na izvitoperenost, moju i mojih kolega istraživačkih novinara, moram da napišem i nešto o jednom drugom delu izjave ministarke Joksimović. Taj deo njenih reči je, naime, u velikom neskladu s vremenom u kojem živimo. Ona smatra da medijska strategija treba da odgovori koja je definicija novinara i istraživačkog novinarstva i da je važno da predstavnici medijskih udruženja učestvuju u toj raspravi, „da ne budu blogeri i tviteraši sutra stavljeni u kontekst novinarske profesije“.

Opasno definisanje bilo čega u vezi sa novinarstvom

Pre svega, ako tek treba da se raspravlja, bilo bi dobro da ministarka ne zaključi unapred da blogeri i tviteraši nisu novinari. Pošto se u EU takozvano građansko novinarstvo (blogeri i tviteraši) smatra ravnopravnim učesnikom na medijskoj sceni, podstiče i štiti istim propisima kao i profesionalno novinarstvo. A i da nije tako, naučnici (ako je za to potrebno čitati društvena istraživanja) kažu da je građansko novinarstvo tu, da raste i da će ga biti sve više.

Da li je ovo ministarkin predlog neke regulacije, odnosno zabrane da se građani bave novinarstvom ako ne dobiju neku licencu na osnovu definicije koju će izvesti radno telo za medijsku strategiju? Ili da ćemo novinare koji upadaju u definiciju tretirati zakonski na jedan, a blogere i tviteraše na drugi način? Da li ćemo građanku koja otkrije nešto važno i skriveno i obelodani o tome dokaz tretirati drugačije od nas u CINS-u? Zašto? Pitanja je mnogo.

Srbija je temeljno, nadam se ne i nepovratno izvitoperena. Za to ste, drage funkcionerke i dragi funkcioneri, vi najodgovorniji. Znam da bi vam bilo komfornije da mi spustimo ovo ogledalo koje s mukom, uprkos vašim opstrukcijama, držimo pred vama. Čini mi se, međutim, da bi posledice i po vas i po nas bile nesagledive

To je zapravo i opasno, rekao bih. Jer, sve i da se u radnom telu okupila reprezentacija srpskog istraživačkog novinarstva, pojačana vedetama društvenih nauka, sve što bi uspeli bilo bi da načine neku štetu za naš posao i društvo uopšte. Jer, definisanje istraživačkog novinarstva, pokazalo se, uzaludan je posao – ne postoji opšteusvojena definicija, osim onih koje su toliko uopštene da pokrivaju i druge profesionalne žanrove.

Postoje neki elementi oko kojih se većina kolega slaže, ali to nije dovoljno ni za udžbeničku, ostenzivnu definiciju, a kamoli za nekakav zakon. Zato što je to zanat koji se stalno, brzo i vitalno menja, zato što ga i najistaknutiji profesionalci različito tumače i razumeju i zato što svi zajedno shvatamo koliko je opasno gurati u zakone pokušaje definicija bilo čega u vezi sa novinarstvom.

Najvažniji razlog je, međutim, to što je sloboda izražavanja i govora univerzalna i ne može se toga više dati jednima (novinarima), a manje drugima (blogerima i tviterašima). U uređenim zemljama novinarstvo se samoreguliše, odnosno to čine tela koja organizuju sami novinari i mediji. Kao što to ovde radi, vrlo uspešno, Savet za štampu, kojem izmiču samo provladini tabloidi koji ga ne priznaju, pošto krše Kodeks novinara Srbije svakog dana u desetinama svojih medijskih proizvoda – i baš ih briga. Na sudovima su praktično zaštićeni malim odštetama koje isplaćuju ljudima čije su sudbine uništili i selektivnom sudskom praksom u prihvatanju tužbi (može ako je oštećen pojedinac, ne može nikakva grupa, firma, organizacija).

Ali ta sloboda da se radi šta god se hoće i sumnjiva efikasnost sudstva u slučajevima protiv kritičkih medija nisu problem koji je ministarki zapao za oko, kao ni neprihvatljivi, za demokratiju, pritisci, pretnje, napadi, kampanje protiv kritičkih novinara. Dajte da mi prvo definišemo istraživačko novinarstvo. Mnogo se izvitoperilo.

Istraživačko novinarstvo se u Srbiji nije izvitoperilo. Doseglo je nivo profesionalnosti, tačnosti i obuhvat kakav, ne malo koja, nego nijedna zemlja u regionu nema, a da parafraziram ministarku Joksimović, nemaju ga ni mnoge članice EU.

