Lažne vesti?

U pitanju je bila moderna adaptacija naučnofantastičnog romana „Rat svetova“ H. G. Velsa od strane Orsona Velsa (pri čemu su se dvojica Velsova i sreli par godina posle). I, bila je to veoma specifična adaptacija – u formi lažnih vesti. Dakle, umesto standardne radio drame u kojoj neki glumci vode nekakav dijalog, uobičajeni program je prvo naglo prekinut (lažnim) „vestima“ o čudnim eksplozijama na Marsu. Zatim, „vestima“ o neobičnom letećem objektu koji se prizemljio na farmu u mestu Grovers Mil u američkoj saveznoj državi NJu DŽersi. Najzad, usledile su „najnovije vesti“ o Marsovcima koji su izašli iz dotične letelice i počeli da napadaju ljude toplotnim zracima i uopšte da mlate i divljaju unaokolo. Ovi radijski izveštaji bili su upotpunjeni uzrujanim reporterima, veštim zvučnim efektima, izjavama vladinih zvaničnika i slično, sve u šatro „realnom vremenu“ i kako bi ličili na stvarne vesti. Drugim rečima, bio je to ako ne najraniji, onda svakako najpoznatiji slučaj „lažnih vesti“ ili „fejk njuza“, a koji je zbog svojih posledica ušao u antologije medijske teorije i u udžbenike društvenih nauka.

Jer, kaže se, usledila je masovna histerija, a nakon toga i moralna panika. Navodno, dobri radni ljudi iz DŽersija tada su izašli na ulice sa svojim dvocevkama, spremni da se obračunaju sa „malim zelenima“ i njihovim „letećim tanjirima“. NJujork tajms je sutradan pisao o desetinama ljudi koji su nasrnuli na policijsku stanicu, a Vašington post o dvoje ljudi koji su doživeli srčani udar. Jedan nesrećni slušalac je tvrdio kako je jedva sprečio svoju ženu da popije otrov. Svakako, nije odmoglo ni to što se cela gužva odvijala u osvit Drugog svetskog rata, pa je javnost već bila narajcana opasnošću od neprijateljske invazije. Cela ta histerična panika bila je glavna vest nedeljama – danas bismo rekli da je postala „viralna“ – a novine su se utrkivale u objavljivanju priča o zavedenoj i obmanutoj javnosti. Za tri nedelje objavljeno je 12.500 tekstova o ovoj emisiji i njenim posledicama. Čak je i Adolf Hitler, u svom govoru u Minhenu nedelju dana nakon emitovanja „Invazije s Marsa“, referisao ka tom slučaju da bi ukazao na sveopštu iskvarenost stanja stvari u (američkoj) demokratiji. Uzgred, ovaj sociolog i kolumnista je u leto 2016. godine posetio baš taj Grovers Mil u NJu DŽersiju, inače prelepi i gotovo čarobni proplanak sa gomilom zelenila, jezerom, vevericama i ostalim, a gde je ceo događaj i ovekovečen spomenikom i reljefnom pločom na kojoj uredno piše „Mesto na koje su sleteli Marsovci“.

Međutim, da li je zaista tako bilo? Po svemu sudeći – nije. I ta je činjenica zapravo bila stvarni primer „lažnih vesti“. Danas je jasno da su medijski izveštaji o masovnoj histeriji Amerikanaca bili svesno preterani i namerno prenaduvani. Potonja istraživanja su pokazala da je samo dva odsto američke javnosti odistinski slušalo ovu Velsovu radio-dramu i da niko od slušalaca nije verovao da zaista sluša realne vesti o invaziji Marsovaca. Čak i da je neko stvarno bio obmanut, baš niko nije izašao na ulicu, niti naročito paničio, već je eventualno pozvao komšije, policajce ili vatrogasce da se raspita ima li razloga za brigu ili jok. Na 75-godišnjicu emitovanja ovog istorijskog programa (2013), istoričari medija su zaključili: „Gotovo niko nije bio nasamaren“. Naime, paniku su bukvalno izmislili novinari štampanih medija, kako bi iskritikovali ili napali svog glavnog medijskog konkurenta u to doba – radio. Kolumnisti, ali i razni drugi „influenseri“, imači mišljenja i dežurni profesori, drobili su o tome kako je neobuzdani radio jedan od najopasnijih elemenata u društvu i kulturi. Naprosto, novine su želele da pokažu kako je radio jedan neodgovoran, neozbiljan i potencijalno opasan medij, pa su se uhvatili Velsove „Invazije“ kao pijan Kosova.

Celu ovu priču valja imati u vidu kada se govori o „lažnim vestima“ danas, odnosno godine 2018. Na primer, kada francuski predsednik Emanuel Makron pre par dana najavljuje zakon za borbu protiv lažnih vesti na internetu i na društvenim mrežama. Jer, ono što je 1930-ih bio radio, danas predstavlja internet. Samo najnoviju platformu za lako i uticajno širenje neistina, laži i mržnje od strane populističkih demagoga i nacionalističkih lidera. Spomenuti nemački „Firer“ i netalentovani slikar sa smešnim brčićima je to bio radio na radiju 1930-ih i 1940-ih godina, a američki predsednik i netalentovani biznismen sa smešnom frizurom to radi na Tviteru danas. Okej, jedno su prepaljena urlanja u mikrofon, a drugo prepaljena urlanja u 140 karaktera, ali principi propagande, govora mržnje i teorija zavere su isti. A svakako su još i egipatski faraoni i rimski senatori širili politički lukrativne neistine o sebi i drugima, rasipajući ih unaokolo kao krave balegu. Fenomen lažnih vesti seže mnogo dublje u prošlost, bar do Francuske revolucije, što bi navedeni Makron morao da zna. Najuticajnija među njima verovatno je bila lažna vest da je Marija Antoaneta bila izjavila „Neka jedu kolače“ kada su joj poručili da su francuski seljaci gladni, odnosno da nemaju hleba da jedu. Ovu priču u potpunosti je izmislio je niko drugi do čuveni Žan-Žak Ruso, navodeći je u svojim „Ispovestima“ iz 1782. godine.

