Mediji i profit: komercijalni mediji i mediji civilnog sektora

Koliko je moguće da danas mediji budu profitabilni i to svi bez obzira na vrstu, osnivača i vlasnika/vlasnike u zemljama nedovoljno razvijene demokratije poput Srbije sa vrlo osetljivim i ranjivim medijskim tržištem, koje lako biva potpuno poremećeno raznoraznim „potresima“ i nije u stanju da reaguje i na najjednostavnije izazove, u zemljama u kojima ima više medija po glavi stanovnika nego što to tržiše može da izdrži i u kojima se oni osnivaju i gase ne kao rezultat komunikativnih potreba stanovništva, već po volji potreba političkih elita za komunikativnim kanalom sa potencijalnim bitračima? Jednodušna ocena mnogih nezavisnih istraživača poput BIRN-a, Novosadske novinarske škole, NDNV-a, NUNS-a, BIRODI-a,  jeste da je profitabilnost u takvim sredinama gotovo nepoznata kategorija a rezultat takve situacije je da se mediji svakodnevno susreću sa otvorenim ili prikrivenim pritiscima. Radi opstanka neki otvoreno i bezrezervno pristaju na uslove koje im postavljaju vladajuće političke elite, neki to rade mnogo „opreznije“. Oni koji su odlučili da svoju uređivačku politiku usmere ka ostvarivanju javnog, a ne politikantskog interesa, izvore prihoda traže van domašaja državnih struktura moći. Neregulisano medijsko tržište otvoreno je za sve vrste meke cenzure pogubne za slobodu medija.

„Meka, ili indirektna, cenzura se može definisati kao praksa uticaja na izveštavanje primenom finansijskog pritiska na medijske kompanije za koje se smatra da su kritičke prema vladi ili njenoj politici i nagrađivanju medija i pojedinačnih novinara koji se smatraju prijateljski nastrojenim prema vladi. Primeri ove prakse su brojni u zemljama u svakom delu sveta” (Podesta, 2009: 4).

Osnovi oblici meke cenzure su državno reklamiranje, pritisak na kompanije bliske političkim elitama da se oglašavaju samo u određenim medijima, direktno plaćanje medijima ili novinarima da pišu pozitivno o vladinim stajalištima o konkretnim pitanjima od javnog interesa. Osim navedenog, na rad medija pogubno utiče netransparentna, politički motivisana raspodela frekvencija za elektronske medije[1], vladino, politički motivisano, projektno finansiranje medija za sadržaje od javnog interesa, takođe politički motivisano dodeljivanje nagrada za profesionalnu izuzetnost, ne reagovanje za to zaduženih institucija na etičke nepodopštine „državi bliskih” medija i novinira, i, ne manje važno, negovanje omiljenih medija koji će prvi dobiti informaciju i u kojima će rado gostovati najuticajnije političke elite koje su istivremeno i donosioci najznačajnijih odluka u zemlji. Prema pisanju istraživačkog novinara Vašington Posta Dona Pedeste[2] ova praksa je široko primenjena u Africi, Latinskoj Americi, Južnoj i istočnoj Aziji i Rusiji. Dodali bismo i zemljama Zapadnog Balkana i to bez izuzetka.

Mnoge nevladine organizacije[3] definisale su pravne lekove koji bi pomogli da se meka cenzura smanji i stavi pod kontrolu, ako već ne može i da se progna sa medijskog tržišta. Pre svega svi se zalažu za donošenje zakona o oglašavanju koji će jasno definisati pravila u ovoj oblasti i izjednačiti na medijskom tržištu sve aktere. Zatim učiniti transparentnim ugovore o reklamiranju i staviti pod kontrolu mehanizme povlačenja već ugovorenih oglasa. Značajno je i to da se vlade obavežu da će državno oglašavanje biti plasirano u medijima koji već imaju za oblast konkretnih oglasa ciljanu publiku, a ne da se oglasi plasiraju u onima koji su bliski političkim elitama. Izuzetno je značajno omogućiti kolektivnim ugovorima da novinari budu odgovarajuće plaćeni za posao koji obavljaju čime bi se ozbiljno smanjio broj onih koji su na „platnom spisku” osim medija u kojima rade još i vladajuće političke elite.

Lokalni mediji su u mnogo nezavidnijem položaju od nacionalnih jer direktno zavise od volje opštinskih i gradskih moćnika, oglasno tržište je gotovo zanemarljivo, izlazak na „donatorsko tržište” je neizvestan potez za koji valja imati obučene osobe. Otežavajuća okolnost im je i to   što projekti koje lokalni medij može da realizuje imaju ograničen uticaj, tačnije mali auditorijum, tako da im se zamera u evaluaciji projektnog predloga nedostatak odgovarajućeg, prema uslovima konkursa, impakta. Istovremeno veliki mediji koji su kapacitirani za pisanje i realizovanje velikih projekata, ne mogu samo projektno da fiunkcionišu jer su njihovi operativni troškovi ogromni i moraju imati stabilan izvor/izvore prihoda da bi opstali. I jedni i drugi dovijaju se na različite načine, na žalost ne uvek u okviru profesionalnog etičkog kodeksa.[4]

