Japanski novinar Hirojuki Akita: Razgovori sa izvorima su ključ za novinarsku objektivnost

Razgovor sa Akitom „Novinarska etika u izveštavanju o spoljnoj politici i bezbednosti“ organizovalo je Udruženje novinara Srbije, u saradnji sa Ministarstvom za evropske integracije i Ambasadom Japana u Srbiji.

Hirojuki Akita je, na početku razgovora sa novinarima srpskih redakcija, rekao da je prvi put u Srbiji, ali da oseća bliskost sa koleginicama i kolegama jer „smo izabrali isti život“.

„Odlučili smo da u životu ne radimo da bismo zaradili novac, nego da imamo priliku da upoznajemo ljude, radoznali smo i imamo potrebu i želju da delimo važne informacije sa našom publikom“, rekao je on.

U svom uvodnom obraćanju Akita se osvrnuo na dve teme – osnovne principe novinarstva u Japanu i svoje lično viđenje novinarstva.

On je podsetio da je Japan u Drugom svetskom ratu bio u ratu sa Sjedinjenim Američkim Državama. Kako je istakao, u tom periodu mediji u Japanu nisu mogli i nisu imali moć da zaustave rat. U tom periodu, sa jedne strane, japanska Vlada kontrolisala je medije, dok su sa druge i sami novinari promovisali vlast i njenu militantnu politiku.

„Kada sam 1987. godine došao u ‘Nikkei’, urednici su mi rekli: ’Misija našeg lista je da ne ponovimo istu grešku. Naš cilj je da čitaocima ponudimo objektivne informacije kako Japan ne bi otišao u ekstrem i ponovio istu grešku’“, rekao je Akita.

On je objasnio da se dnevne novine „Nikkei“ zalažu za dva pricipa – podršku demokratiji i podršku tržišnoj ekonomiji. Njihov cilj je, dodao je, da svi mogu imati slobodan i besplatan pristup objektivnim informacijama.

„To jeste ideal, ali imati ideale je važno“, rekao je Akita.

O svom viđenju novinara – A, B i C nivo

Govoreći o svom pogledu na novinarstvo, Akita je ispričao da mu je još pre petnaest godina jedan japanski političar, koji je kasnije bio i predsednik vlade Japana, ispričao svoje viđenje, odnosno klasifikaciju novinara, sa kojim je, kako je dodao, i on saglasan.

„Taj političar je novinare podelio u tri nivoa, A, B i C. Novinari na C nivou su novinari koji pišu ono što političari žele da oni pišu. Međutim, političari i interesne grupe ove novinare duboko u sebi ne poštuju, već ih gledaju samo kao alat“, objasnio je.

Novinari na B nivou, objašnjava Akita, su oni novinari koji povremeno napišu i neki kritički osvrt, tekst ili analizu koji se političarima ne sviđa. Međutim, kako je pojasnio, to su novinari sa kojima političari mogu lako prestati da komuniciraju i tako ih „kazniti“.

Novinari A nivoa, rekao je on, su novinari koji uvek pišu kritički i pišu ono što se političarima ne dopada, ali koji zbog toga uživaju kredibilitet jer pišu istinu.

Političari, kaže, ne mogu sa njima da prekinu kontakt jer se plaše da izgube komunikaciju sa kredibilnim novinarom.

„Osobe koje ti smeju reći argumentovanu kritiku su važni i vi ih poštujete i ne želite da ih izgubite. Isto je tako i sa prijateljima“, rekao je Akita.

Međutim, kako je istakao, kritika kao takva ne treba uvek da bude svrha. Važno je sačuvati objektivnost.

„Kada mislim da je nešto dobro, to napišem. Kada mislim da nešto ne valja, takođe to napišem“, rekao je Akita.

On je govorio i o svojoj praksi da kad god u komentaru kritikuje nekog, nakon toga traži da sa njim razgovara, odnosno uradi intervju.

„Uvek želim da se čuje i druga strana. Važno je razgovarati sa svim stranama. U suprotnom, to bi bio kraj komunikacije sa tom stranom, a to nije dobro“, rekao je Akita.