Izvitopereni životi novinara i građana

Za to vreme, međutim, srpska politika se neverovatno izvitoperila. Sve do Savamale, pada helikoptera, komentara Bratislava Gašića o novinarkama, premijerovog/predsednikovog optuživanja novinara na konferencijama za štampu, dubokog osećanja stida koji gotovo svaka sednica Narodne skupštine izaziva kod pristojne osobe i njenog kolege ministra čija stranka istraživačkog novinara optužuje za drogiranje i rad u interesu stranih država, a pridružuje mu se i predsednik Vučić, taj je spisak neverovatan, sraman i uznemirujući.

Izvitoperio se život novinara, kojima prete, obijaju stanove, prate ih, fizički napadaju, protiv njih vode surove i odvratne hajke na Pinku i u Informeru, šalju poreske inspekcije u medije na pravdi boga, blokiraju račune medijskih preduzeća bez navedenih razloga, da napišem samo neke od dokazivih činjenica, a sloboda informisanja i medija je na svim međunarodnim listama u slobodnom padu.

Život građana Srbije se takođe izvitoperio do nepodnošljivosti. Stotine korisnika socijalne pomoći doniraju SNS iznosima većim od prosečne plate, građani plaćaju običnu overu punomoćja više nego jednom desetinom prosečne plate, gledaju pevajuće fontane, džinovske krstove i uskoro najviše jarbole sa zastavama na putu do bolnica bez lekara ili ka granici koju prelaze bez namere da se ikada vrate, u desetinama hiljada slučajeva, radnici štrajkuju glađu po fabrikama ili ne smeju da se odmaknu od mašine da bi otišli u toalet, za smešne plate.

Novinarstvo, ono objektivno, a ne na Pinku i u Informeru, taj život samo opisuje, dokazuje, izveštava o njemu. Nadam se da je život političarke i ministarke Jadranke Joksimović bolji i normalan. Naš nije. Ni građana ni novinara.

Ali definisaćemo i, valjda, popravljati istraživačko novinarstvo. To je veliki problem jer jeste da dobija najveća evropska i svetska priznanja, ali bavi se samo korupcijom, i to je ogroman nedostatak. Tako sam razumeo ministarku.

Izbegavam da koristim nagrade CINS-a kao argument, ali u tim nagradama učestvuju zapravo svi novinari Srbije, bez čijeg rada ni mi ne bismo mogli da istražujemo, pa je to, u stvari, argument za čitavo naše novinarstvo, ili bar za onaj njegov deo koji nastoji da svoj posao radi kako treba.

A i nisam ja kritikovao jednu od retkih dobrih stvari u ovoj zemlji, a ne vidim čija bi ocena kvaliteta istraživačkog novinarstva u Srbiji bila merodavnija nego onih koji su nam nagradu dali. Da li zaista ministarka Joksimović misli da „izvitopereno“ istraživačko novinarstvo može da dobije Evropsku novinarsku nagradu, ili svetsku nagradu Entoni Luis za izveštavanje o vladavini prava, što je CINS dobio samo ove godine, plus još pet drugih nagrada? Šta ćemo sa međunarodnim nagradama Insajdera, KRIK-a i BIRN-a?

Evropsku novinarsku nagradu je CINS-u, na primer, dodelio žiri koji se sastoji od predstavnika, između ostalih, Rojters Tompson fondacije, Gardijan fondacije, Ajriš tajms fondacije, De Bele fondacije i drugih najvećih, najuglednijih čuvara kvalitetnog novinarstva u Evropi, ka kojoj se krećemo kao ka uzoru, predvođeni ministarkom Joksimović. Uzeli su šest naših priča i rekli da je naša produkcija bolja od one Fajnenšel tajmsa, od one Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (Mond, Gardijan, Zidojče cajtung i tako dalje) i mnogih drugih. Kako je to dobila grupa od šestoro novinarki i novinara koji rade u jednoj sobici u Beogradu, to je, priznaćete, zaista izvitopereno. Tu nešto debelo nije u redu.

Žalite se na medije dok uređujete zemlju

Vrlo je, vrlo čudno i nadam se da potiče od neobaveštenosti zbog obilja obaveza ministarke za evropske integracije, da političarka ili političar kažu tako nešto za bilo koju profesiju, nakon devastacije koju je politička klasa Srbije nanela ovoj zemlji, pa i novinarstvu i medijima.

