Naučite da sumnjate: Mali vodič za proveru informacija

I kako se ubrzo ispostavilo – niko zapravo nije proverio. Čitava stvar je izmišljena.

Bilo bi sumanuto verovati da su lažne vesti novi fenomen, ali možemo da pretpostavimo da ih je zahvaljujući internetu sada u opticaju više nego ikada ranije. Dobra vest za čitaoce je, međutim, što istovremeno nikad nije bilo lakše da ih i sami provere. Opet – zahvaljujući internetu.

Raskrikavanje svakodnevno „lovi“ lažne tvrdnje, secirajući ih što je detaljnije moguće u procesu dekonstrukcije. Na neki način, naš posao je da saniramo štetu koju plasiranjem lažnih vesti naprave mediji, a koja je utoliko veća što se više ljudi „primi“ na njih.

Da biste naučili da se ne „primate“, ne morate da ovladate tehnikama dubinske provere i radite novinarski posao. Dovoljno je da je proverite makar toliko da možete da je okarakterišete kao osnovano sumnjivu, kako je ne biste delili dalje.

Kritički iščitavajte sve tekstove i TV priloge razmišljajući o sledećem:

1. Koji su dokazi za ove tvrdnje?

Ozbiljni medij će uvek dati dokaze i argumente, dokumentaciju, statistiku, ukrstiti više izjava relevantnih aktera. Ukoliko tvrdnje u tekstu počivaju isključivo na izjavama jedne strane, bez ikakvih drugih dokaza ili uglova, njihova utemeljenost i istinitost je upitna. Budite posebno oprezni kada se radi o anonimnim izvorima, naročito ako ih medij često koristi. Njihove „izjave” su zapravo često samo paravan za novinarske izmišljotine.

2. Da li su mi rekli sve?

Informišite se iz više izvora – pročitajte šta i kako o istoj temi ili događaju izveštavaju drugi. Iako dobar novinarski tekst treba da ima najmanje dve strane i da se drži principa objektivnosti i nepristrasnosti, prilozi i tekstovi domaćih medija često daju samo jedan ugao. A istina najčešće leži negde u sredini.

Ako je u tekstu reč o tome kako su predstavnici vlasti otvorili neku fabriku najavljujući ekonomski bum, pogledajte da li tu postoji glas onih koji bi to mogli da kritikuju i osvetle događaj iz drugog ugla, drugačijim podacima ili pogledom na stvari (opozicija, ekonomski stručnjaci, radnici, građani tog mesta). Da li je data pozadina priče, npr. informacije o investitoru, razlozi njegovog dolaska, iznos subvencija koje mu država daje za ta radna mesta, plate za koje će ljudi raditi… Razmišljajte da li je priča stavljena u kontekst ili se radi o političkom pamfletu.

3. Koji je ton teksta ili TV priloga?

Koliko ste puta čuli „propali dosovski kandidat“, „žuta ološ elita“, „kupus koalicija“, „izrežirani kvazi-studentski protesti“? Tekst ili prilog koji sadrži vrednosne kvalifikacije i epitete kojima se „čašćavaju“ određeni akteri (najčešće opozicioni političari, drugi novinari ili aktivisti), ili veličaju drugi, upitne je istinitosti. Novinarstvo nije obračun sa neistomišljenicima niti hvalospev vlastima. Jezik dobrog novinarskog teksta je civilizovan i izbalansiran, ne nužno hladan, ali bez uvreda, diskriminacije, psovki, usklika, i ostalih zapaljivih konstatacija koje će u čitaocu probuditi bilo mržnju bilo oduševljenje. Zapaljivost je karakteristika senzacionalizma, a laž je ta koja nosi senzacionalistički potencijal. Istina je mnogo manje seksi.

4. Da li tekst potkrepljuje tvrdnju u naslovu?

Najčešće se lažne vesti kriju u naslovnom bloku i prvoj rečenici, pri čemu ostatak teksta ili ne potkrepljuje te tvrdnje ili ih čak demantuje. Pažljivo čitajte i razmišljajte da li su tvrdnje iznete u tekstu dovoljno utemeljene da dokazuju naslov. Obratite pažnju i na naslovne strane – na njima se često iznose bombastične tvrdnje (kako bi bolje prodali novine), a unutar novina čitaoca sačeka ublažena verzija.

5. Da li je ovo logično?

Ne suspendujte zdrav razum i uvek se pitajte: OK, da li je logično da novinari tabloida X opet imaju informacije sa tajnog sastanka velikih sila ili poverljivu dokumentaciju obaveštajnih službi? Da li je logično da bi političar Y, šta god mislili o njemu, zaista izjavio da su Srbi narod ludaka? Da li je logično da bi se italijanski radio i Kolina bavili golom u srpskoj ligi? Ono što nije sasvim logično ne znači i da nije i istinito, ali jeste prvi signal da treba da se proveri.

Razmišljajte kao navijač suprotnog tabora, čak i ako (i naročito ako) najviše na svetu volite svoj klub.

