Nemanja Rujević: Tviter nije ispod časti novinara (VIDEO)

Kad sam radio tekst o bombardovanju SRJ i pregledao arhive, video sam da smo tada, poslednji put bili udarna vest u Nemačkoj i još jednu zanimljivu stvar. Na nivou komentara i mišljenja, stvarno su mogla da se nađu sukobljena stanovišta u svim novinama. Ali suština je u osnovnom tonu i u prvim stranicama. Tako je i danas prema ratu u Ukrajini. Sociolog Velcer i filozof Preht su doro objasnili, u svojoj knjizi, da kad se desi nova situacija, novinari nemaju orijentire, pa se ponašaju poput jata, gledaju jedni druge da niko ne bi ispao. Tako se stvara mejnstrim. Ljudi često misle da neko zove novinare da im diktira. To je budalaština. Ali većina ne voli da bude u ofsajdu,“ kaže novinar iz Nemačke Nemanja Rujević.

S gostom nove epizode Bermudskog trougla razgovaramo o uticaju tvitera na ugled novinara, kako se društvene mreže mogu koristiti „ispravno“, o orkestriranim napadima i zamkama za novinare na tviteru.

„Provejava vrsta uverenosti da smo svi iskvareni. To je bagaž našoj profesiji, koji smo, koletktivno gledano možda i zaslužili, ali nije svako od nas to zaslužio. Ti na tviteru nisi samo novinar i ne moraš da se držiš novinarskih standarda. Ko očekuje ozbiljno novinarstvo, ipak mora da kupi novine. Zato sebi dozvoljavam da to kombinujem. Tviter se mnogo kopira u medijima, a to se ne sme raditi sem u slučaju kada se tako oglašava zvančnik. Dešava mi se da me ljudi otud prepoznaju. Matorije kolege misle da je tviter ispod časti, a ja ne vidim zašto bi bio. Na kraju krajeva, i kolporteri su nekada morali nešto da rade. Dešava mi se i da nađem teme na tviteru, kao recimo glasinu o doktoratu Jelene Trivan.“

Sagovornik u Bermudskom trouglu, koji radi za Dojče vele, Vreme i piše kolumne za Danas, kritikuje medijska udruženja i tabloide i odgovara na pitanja o uredničkom prekrajanju njegovog teksta o izveštavanju nemačke štampe o NATO bombardovanju SRJ, o stanju i slici Srbije u nemačkim medijima, odnosu tamošnjih političara sa tabloidima, radu nemačkih javnih servisa i da li rad u javnom servisu druge zemlje podrazumeva pisanje koje prati politiku te zemlje.

„Niko mi nikad nije tražio da zastupam zvanične politike…Zanimljivo mi je kad mi kažu da me plaća Merkel ili Nemačka da tvitujem. A ja mislim da bi me pre platili da ne tvitujem. Ljudi često stavljaju ograde da su njihovi stavovi lični, a ne organizacije za koju rade, a ja ne vidim zašto bi iko mislio da sam portparol onoga za koga radim… Mediji imaju pravo na uređivačku politiku. U Nemačkoj, na primer, imaš konzervativne, levo-liberalne, ekstremno desne i marksističko-lenjinističke novine. Dok je to deo uređivačke politike, načisto smo.“

Rujević smatra da su građanski odlasci na protest nespojivi s novinarskom profesijom. „Jedno je iznošenje mišljenja, a nešto sasvim drugo svrsatavnje u neku kolonu ili uzimanje magafona u ruke što isto rade neki novinari. Zato što onog trenutka kad se investiram, ne stavom ili komentarom što je i dalje novinarski žanr, nego na ulici, tad gubim mogućnost da to posmatram kritički. Novinar ne sme da se poistoveti sa stvarima, pa makar one bile i najbolje na svetu.“