Važno je čitaocima pružiti informacije kako bi formirali svoj stav

Na pitanje novinarke Ljubice Gojgić, koja je vodila razgovor, da se u Srbiji veruje da podrška demokratiji i podrška tržišnoj ekonomiji (što su osnovni principi lista ‘Nikkei’) ne idu zajedno, te šta misli o tome, Akita je rekao da je saglasan da ta dva ne idu uvek ruku pod ruku.

„Velike korporacije imaju jedan cilj – profit. I to je u redu, sve dok ono što rade, rade u javnom interesu. Uloga novinara je da učini poslovanje tih firmi što je moguće transparentnijim i izveštavaju ukoliko one ne rade u javnom interesu“, rekao je Akita.

Kako je dodao, do informacija o tome nije uvek lako doći, ali njegovo iskustvo potvrđuje da u takvim slučajevima uvek postoji neka osoba koja ima podatke, ne slaže se sa takvim poslovanjem i želi da to podeli sa novinarima.

„Potrebno je pronaći ih, potrebno je razgovarati sa ljudima. Čak i kada zvaničnici ne žele da nam daju informacije, moramo se truditi da do njih dođemo. Novinari takve situacije moraju prevazići, ali to je nekada veoma teško“, rekao je Akita.

Novinari treba „da daju dijagnozu, a ne da pišu recepte“

Odgovarajući na pitanje kako se novinari mogu prilagoditi i ostati objektivni u vrlo napetoj geopolitičkoj situaciji u svetu, Akita je odgovorio kroz metaforu.

„Nemam konkretan odgovor. Reći ću to ovako – kada vas nešto boli, prvo odete kod lekara. On vas pregleda, uradi testove i da dijagnozu. Kada imate dijagnozu, onda vam napiše recept koji vi primenite i budete bolje. Mislim da je uloga novinara da, imajući sve važne informacije, daju dijagnozu, umesto da odmah skaču na recept“, istakao je.

Da bi došli do dijagnoze, ponovio je, novinari, kao i lekari, moraju mnogo da istražuju, da prikupljaju informacije, razgovaraju sa ljudima.

„Ja sam komentator, moja uloga trenutno jeste da pišem recept, ali to ne mogu uraditi bez da pre toga istražim i čujem različite stavove i mišljenja“, rekao je Akita.

Sve je teže prepoznati lažne vesti jer se prave od kombinacije istinitih

Govoreći i o lažnim vestima, dezinformacijama, propagandi, Akita je rekao da smatra da se lažne vesti mogu podeliti u dve grupe.

„Prve su lako uočljive lažne vesti. Kažete da je nešto crno, a ono je belo. To je čista lažna vest. Veći su problem one druge, lažne vesti koje su nastale kao kombinacija nekoliko istinitih vesti“, rekao je on.

Kako je objasnio, možete, na primer, da kažete da je „zagađenje vazduha sve gore u Srbiji i Japanu“, to je tačno, a onda imate korupciju, „korupcija je sve gora i gora“.

„Oba su tačna. Ali onda neko može da kaže da je zagađenje sve veće zato što je taj političar korumpiran, što ne mora biti istina“, objasnio je.

Sa takvim narativom veoma je teško nositi se, zaključio je Akita.

Na pitanje kako proverava informacije, Akita je još jednom ponovio da je zarad formiranja mišljenja najvažnije da novinar ima što više izvora, nezavisnih i sa suprotnim gledištima.

„Apsolutna istina ne postoji. Nisam savršen, ali se uvek trudim da čujem najmanje dva suprotna mišljenja o nečemu i onda kažem koji je moj stav i na osnovu čega ga donosim“, rekao je Akita.

Spoljnopolitičke teme  – odnosi sa Amerikom, rat u Ukrajini, bombardovanje Jugoslavije…

Razgovor sa uglednim japanskim komentatorom bila je i prilika da se razmene mišljenja i stavovi i o brojnim spoljnopolitičkim temama.

Tako je Akita govorio i o poziciji Japana u odnosu na Sjedinjene Američke Države, o svom stavu o sveukupnoj geopolitičkoj sceni u svetu, ratu u Ukrajini, ali i o NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine.

Novinarka Ljubica Gojgić podsetila je na savezništvo Japana i SAD-a i upitala Akitu da li otvoreno savezništvo sa Amerikom ograničava japanske novinare u kritici prema SAD, na šta je Akita rekao da na „ovo pitanje sve više preovlađuje odgovor: ’Ne’“.