I zato, kako u „NJujorkeru“ ovih nedelja suvislo i kontraintuitivno poručuju kolumnisti Adrijan Čen, te Endru Harnik, borba ili novi krstaški rat protiv lažnih ili „postistinitih“ vesti nije rešenje. Dobro obaveštena javnost možda jeste neophodan uslov za demokratiju, ali nije jedini i nije najvažniji. Demokratiju jednostavno neće spasiti tačnije vesti i istinitije informacije, koliko god to možda zvučalo seksi, već istinski demokratske institucije. U početku, internet je optimistički predstavljan kao hiperdemokratska drangulija i globalna agora za razmenu mišljenja i političko organizovanje. Prisetimo se samo slike aktivista Arapskog proleća koji koriste Tviter da bi srušili represivne diktatore, nasuprot i u inat ozloglašenim „tradicionalnim“ ili „režimskim“ medijima. Tu je sliku u roku od ubrzo zamenila pesimistička slika aktivista ISIS-a i Putinovih propagandista koji koriste iste te internete kako bi vrbovali nezadovoljnu omladinu Zapada za svoje antizapadne džihade.

I baš zato valja znati da je ama baš identično bilo i kada je reč o radiju. Jer, i radio je kao svojevremeno nova tehnologija bio prošao ovim krivudavim putem od utopijskih snova do distopijskih noćnih mora. U početku, radio je bio predstavljan kao sokoćalo koje će stvoriti aktivne, racionalne, obrazovane, kulturne i tolerantne građane koji će, ukratko, spasiti svet. Za zaista genijalnog filozofa, psihologa i pedagoga DŽona Djuija, radio je bio najmoćnije sredstvo društvenog obrazovanja koje je svet ikada video. Ali, radio je ubrzo transformisan u jednu opaku i zloćudnu mašinu širenja propagande i sistemske zloupotrebe ljudske lakovernosti pred izazovima trabunjanja o jevrejskoj zaveri i invaziji s Marsa. Dok je prvi stav zaista predstavljao jedan neutemeljeni optimizam, drugi je stav implicirao samo nakaradni elitizam. Tokom drame oko radio-drame Orsona Velsa, nije manjkalo mislilaca koji su upućivali na nepopravljivi idiotizam i nepokolebljivu glupost radijske publike, baš kao što se to danas čini sa korisnicima interneta, čitaocima tabloida i gutačima rijaliti programa. S tim u vezi, mnogo je suvislije opušteno pogledati fantastične „Dane radija“ („Radio Days“) Vudija Alena iz 1987. godine, kao predivni amalgam nostalgije, lepote i snova.

I onda, šta uraditi? U Srbiji smo i pre samo par dana imali komično propagandističke, „caps lock“ i zaista brutalno lažne vesti o tome da opozicioni političari nastoje da stvore, o jeresi, narkomansku („NATO VUK JEREMIĆ HOĆE DA LEGALIZUJE DROGU ako on i Đilas pobede na izborima!“) i pornografsku („POSLE KOCKE I DROGE, STIŽU I PORNIĆI! Đilasova ekipa hoće da pretvori Beograd u LEGLO POROKA!“) dolinu greha i sveopšteg zla i naopakog. S druge strane, ti isti opozicionari poput Dosta je Bilo i Pokreta Slobodnih Građana pokrenuli su sopstvene medijske pamflete i partijske biltene, kada se međusobno ne prepiru po Tviteru. Hajde, ako živimo u informacijskom dobu, i politički ratovi se valjda vode informacijama. Ali, nisu toliko problem lažne vesti – njih je oduvek i bilo i biće. Problem je u pažljivom zapuštanju građana Srbije ideologijama nacionalizma, rasizma i klerikalizma, odnosno ksenofobijom, uskogrudošću i mržnjom. Dok se u svim tim režimskim i antirežimskim, tabloidnim, partijskim i tviteraškim trabunjarijama i kontragovorima, propušta jedna važna stvar. A to je stvarni čovek od krvi i mesa, onaj obični Petar Petrović sa uplatnice, ali i autonomna osoba sa svojim idiosinkrazijskim stavovima, željama, uverenjima, klasnim položajima i ličnim strastima. Isuviše često, on ili ona samo su banalna statistička aproksimacija, anonimni pripadnici „javnog mnjenja“ ili pak „biračkog tela“. Koje valja nekako prevaspitati i ubediti u našu stvar i našu borbu, jer volimo da verujemo da su mediji toliko svemoćni, i da su ljudi stvoreni od plastelina a ne od kostiju, mišića, živaca i masti. Što je sve uverljivo otprilike koliko i invazija s Marsa.