„Privatni, jednako kao i javni mediji, niti su u mogućnosti da funkcionišu kao efikasne i dobro rukovođene kompanije, niti ostvaruju zarade. Oni, usled neregulisanosti tržišta, ne koriste poslovno planiranje, ni internacionalne računovodstvene i finansijske standarde. U državi je registrovano više od 2000 medija, tako da često održivost za jedan prosečan medij nije moguća“ (IREX, 2018: 9).[5]

Ništa nisu u boljoj situaciji mediji koje osniva nevladin sektor. U Srbiji ih  je većina u onlajn formatu i na žalost prečesto su prototipični gongovi (eng. governmental non-governmental organization) koji se osnivaju neposredno pred otvaranje konkursa za dodeljivanje projektnih sredstava medijima kao podsticaj za ostvarivanje javnog interesa i gase se isto tako nakon okončanja predviđenog vremena za realizaciju projekata. BIRN već godinama analizira konkurse koji se raspisuju za pomoć medijima od lokalnog do nacionalnog nivoa. Zaključak je uvek isti -nekompetentne politički instrumentalizovane komisije koje dodeljuju novac isključivo podobnima, u najboljem slučaju neutralnima, često medijima koji su osnovani samo zbog konkursa kako bi im sredstva bila dodeljena, nema eksterne evaluacije realizacije projekata. Vrlo često se u medijima otvori tema konkursne politike ali ona traje taman toliko dok sredstva ne  „legnu“ na račune dobitnika. Koliko su mediji nevladinog sektora suštinski neodrživi u neregulisanom medijskom tržištu govori i podatak da, iako zakon predviđa mogućnost da osnivač bude udruženje građana, jako malo je onih koji se na to odlučuju uprkos značaju ovakvih medija za demokratizaciju društva.

„Polako shvatamo i da mediji civilnog društva mogu biti značajna alternativa stranačkim i korporativnim medijima koji imaju agendu potpuno suprotnu javnom interesu. Model medija civilnog društva od neprocenjivog značaja je i za manjinsko, višejezično, regionalno i lokalno informisanje, iako su ga uporno ignorisali ne samo vlast i regulatorna tela, već i predstavnici manjinskih zajednica i civilnih organizacija, nešto zbog nekompetentnosti, nešto zbog umanjene mogućnosti da se ovi mediji politički ili partijski instrumentalizuju (…) Evropski parlament doneo je 25. septembra 2008. godine Rezoluciju o medijima zajednice u Evropi u kojoj se, između ostalog, navodi da je važna uloga medija zajednice da jačaju kulturnu i jezičku raznolikost, društvenu uključenost i lokalni identitet, identitet specifičnih društvenih grupa, interkulturalni dijalog i toleranciju. U Rezoluciji se posebno naglašava potreba da mediji zajednice moraju da ostanu neprofitni i nezavisni od političkih uticaja i da budu angažovani pre svega u aktivnostima koje se tiču javnog i društvenog interesa, kao i da budu otvoreni za učešće članova određene društvene zajednice. U Rezoluciji se navodi i definicija medija zajednice pa se kaže da su to: ‘mediji koji su neprofitni i u vlasništvu zajednice ili su odgovorni prema društvu kojem žele da služe. Oni su otvoreni za sudelovanje u kreiranju programa i za upravljanje od strane članova zajednice’” (NDNV 2016: 6-8).[6] Pokazalo se da je to u Srbiji gotovo nemoguće.

I na kraju valja zaključiti da dogod je medijsko tržište loše postavljeno i nerealno projektovano (misli se na postojeći broj, vrstu, način finansiranja i tip medija), kao i medijsko finansiranje netransparentno i ispolitizovano, predaleko smo od postizanja bilo kakvog realnog profita u ovoj, kako se još naziva „perolakoj industriji”, i s tim u vezi  nezavisnosti svih aktera medijske sfere Srbije.

---

[1] Podsetimo da  kablovski kanali N1 i Nova S koji  u svojim informativnim emisija kritikuju vlast u poslednjem, letošnjem (2022), konkursnom ciklusu za dodelu nacionalnih frekvencija u Srbiji nisu prošli. Dozvole za emitovanje dodeljene su ponovo istim medijima koji su u proteklom periodu  više nego što je to uopšte dopustivo  kršili na raznorazne načine profesionalni novinarski etički kodeks i nisu pokazali da uvek deluju u javnom interesu. Ti mediji su uglavnom promotori nosilaca vlasti ili su potpuno komercijalizovali svoj program i umesto da se bave pitanjima od javnog interesa oni se bave senzacionalističkim izveštavanjem.

[2] Soft Censorship: How Governmnts Around the Globe Use Money to Manioulate the Media. Centar for International Media Assistance, 2009.

[3] Open Society Justice Initiative, Association for Civil Rights in Argentina, zatim različite NGO koje se bave medijskim monitoringom i analizranjem odnosa države i medija kao i međunarodne institucije poput  the Councilof Europe i the Organization of American States.

[4] Opširnije u Dubravka Valić Nedeljković i Milica Janjatović Jovanović (2020). Medijski sistem u Srbiji obeležen delovanjem medija koji sistematično šire dezinformacije, govor mržnje i propagandu. Izdavači: SEENPM, Tirana, Mirovni institut, Ljubljana i Novosadska novinarska škola, Novi Sad.

[5] IREX, Media sustainability index 2018, dostupno na: https://www.irex.org/ sites/default/files/pdf/media-sustainability-index-europe-eurasia-2018- serbia.pdf

[6]  NDNV (2016). Mediji civilnog društva: uputstvo za upotrebu.