Kako je pojasnio, Japan i SAD imaju sporazum po kojem je SAD dužna i da brani Japan u slučaju da ga neko napadne, te da SAD ima vojnu bazu na teritoriji Japana.

„Japan se do sada u potpunosti oslanjao na to“, rekao je.

Međutim, ispričao je da je „Donald Tramp u svojoj kampanji za predsednika izjavio da SAD ima obavezu da brani Japan ako ga neko napadne, a da bi u slučaju da neko napadne Ameriku, Japanci sedeli kod kuće i gledali Soni TV“.

To je, objasnio je, nateralo Japan da ozbiljno razmišlja o promeni i prilagođavanju svoje spoljne politike.

Akita je govorio i o ratu u Ukrajini, u koji će, po njegovom mišljenju, uskoro da se uključi i Severna Koreja koja će pomoći Rusiji, te da imajući u vidu dobre zajedničke vojne odnose Rusije, Severne Koreje, Kine i Irana, te polarizaciju na geopolitičkoj sceni, „svet postaje sličan onom iz kasnih tridesetih godina prošlog veka“.

Na pitanje da li je izveštavao o NATO bombardovanju Jugoslavije 1999. godine, Akita je rekao da je u to vreme kao novinar pratio unutrašnju politiku Japana.

„Moram da priznam da tada nisam pratio NATO intervenciju. Sada kada sam pričao sa dosta ljudi u Srbiji, uspeo sam da vidim i vašu perspektivu. Prvi put sam ovde, naučio sam mnogo, ali još uvek ne dovoljno da bih mogao da sudim“.

Ambasador Japana u Srbiji, Njegova Ekselencija gospodin Akira Imamura podsetio je da Japan 1999. godine „nije rekao da podržava NATO bombardovanje Jugoslavije, već da ga razume“.

„Tu postoji razlika“, rekao je i dodao da Japan nije jasno podržao NATO bombardovanje zbog odsustva odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Hirojuki Akita rekao je i da pohvaljuje neutralnost Srbije te da smatra da je to najbolja opcija koju jedna zemlja može da odabere. Ipak, kako je istakao, geopolitička pozicija Japana se ne može porediti sa Srbijom i zbog nje Japan ne može biti vojno neutralan.

„Nekada nije pametno zauzimati strane. Neutralnost zvuči kao bolja opcija“, zaključio je Akita.

Razgovor sa Hirojuki Akitom danas je u Pres centru UNS-a vodila naša nagrađivana novinarka Ljubica Gojgić, autorka emisije Pravi ugao na Radio-televiziji Vojvodine, a prisutnima se obratio i Njegova Ekselencija gospodin Akira Imamura, ambasador Japana u Srbiji, kao i predstavnici Ministarstva za evropske integracije Ivana Đurić i Udruženja novinara Srbije Mateja Agatonović.

Ko je Hirojuki Akita

Hirojuki Akita piše komentare, kolumne i analize o međunarodnoj bezbednosti i spoljnoj politici za dnevne novine „Nikkei“ od 1987. godine. Radio je u odeljenju za političke vesti od 1998. do 2002. godine. Izveštavao je o unutrašnjim političkim dešavanjima, japanskoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Od 2007. do 2017. godine bio je viši urednik, a radio je i kao vođa tima za pisanje u Financial Times novinama u Londonu (od oktobra do decembra 2017. godine).

Bio je dopisnik iz Pekinga (1994-1998. godine) i glavni dopisnik iz Vašingtona (2002-2006. godine) gde je izveštavao iz Bele kuće, Pentagona i Stejt Departmenta tokom Bušove administracije.

Diplomirao je na Džiju Gakuen koledžu 1987. godine i magistrirao na Univerzitetu u Bostonu.

Od 2006. do 2007. godine bio je saradnik programa SAD-Japan na Univerzitetu Harvard, gde je vodio istraživanja na temu odnosa između SAD, Kine i Japana.

U martu 2019. godine, osvojio je Von-Ueda međunarodnu novinarsku nagradu za izuzetna postignuća u izveštavanju o međunarodnim odnosima.

Autor je dve knjige na japanskom. Prve “Anryu (Igre moći između SAD, Kine i Japana)” iz 2008. godine i knjige “Ranryu (Strateška konkurencija između SAD, Japana i Kine)” izašle 2016. godine.