Komuniciranje uzorkovanja: Najezda jezičkih nakaza u javnom prostoru

Kada je, pre neki dan, tona nekog otrova završila u Dunavu, saznali smo da nadležne službe prate akcident, te da je uzorkovanje pokazalo kako nema opasnosti po ljude. Tu vest komunicirao je novinar na jednoj televiziji. Posle toga išle su sportske vesti na kojima smo mogli čuti kako (na primer) Real gostuje Barseloni. Tom prilikom svedočili smo tuči između navijača.

Sve reči označene kosim slovima (msnim kurzivom) već dugo se upotrebljavaju na navedeni način u javnom govoru i, bez greške, kod potpisnika ovih redova izazivaju najdublju nelagodu.

Nikada, naravno, jezik nije puka skupina pravila kojih se govornici slepo drže, već je, pre svega, živi organizam koji se neprestano menja. Jezik odbacuje neke reči, druge usvaja, jedne se jezičke navike gube, druge nastaju, stvaraju se jezici unutar jezika, a jezički običaji umeju da budu istrajniji od pravila, te novine počinju da žive nezavisno od čuvara jezika i akademskih uzusa. Jezik neprestano vrije.

To, međutim, ne znači da jezik može, odnosno sme, da primi i podnosi bilo šta. Zbog toga, uostalom, i postoje institucije koje vode računa o jeziku i bez obzira što su one, te institucije, po pravili konzervativne (od latinskog conservare, čuvati), one su brana od upada đubreta.

Borba između čuvara jezika i novih jezičkih formi

U zemljama sa slobodnim medijima i slobodnim javnim prostorom, u zemljama, dakle, u kojima postoji odgovornost za javnu reč, neprestano se odvija borba niskog (ili višeg) intenziteta između čuvara jezika i novih jezičkih formi. Nećete baš lako u Velikoj Britaniji, na primer, čuti na ozbiljnim medijima da je urađeno uzorkovanje nečega. Čućete, naravno, sampling, što znači da je uzet uzorak vode (ili bilo čega drugog) za ispitivanje, ali sampling je normalna engleska reč koja kod govornika engleskog jezika ne izaziva nikakvu nelagodu, kao što nikakvu nelagodu ne izaziva ni to kada na srpskom kažemo da se uzima uzorak zemlje kako bi se ispitao mineralni sastav.

Ali ako neko uzorkuje skupinu ljudi, onda malo zainteresovaniji govornik srpskog jezika ne može a da ne oseti mučninu, naročito ako se uzorkovanje sve upornije (kao gljivica) prima i u akademskom govoru, u humanističkim disciplinama kojima je jezik glavno, često i jedino oruđe. (Osim što jezik nije oruđe, ali ostavićemo sada to po strani.)

Ovde ćemo ostaviti po strani i to što dobri pisci oprezno koriste glagolske imenice poput „uzrokovanje“, „gledanje“, „prevođenje“, „ljubljenje“, dakle one imenice kod kojih se na glagolsku osnovu dodaje nje, kao što ne ulazimo u raspravu o tome da li je uzorkovanje pravopisno korektna reč. Jer, čak i da jeste, ona je katastrofalan izbor. Glagol bi, verovatno, glasio uzorkovati što bi trebalo da znači uzeti uzorak za ispitivanje, ali osetljiviji govornik srpskog, naprosto, ne može da pristane na takvu jezičku nakazu koja, pre svega i iznad svega, govori o neimanju dobrog uha za jezik, ili je izraz jezičke lenjosti govornika.

Sociolozi, recimo, naročito oni mladi, sve češće uzorkuju. Šta im to znači? Pa, na primer, na određenom uzorku stanovništva sprovode istraživanje o higijenskim navikama. Ko god izgovori ili, još gore, napiše uzorkovanje, pojavljuje se kao svedok optužbe protiv sebe samog: slabo čita i slabo poznaje srpski jezik.

Još neke jezičke nakaze

Potpuno isti problem – dakle odsustvo uha za jezik – osim što je reč i o gramatičkoj grešci, pronalazimo i u sintagmi tipa komuniciranje problema, odnosno u svim onim konstrukcijama u kojima se glagol komunicirati uvezuje sa akuzativom (koga šta), a ne sa instrumentalom (s kim s čim): komuniciram s ljudima, a ne komuniciram ljude. Kada neko kaže da komunicira ideju on, u stvari, hoće da kaže kako tu ideju saopštava, ili prenosi. Umesto toga, međutim, on ne kaže ništa jer ne zna da glagol komunicirati u srpskom jeziku ide s predlogom „sa“.

Ili svedočiti nečemu. Svedočio je ubistvu, na primer. Svako malo pronalazimo tu nespretnu i nesretnu i, uostalom, pogrešnu upotrebu glagola svedočiti. Ne može se svedočiti nečemu, već se može svedočiti o nečemu, ili se može biti svedokom nekog događaja i može se, dakle, svedočiti o ubistvu. Biti prisutan kada se dogodilo ubistvo nešto je drugo (premda je prisutnost nužna da bi se bilo svedokom, te otud svedočiti ide s lokativom).

Najzad, potpuno je iritantno kada Totenhem gostuje Liverpulu. Totenhem ide u Liverpul kao gost, on gostuje u Liverpulu, a ne gostuje kome čemu (Liverpulu). Može se reći da gostujem kod nekoga, ili mogu reći da će me taj neko ugostiti, ali, opet, ne gostujem nekome. Ja sam nekome gost, to da, ali mu ne gostujem.

Da li je ikada iko rekao, pre nego što se ta nakazna upotreba glagola gostovati primila kod sportskih novinara (čak i izvrsnih), recimo, idem da gostujem tetki u Kanadu? Nije. Pravilno je: idem kod tetke u Kanadu gde ću biti njen gost tridesetek puta za redom, taman da iz Kanade u Srbiju prenesem 207 hiljada evra koje mi je voljena tetka poklonila, a koje nisam ukrao kako bez ikakvog dokaza tvrde zlonamerni, oni koji mrze Srbiju i mene lično.