Ne fali nama slobodnih medija, fali nam slobodnih ljudi

Leo Longanezi, jedan od najblistavijih italijanskih umova XX veka, govorio je da Italijanima ne nedostaje sloboda, već slobodni ljudi. Prevedeno na jezik današnjice i na stvarnost u Srbiji, mogli bismo da kažemo da ne fali slobodnih medija i televizija sa nacionalnom frekvencijom nego slobodnih ljudi. Tokom istorije smo slavili prilično veliki broj “oslobađanja” i svaki put smo pravili istu grešku ne shvatajući da oslobođanje nije sloboda, jer izađe čovek iz zatvora, ali presuda ostaje.

Ovo nisu devedesete. U poslednjoj deceniji prošlog veka velika većina ljudi tadašnje SR Jugoslavije nije mogla da se informiše jer im nisu bili dostupni slobodni mediji, danas dobar deo građana Srbije ne želi da se informiše, nema poverenja čak ni u profesionalne medije ili im se sve zgadilo da ne žele uopšte da učestvuju u političkoj utakmici. Preferiraju da budu idioti po Aristotelu, nego da ih prave idiotima.

Sledeći maksimu Džordža Orvela da je prava sloboda štampe u tome da se ljudima kaže ono što oni ne bi želeli da čuju ili pročitaju, ono malo građanske Srbije što je ostalo mora da se suoči sa bolnom istinom: ljudi u Srbiji vole da gledaju šund televizije, veruju partizanskom novinarstvu, ne interesuje ih da posmatraju stvari iz više uglova, nemaju kapacitet da vide nijanse, zato vole trivijalne TV serije, folk muziku i jasnu podelu na dobre i loše, na crno i belo. To objašnjava zašto kleptokrati i njihova propagandna mašinerija stalno ponavljaju kako su njihovi protivnici lopovi, izdajnici, kriminalci, egoisti žedni vlasti i bogatstva, a oni velike patriote, dobričine, altruisti i brižni građani.

Građani Srbije, ali i drugih država, kad smo kod toga, ne razmišljaju glavom nego stomakom, za njih su emocije istina a razum vide kao izvor problema i nedoumica, zato ga retko koriste. Svoje stavove, pa i političke, baziraju na iracionalnim a ne racionalnim postulatima: stara ljubav prema Rusiji i nova prema Kini su eklatantni primeri. Retko gde se na planeti tako veruje u teorije zavera, u okultne centre moći, od masona i Bilderberg grupe do jevrejskog i gej lobija. Kod nas i dalje ima ljudi koji veruju da Nil Armstrong nije kročio na Mesec, kao i da je Zemlja ravna ploča, mada nas u tom sportu Turci tuku barem 4:1.

Dakle, nije problem u medijima, televizijama sa nacionalnom frekvencijom. U Srbiji imamo na desetine, ako ne i stotine dobrih novinara koji odlično rade svoj posao već decenijama, ali oni, kako to kažu Italijani, drže propovedi u pustinji. Ko god želi da zna šta se događa ima dovoljno pouzdanih izvora na koje može da se osloni: od portala, novina, nedeljnika, televizija, “Jutjuba”. Problem je što su oni, da pozajmim Monteskjeovu misao, izgubili slobodu u jednom danu u prošlom veku i još ne osećaju da im nešto nedostaje. Uzaludno je nadati se da će oni progledati. Srbija je danas isto tamo gde ju je ostavio Radoje Domanović u svom Vođi: dok ne završe u provaliji građani Srbije se ne odriču svojih despotskih vođa.

Dovoljno je pogledati podatke o političkom opredeljenju i svetonazorima mladih ljudi između 18 i 30 godina. Reč je o generaciji koja ne poznaje svet bez interneta. Ako za starije grupacije, posebno onu over 65, možemo da kažemo da su i dalje vezane za televiziju, kao glavni izvor informisanja, najmlađi sloj građanskog društva sa pravom glasa je u dobroj meri okrenut novim tehnologijama. Pa opet, svaki treći građanin Srbije mlađi od 30 godina glasa za SNS Aleksandra Vučića. Da stvar bude još alarmantnija po budućnost Srbije, više od jedne trećine adolscenata je još radikalnije zatrovano nacionalizmom, dok tek malo više od jedne četvrtine, uslovno rečeno, naginje ka evropskom i liberalno-demokratskom ustrojstvu Srbije.

Naravno, ništa se slučajno ne događa. Propagandne mašinerije upakovane u tabloide, portale i televizije po uzoru na one Rodžera Ajlza, uz armiju novinarskih i političkih Tenardijea imaju dva cilja. Prvi je da deluju kao neka vrsta medijskih SA odreda protiv rivala njihovih poslodavaca ili političkih mentora. Međutim, drugi cilj je još ozbiljniji i na duge staze poguban po društvo: zgaditi ideju o liberalnoj demokratiji i slobodnom novinarstvu. Oni sistematski okreću u svoju korist upozorenje Oskara Vajlda: “Nikad ne ulazi u diskusiju sa idiotima, oni te odvuku na svoj nivo i onda te razbiju na iskustvo”. Nažalost, u Beogradu se i dalje dovoljno veliki broj ljudi peca na tu udicu i pored bogatog negativnog iskustva.

Upadljiva je još jedna pojava za Vučićev režim: okružen je, kako bi to Niče definisao, mediokritetima i slabim ljudima kojima je fanatizam jedina forma snage volje do koje mogu da dosegnu. Zato ne treba da nas čude njihovi nastupi u skupštinskim salama, na televizijama, u novinama: bez fanatizma i slepe odanosti, oni ne postoje, ni u očima svojih gospodara ni u sopstvenim.

Za Vučića postoji samo jedan recept i jedno oružje: satira i smeh. Analizirati njegove poteze na dnevnoj bazi nije samo gubljenje vremena, već je i pravljenje medveđe usluge publici slobodnih medija. Najteži udarac za te ozbiljne i zabrinute pseudodržavnike je ignorisanje i tišina. Nehotice, slobodni mediji svojim izveštavanjem i profesionalnim radom samo uteruju još više svoju publiku u devijantna psihička stanja –  neko pada u depresiju, neko postaje anksiozan, neko ravnodušan a neko previše napet i agresivan – a na drugoj strani hrane sujetu ili dodatno motivišu lokalnog kleptokratu. Ne zaboravimo da od ironije i osmeha počinje sloboda. Mihail Bakunjin je još 1872. rekao Karlu Marksu da će komunisti kad jednom dođu na vlast biti jednako despoti kao buržoaski režimi koje budu srušili ali je isto tako upozorio sve despote sveta: mašta će vas unišititi, a jedan osmeh sahraniti. Zato su Zoran Kesić i Mićko Ljubičić jedini pravi odgovor: ako ne možemo da ih pobedimo, možemo da im se smejemo.