Žaliti se na medije dok uređujete zemlju, uključujući i zakonski i institucionalni okvir za delovanje novinarstva, kao da vi sa time ništa nemate, zaista je, kažem, čudno. O uništavanju medija i novinarstva govore ugledne međunarodne institucije i stručnjaci.

Na kraju krajeva, o tome svedoče i merljivi podaci o toliko nenormalnom prisustvu Aleksandra Vučića, a potom i ostalih predstavnika vlade i vladajućih stranaka u glavnim informativnim TV emisijama na kanalima sa nacionalnom frekvencijom, da je to uporedivo samo sa diktaturama i osvedočeno autoritarnim režimima. Ideja, koja se ponekad čuje, kako su to slobodni mediji koji su prosto prepoznali čudo na političkoj sceni kojem se nema šta zameriti i prosto ga se mora slaviti, uvredljiva je.

Ako i o tome neko želi da debatuje, dodaću i činjenicu da je to prisustvo, pogotovo u slučaju predsednika Vučića, isključivo pozitivno ili neutralno. Izgleda da su nacionalne televizije pronašle nešto istinski senzacionalno – vlast i političkog lidera koji su idealni.

Ja bih molio radno telo za izradu medijske strategije da i to definiše, pošto ja to ne razumem. Valjda ćemo onda da ispravimo svoje greške, pa da prenesemo Rojters Tompson, Gardijan i drugim fondacijama, da više ne daju nagrade novinarima koji to nisu u stanju, već da svoju pažnju usmere na pregalaštvo Pinka i Informera.

Činjenica je, međutim, da istraživačko novinarstvo i njegova otkrića nemaju apsolutno nikakav pristup na te iste televizije sa nacionalnom frekvencijom, a bilo bi prirodno da se „brzi mediji“ otimaju o njih, kakav je prirodan način rada medija u zemljama koje smatramo zrelim demokratijama (i kojima stremimo na čelu sa…).

Ako je to etički i profesionalni problem o kojem je ministarka govorila, onda se slažemo. Ali nije. Ona je kao problem prepoznala to što se istraživačko novinarstvo bavi „samo korupcijom“, a treba i drugim stvarima. Za početak, to nije tačno.

Naravno da se istraživačko novinarstvo u Srbiji ne bavi samo korupcijom. Daleko od toga. Bavi se i direktnim problemima građana – cenom struje, kvalitetom vode, odbranom od poplava, efikasnošću i profesionalnošću sudstva, cenama udžbenika za decu, bolničkim uslovima, subvencijama za poljoprivrednike…

CINS je za poslednje dve godine istraživao teme o zaštiti životne okoline, energetici, finansiranju medija, efikasnosti sudstva, privatnom obezbeđenju, iskorišćavanju dece izbeglica, žrtvama trgovine ljudima, nesposobnosti državne uprave, ovdašnjem radu firmi kojima je to zabranjeno u EU, gubicima javnih preduzeća, nestalim osobama, organizovanom kriminalu u politici i sportu, plagiranju diploma, zaplenama droge, uništavanju istorijskog nasleđa, otvaranju muzeja, daljinskom grejanju, zaštiti podataka o ličnosti, finansiranju kulture i – naravno, korupciji.

Ne razumem kako sve te ostale teme političari ne primećuju, osim ako ih ne zanima samo šta o njima, njihovim strankama i vladama mediji imaju da objave. Kada se istraživački novinari bave žrtvama trgovine ljudima, koje moraju da prolaze dva sudska postupka ako žele i da im se nekom jadnom sumom novca „nadoknadi“ seksualno ropstvo, pa treba da dva puta iznova proživljavaju svoju traumu na ročištima, drugi put o svom trošku sa neizvesnim ishodom, to političari i ne primete. Mi smo pronašli samo jedan slučaj da se žrtva odlučila da sve to izdrži, među stotinama. Ali ako uhvatimo nekoga sa rukom u tegli sa (narodnim) kolačićima, onda nas sa pozicija vlasti napadnu iz svih oružja i kažu da se samo time bavimo. To više govori o funkcionerima nego o novinarima.

Korupcija se ili ne kažnjava ili su kazne minimalne

Ne znam na osnovu kojeg istraživanja je ministarka izvela zaključak da se bavimo samo korupcijom, ja svakako ne znam da je takvo istraživanje u Srbiji ikada sprovedeno. Međutim, korupcija je tema koja je najčešći uzrok problema u oblastima koje smo istraživali, nažalost. Korupcija i – nesposobnost, možda i nebriga. Ne znam šta od toga gore govori o funkcionerima.