6. Da li je medij kredibilan?

Nepotpisani ili tekstovi potpisani pseudonimima (tipa Kim Džong) treba da upale crvenu lampicu. Proverite da li sajt koji objavljuje vest ima impresum, ili deo „O nama“ gde bi trebalo da se nalaze podaci o glavnom uredniku i redakciji. Fantomski sajtovi su često mašinerije za proizvodnju lažnih vesti.

Pogledajte kakvi su im drugi tekstovi. Po tonu teksta ili TV priloga procenite da li su na nečijoj strani ili su objektivni, da li se bave ozbiljnim novinarstvom ili šire propagandu i teorije zavere. Ako se radi o vesti objavljenoj u poznatijem mediju, razmislite da li je kredibilitet tog medija nekada doveden u pitanje. Tu mogu pomoći i liste rizičnih medija na sajtu Raskrikavanje.rs.

7. Odakle je potekla informacija?

Pretražite sumnjive tvrdnje i pogledajte gde se sve pojavljuju. Bombastični napisi u medijima često potiču sa sumnjivih portala ili sa nečijeg naloga na društvenim mrežama. Dešava se takođe i da vest deluje verodostojno jer su je preneli i ugledniji mediji, ali im je izvor, međutim, jedna ista agencija koja je objavila lažnu vest. Probajte da proguglate ili pretražite na društvenim mrežama (kucajte ključne reči u Search polje) ko je bio prvi, početni izvor neke informacije.

Ako prenose istraživanja, tražite originalno istraživanje. Ako prenose analize iz stranih medija, idite na sajtove tih medija.

Čak i ako prenose izjavu nekog kome navedu ime i prezime i funkciju, ne znači da je taj neko stvarno uopšte dao izjavu, a ne znači nužno ni da čovek uopšte postoji. Proguglajte, iznenadićete se šta ćete sve otkriti. Mi idemo korak dalje – kontaktiramo citirane „sagovornike“ i pitamo da li su izjavili to što piše. I mi se iznenadimo šta sve otkrijemo.

  8. Zvuči novinarski, a u stvari je reklama? Nemoguće!

Mediji često u formi novinarskog sadržaja podmeću reklame – izgleda kao novinarski tekst, ali to nije. Prema zakonu, svaki plaćeni tekst mora da bude jasno označen kao reklama, da čitalac ne bi bio u zabludi da su tvrdnje novinarski proverene, odnosno da iza teksta stoji novinar i njegovo istraživanje. Obratite pažnju na to da li negde piše „reklama“, „promo“, „p.o“ (plaćeni oglas) ili mala brojčana šifra. Ako tekst u jako pozitivnom svetlu predstavlja neku privatnu ili državnu firmu, ili čak funkcionera ili biznismena, imajte na umu da se možda radi o reklami, koja je plaćena, a uprkos zakonu nije obeležena kao takva.

9. Da li je vest ovako glasila od starta ili su je menjali?

Dešava se da medij objavi lažnu vest pa je, u pokušaju da prikrije propust, povuče ili izmeni bez objašnjenja i izvinjenja čitaocima. Takođe, dešava se i da medij objavi vest pa je izbriše jer je „nezgodna“. Takve slučajeve ocenjujemo ocenom „Cenzura“. Ipak, čak i ako je obrisana ili izmenjena, originalna verzija vesti ponekad ostane zabeležena u tzv. keš-memoriji. U Gugl ukucajte naslov ili deo citata iz vesti koju proveravate. Kada pretraživač izbaci listu sajtova na kojima se taj citat pojavljuje, odaberite sajt koji vas zanima. Klikom na zelenu strelicu pored URL-a prikazaće se vest onako kako je prvobitno objavljena.

10. Da li je fotografija autentična?

Pre nekoliko meseci domaći portali su objavili priču o Nataši iz Subotice koja je rodila petorke, prilažući uz tekst fotografiju žene sa njenim bebama. U nekoliko klikova, međutim, moguće je saznati da se zapravo radi o majci petorki iz Ohaja i više puta recikliranoj, bajatoj vesti iz 2010. godine. Sličan je i slučaj starice iz Španije.

Najjednostavniji način je da izguglate fotografiju: desni klik – Search Google for image, i pogledajte od kada se ona „vrti“ po internetu i gde je sve objavljivana. Za to takođe može poslužiti i servis tineye.com.

Ne verujte ni printskrinovima – svako može u par jednostavnih koraka da izmeni prikaz sadržaja neke stranice na svom računaru (naravno, ne i sam sadržaj), da to printskrinuje i „podmetne“ kao dokaz za neku tvrdnju.

***

U novinarstvu postoji jedna lepa metafora – ako pocepate perjani jastuk i pustite perje da se razleti sa prozora, nema šanse da ga posle u potpunosti pokupite. Uvek će neko pero ostati. Isto je i sa informacijama – nikada demanti neće videti onoliko ljudi koliko je videlo prvu vest. Nikada naknadna istina neće doći do onog broja ljudi do kog je došla prvobitna laž.

Zato sačekajte sa šerovanjem, dok se ne uverite da je informacija tačna.

Proverite sve u šta ne verujete.

A ako poverujete – tek tad proverite.

(For dummies – tekst ni na jednom mestu ne ocenjuje nivo medijske pismenosti navijača Zvezde, odnosno Partizana).