Kako naučiti veštačku inteligenciju da razlikuje običan zločin od ratnog?

Sredinom maja, četiri „visoko rangirana” člana američkog Kongresa pisala su kompanijama iza Jutjuba, Tik toka, Tvitera, Instagrama i Fejsbuka i zatražili od njih da naprave digitalnu bazu podataka u koju bi uskladištili dokaze o ratnim zločinima i drugim kršenjima ljudskih prava, o čemu su izvestili svi važniji američki mediji.

Iako ova planeta ima dugu i, nažalost, veoma bogatu istoriju zločina protiv čovečnosti i ljudskih prava, ovo je prvi put da se u sve to mešaju, na nivou parlamenta najmoćnije zemlje sveta, i društvene mreže.

Velike platforme su jednostavno prevelike za iluziju da mogu da na razuman način nadziru sadržaje koje postavljaju milijarde njihovih korisnika, naročito u kratkom roku. Tržišta engleskog govornog područja se nadziru neuporedivo agilnije od ostalih, pa je, uprkos tome, iz stravičnih situacija, kao kada masovni ubica na Novom Zelandu direktno strimuje svoj užasni pohod na Fejsbuk, očigledno da su napor i investicije u tom pravcu nedovoljni. Jednostavno, ne pada im na pamet da ulože primeren novac u nadzor i moderaciju, bez obzira na žrtve. Ono što ulažu je minimum koji će zadovoljiti javnost, parlamentarne komisije i korisnike do sledećeg masovnog ubistva ili nekog sličnog odvratnog događaja. I tako u beskonačnost.

VI sklonila snimke ratnih zločina za nekoliko sekundi

Jedna od tih „zakrpa” je i veštačka inteligencija, koju velike platforme koriste za brisanje „neprimerenih sadržaja”. Naravno da su strašne scene iz ratnih područja neprimerene za sve korisnike i da ih treba moderirati, ali sve platforme imaju u pravilima i presedane za slučajeve kada je slobodan pristup uznemirujućim snimcima – u javnom interesu.

Čak i kada su ratni zločini u pitanju, iza scene se odigrava pravi digitalni rat. Rat za dokaze i pamćenje. I protiv njih (Branko Čečen)

Na žalost ili na sreću, videćemo, veštačka inteligencija još uvek nije dovoljno inteligentna da prepozna nešto i za ljude tako neuhvatljivo, kao što je „javni interes”. Kada su nedavno novinari BBC-a aploudovali snimke napada na civile u ratu u Ukrajini, veštačka inteligencija ih je počistila sa Mete u roku od nekoliko sekundi.

Štaviše, kada su aploudovali četiri snimka Igora Zaharenka, ukrajinskog novinara, koji prikazuju tela civila, ukrajinskih žena i dece ubijenih u begu u Kijevu tokom prvobitnog naleta ruske vojske, Instagram je skinuo tri od četiri videa u roku od 10 minuta, a Jutjub prvo postavio uzrastnu restrikciju, a onda ih i skinuo, samo nekoliko minuta kasnije.

Sirijski novinari svedoče kako njihovi snimci ratnih dejstava takođe jednostavno nestaju sa mreža i ne dospevaju do korisnika mreža. Nekima je odbijen azil u zapadnim zemljama, kada im je traženo da dokažu da su bili na licu mesta kada su se užasi zbog kojih beže iz Sirije događali – snimci su zauvek izbrisani.

Gluposti veštačke inteligencije u razumevanju finijih aspekata društvenih odnosa

Tako su velike platforme došle u situaciju da ih kritikuju kada ne brišu raznovrsne grozote koje korisnici postavljaju, ali ih kritikuju i kada one strahote koje su u javnom interesu – obrišu. Situacija je prepuštena veštačkoj inteligenciji, koja je promptno pokazala koliko je zapravo inteligentna. Veoma, u nekim stvarima, ali u finijim aspektima društvenih odnosa – jako glupa.

Veštačka inteligencija još nije dovoljno inteligentna da prepozna nešto i za ljude tako neuhvatljivo kao što je „javni interes”. Kada su novinari BBC-a aploudovali snimke napada na civile u ratu u Ukrajini, VI ih je počistila sa Mete za nekoliko sekundi

No, Mnemonik, organizacija iz Berlina koja se bori za ljudska prava, razvila je sopstveni softver koji automatski spasava snimke kršenja ljudskih prava sa mreža, pa su mnogi Sirijci, na primer, od njih dobili dokaze koje su od njih tražile države od kojih su tražili status azilanta. Mnemonik je do sada tako sačuvao preko 700.000 snimaka.

Ponudio se i Nim (Nym), sasvim komercijalna firma čija platforma radi na osnovu Kosmos blokčejna. Blokčejn je sistem registracije transakcija kripto valuta, sa kojima su blokčejn sistemi neraskidivo povezani. Nim je prepoznao korist koju već prisutne karakteristike njihovog servisa mogu da pruže onima koji žele da pohrane snimke i druge sadržaje važne u borbi za ljudska prava, ali anonimno i bezbedno. Malo su prilagodili program i predstavili AnonDrop koji će, kada ga dovrše, ne samo omogućiti anonimno čuvanje podataka, već svaki sadržaj enkriptovati, a onda pomešati sa ostalim podacima na Nimu i tako učiniti nekakav napad i brisanje materijala potpuno iluzornim poslom.

Nim nije jedini iz porodice blokčejn kompanija koji nudi neku vrstu pomoći na ovom poslu. Svi su oni ponudili svoje usluge zbog zapanjujućeg broja onoga što građani Ukrajine smatraju dokazima ratnih zločina koje pokušavaju da sačuvaju, ali i drugih groznih okolnosti. Jer, stanovnici okupiranih delova Ukrajine koji pokušavaju da aplouduju takve materijale, postaju žrtve sofisticirane digitalne potrage za njima sa ruske strane, kao i nastojanjima da se dokazi unište. Čak i kada su ratni zločini u pitanju, iza scene se odigrava pravi digitalni rat. Rat za dokaze i pamćenje. I protiv.

Niko ne zna koliko bi snimaka povezanih sa ratnim zločinima u Ukrajini, sa bilo koje strane, moglo biti. Ali, iz našeg suludog sukoba na Kosovu, koji se odigrao tokom 1998. i 1999. godine, kada nije bilo pametnih telefona u svakoj ruci, zgodnih da se nešto snimi, u ratu koji je bio kud i kamo manjih razmera nego što je ovaj u Ukrajini (ne manje tragičan, naravno, svaki je tragičan), amaterski arhivar Esat Šala za BIRN Kosovo tvrdi da je prikupio preko 2.000 snimaka. Čak i da većina tih snimaka nije nikakav dokaz ili povod za istragu, taj broj nam govori da je toga iz Ukrajine baš mnogo, mnogo više.

Mrežama ne pada na pamet da ulože primeren novac u nadzor i moderaciju, bez obzira na žrtve. Ulažu minimum koji će zadovoljiti javnost, parlamentarne komisije i korisnike do sledećeg masovnog ubistva ili sličnog odvratnog događaja. I tako u beskonačnost

Još jedan problem koji je veoma teško ignorisati je takođe zapanjujuć broj „dokaza” ratnih zločina i kršenja ljudskih prava koji su falsifikovani, manipulisani ili zloupotrebljeni. Još jedna aplikacija, koju je napravila IBA – Međunarodna asocijacija komora (advokatskih), kako izveštava Tompson Rojters fondacija, nastoji da, beleženjem vremena, mesta i lokacije korisnika koji materijal apluduje, umanji mogućnost da je snimak lažan.

Logika je jednostavna – ako je snimak poslat neposredno nakon što je zločin počinjen, sa wi-fi konekcije na licu mesta, nije bilo vremena za manipulaciju, a svedok je očigledno bio u blzini. Isto tako, čak i ako je materijal apoloudovan kasnije, tačan datum, vreme i mesto aploudovanja daju velike mogućnosti za proveru autentičnosti.

Ovaj ep, nazvan pravnički nemaštovito EyeWitness to Atrocities (Očevidac zločina), aploudovani materijal automatski pohranjuje u zaštićenu bazu podataka koju nadziru stručnjaci iz ove oblasti prava. Po izvršnom direktoru IBA, Marku Elisu, materijali bi mogli biti korisni i medijima, pošto će biti provereno autentični. Većina svih snimaka za koje se ispostavilo da su zlonamernog i manipulativnog porekla, zaista ne bi prošla proveru ovog tipa.

Tik tok, kažete? A Fejsbuk i Kembridž analitika?

No, zašto bi članovi američkog kongresa uopšte pisali privatnim kompanijama i molili ih da učine nešto u vezi sa ovim pitanjem? Pa, kompanije su privatne i ništa ih ne obavezuje da se mešaju u međunarodne i ostale pravne postupke protiv počinilaca ratnih zločina, često pod zaštitom tako velikih i značajnih tržišta kao što je na primer Rusija, čiji je čak i predsednik optužen u javnosti mnogih zemalja demokratskog zapada za ratne zločine, a kamoli neki psihopatski članovi njene vojske. To može da stvori mnogo problema i izvesne finansijske gubitke za ove firme.

U isto vreme, eto, Tik tok, koji je kineska firma, a Kina, znamo, podržava Rusiju u njenom ratnom pohodu, može samo da gleda u to pismo u neverici. Donald Tramp je, dok je bio „za užasa”, pokušao da zabrani Tik tok, u čemu ga je zaustavio tek federalni sud, a u tom istom Kongresu, čiji su članovi poslali ovo pismo, zakoni o zabrani ove platforme lete s leva i s desna, svi odreda dvopartijski podržani, razdvojeni samo međusobnim nepoverenjem, kako to opisuje The Captiol.

Kada su aploudovali četiri snimka novinara Igora Zaharenka koji prikazuju tela civila, ukrajinskih žena i dece ubijenih u begu u Kijevu tokom naleta ruske vojske, Instagram je skinuo tri od četiri videa za 10 minuta, a Jutjub nekoliko minuta kasnije

Najviši rukovodilac Tik toka iz singapurskog sedišta došao je u Kongres na saslušanje, pred komitet koji vode Republikanci i taj je čin jedan ekspert za ovu oblast nazvao „ljudskim samožrtvovanjem”, s obzirom na atmosferu koja se razvila prema ovoj mreži.

I sad, eto pisma, eto razglednice: „Biste li mogli da nam malo pričuvate neke dokaze o kršenju ljudskih prava”. Čijih? Ujgura? Ukrajinaca, čije napadače Kina podržava? Vrlo komplikovana stvar, i za ostale platforme, a za Tik tok koji se bori da ostane na američkom tržištu, uprkos zabrani u Teksasu i Alabami, a opet drži svoju sudbinu u nervoznim i snažnim rukama kineskih vlasti, očigledno, gordijev čvor.

Na kraju se Kongres povukao – prosto nema prava da zabrani Tik tok bez ozbiljnijih dokaza, a bez istih tih dokaza neće ni da ljuti bar 100 miliona Amerikanaca koji plaformu koriste i, po svim istraživanjima, ne vide razliku između eventualne zloupotrebe podataka koju bi počinio Tik tok, u odnosu na one koje čine Meta, Alfabet, Tviter i ostali. Ili kako je to rekao na saslušanju u kongresu Šou Ču, pomenuti rukovodilac iz Singapura:

„Uz sve poštovanje, američke kompanije nemaju sjajnu istoriju odnosa prema podacima. Pogledajte samo Fejsbuk i Kejmbridž analitiku…”

A država Kina? Kina ne želi da izgubi prisustvo jedine svoje kompanije koja je prodrla na svetsko tržište društvenih mreža, pa tiho koristi svoj uticaj nad kompanijom. No, čini se da neće, dakle, Tik tok čuvati nikakve snimke. Za ostale ćemo da vidimo, ali s obzirom na to da „biznis nema dušu”, nije preporučljivo zadržavati disanje u iščekivanju.

Biće da će se tužioci, ipak, oslanjati na epove nevladinih organizacija.