Možda ministarka misli da treba više da istražujemo takozvane meke teme (kvalitet goriva za automobile, prehrambenih proizvoda, saobraćajne infrastrukture, cene i kvalitet usluga državnih organa građanima…). Naravno da se i to istražuje, ali je, ponovo, uzrok problema – korupcija.

Uostalom, zemlja čiji indeks percepcije korupcije od 2011, od kada se meri, praktično stagnira između 39 i 42 (od jedan do sto poena, gde je sto najpozitivniji mogući rezultat – Danska je prošlogodišnji šampion sa 90, a Somalija na začelju sa 10) i koja je na 72. mestu među 176 država i teritorija, morala bi da posveti mnogo, mnogo više pažnje – baš korupciji. Ili smo zadovoljni 72. mestom?

Izvitoperio se život novinara, kojima prete, obijaju stanove, prate ih, fizički napadaju, protiv njih vode surove i odvratne hajke na Pinku i u Informeru, šalju poreske inspekcije u medije na pravdi boga, blokiraju račune medijskih preduzeća bez navedenih razloga

Uostalom, projekat koji je dao glavninu priča kojima je CINS osvojio Evropsku novinarsku nagradu dokazao je da se korupcija u Srbiji vrlo slabo procesuira, odnosno da se država zapravo protiv nje i ne bori. Kako smo to zaključili?

CINS je do podataka o procesuiranju korupcije od početka 2013. do kraja 2015. došao na osnovu dokumentacije Ministarstva unutrašnjih poslova, 36 osnovnih (od ukupno 58), 15 viših tužilaštava (od 25), Tužilaštva za organizovani kriminal, kao i od 59 osnovnih (od 66) i 20 viših sudova (od 25). Iz ostalih sudova i tužilaštava CINS nije dobio odgovore ili odgovori nisu bili upotrebljivi. Šest meseci smo od pravosudnih institucija prikupljali podatke o procesuiranju deset koruptivnih dela.

U tom periodu MUP-u je prijavljeno 6.179 ljudi, a po podacima tužilaštava koji su dostavili informacije, optuženo je skoro tri hiljade ljudi. Prema odgovorima osnovnih i viših sudova, dosuđena je 1.861 kazna, pri čemu treba imati u vidu da su neke od osoba dobijale i po dve kazne, npr. uslovnu i novčanu, tako da je ukupan broj osuđenih osoba oko 1.500. Od ukupnog broja izrečenih kazni, najviše je uslovnih – 1.268.

Dakle, skoro sve kazne su na zakonskom minimumu ili ispod njega. A i jako ih je malo. U drugoj zemlji ovo bi izazvalo ozbiljne političke poremećaje, reformu sistemske borbe protiv korupcije i sudske prakse. Naši državni službenici na ove podatke koje je sama država, ako želi da smanji korupciju pogubnu po građane, morala da stvori – nisu reagovali. Niko, ni na koji način. Odnosno, nisu reagovali na to konkretno otkriće, inače redovno reaguju vređajući istraživačke novinare i dovodeći, bez i jednog jedinog dokaza, u sumnju njihovu objektivnost. Ili dajući mišljenje o tome šta bi trebalo da istražujemo, a šta ne.

Znate šta? Mnogo bismo više voleli da nismo dobili tu nagradu, a da je Srbija napredovala na listi percepcije korupcije za deset mesta, ne bismo li prestali da delimo poziciju sa Burkinom Faso i Solomonskim Ostrvima i prestigli bar Ganu i Bahrein. O šezdeset poena Bocvane i Sent Vinsenta i Grenadina da i ne sanjamo.

Zato se bavimo korupcijom. Voleo bih da čujem protivargumente.

Srbija je temeljno, nadam se ne i nepovratno izvitoperena. Za to ste, drage funkcionerke i dragi funkcioneri, vi najodgovorniji. Znam da bi vam bilo komfornije da mi spustimo ovo ogledalo koje s mukom, uprkos vašim opstrukcijama, držimo pred vama. Čini mi se, međutim, da bi posledice i po vas i po nas bile nesagledive. Možda bi ipak bilo prirodnije da preduzimate bar ponešto što bi vam pogled u sopstveni odraz učinilo manje nepodnošljivim.

* Autor je direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije