Nesuvisle vesti ili: Gde se dede zdrav razum?

Ko još pamti samoodbranu i samozaštitu predsednika Srbije Aleksandra Vučića preko njegove kalkulacije da „u Americi na svakih 10 sekundi pogine jedan perač prozora“? Osvežimo sećanje. Samo od januara do septembra meseca davne 2018. godine na gradilištima u Srbiji poginulo je čak 26 radnika. 

Iznetom nekrofilnom statistikom o američkim peračima prozora predsednik je nameravao da poruči kako ne treba da se naročito uzbuđujemo i uzrujavamo, pošto je u pitanju uobičajeno nezgodna stvar, jedna gotovo standardna devijacija. Usput je dodao i da „to nisu manekeni, nikom se nije iskrivila štikla na pisti, to se na građevini desi“. Pa onda, bez brige, puška je zakočena. 

A zatim je neko otkočio zdrav razum, ili bar dohvatio digitron iz fioke. Da je izneti podatak istinit, ovo bi otprilike značilo da u Sjedinjenim Državama svakog sata pogine 360 perača prozora, svakog dana njih 8.640, svake nedelje 60.480 dotičnih, i tako sve do vrtoglavih 3.153.600 ljudi godišnje. 

Hvala slobodnom tržištu, besmislene vesti i u mnogim uobičajenim ili „tradicionalnim“ medijima jesu i učestale i gotovo sveprisutne. Upravo zato prvi i osnovni korak u odistinskoj odbrani i zaštiti publike i javnosti mora da bude: provera plauzibilnosti

Dakle, da godišnje izdahne preko tri miliona duša proletera koji na vrtoglavim visinama mlate masnom krpom i prskaju stakla tečnim sapunima. Za neupućene, mrska Amerika broji oko 325 miliona ljudi. Pranje prozora bilo bi alarmantniji rizik po javno zdravlje i opasnija delatnost od gašenja požara, istraživanja aktivnih vulkana, vožnje Formule 1, fotografisanja ajkula, ili francuskih poljubaca sa obolelima od koronavirusa.

I, fekalija je pogodila ventilator, predsednik Vučić se izvinio „za glupost koju je izgovorio“ i pošteno priznao da je „ispao glup“ u društvu. Marljiv kakvim ga je propaganda dala, okrivio je sopstveni umor, a malo i svoje savetnike. 

Pokazalo se da je izvor podatka o uginuću američkih perača prozora na svakih 10 sekundi zapravo bila satirična „vest“ sa kultnog portala The Onion, a čiji koncept u Srbiji fantastično preuzima Njuz.net. 

Uzgred, Vučićevi savetnici očigledno nisu čitali ili razumeli dalje od naslova vesti, pošto u tekstu stoji i da je „samo tokom 30-minutne šetnje Menhetnom moguće videti od 15 do 25 radnika kako padaju na pločnik, u zavisnosti od kvarta“. I, okej, osim porodica istinski nastradalih, svi se nasmejaše, bilo pa prošlo. 

Pa ipak, pitanje ostaje. Kako je tako nešto uopšte moguće? Sa umorom ili bez njega, kako to da i novinari, urednici, najveći deo javnosti, svi predsednikovi ljudi, pa i predsednik sam, sa lakoćom mozga poveruju u neku sumasišavšu statistiku ili podatak? 

Sve dok neki dečko ili curica u duhu Andersenovog „Carevog novog odela“ ne uradi domaći zadatak iz proste tablice množenja, pa nam otvori oči? Mnogi je i belosvetski i ovdašnji političar, urednik u medijima, kulturni radnik, selebriti, a ponajpre prosečni Džon Smit ili Petar Petrović sa uplatnice, bio poverovao nekoj satiričnoj vesti, pa ispao glup na konferenciji za štampu ili na društvenoj mreži. 

Međutim, stvarni društveni problem tada nisu satirični sajtovi i zavodljivi portali, koliko oni redovni mediji, a koji takođe i neobično komotno umeju da objave krajnje nesuvisle ili neplauzibilne vesti. Jer, hvala slobodnom tržištu, besmislene vesti i u mnogim uobičajenim ili „tradicionalnim“ medijima jesu i učestale i gotovo sveprisutne. Upravo zato prvi i osnovni korak u odistinskoj odbrani i zaštiti publike i javnosti mora da bude: provera plauzibilnosti. 

A neverovatno je koliko raspamećujući retko poduzimamo tu prostu delatnost zdravog razuma, bar kada je reč o medijskim sadržajima koje halapljivo gutamo poput brze hrane i slatkiša za mozak. 

„Plauzibilnost“ je jedna relativno komplikovana reč prokleto latinskog porekla, a koja ume da izlomi i jezik i um. Ona označava prihvatljivost, zamislivost, usvojivost, verovatnost, verodostojnost ili, naprosto i srpskohrvatskije – suvislost. 

Da li je nešto uopšte moguće, zamislivo, izgledno, ostvarivo, izvodljivo, logično, suvislo, možebitno? 

Ukoliko Marko kaže da mu je mobilni telefon iz ruke ispao na pod sa debelim tepihom i nije se slomio usput, ovo deluje – plauzibilno. Ali ukoliko Janko veli da je sa terase na 55. spratu oblakodera bacio telefon dole na beton i da se ovaj pritom nije razbio niti ugruvao, ovo je – neplauzibilno. 

Dakle, neplauzibilno je ukoliko neka osoba tvrdi da će živeti 200 godina, da može da trči brzinom od 200 kilometara na sat, ili da je za nedelju dana vodio ljubav sa 200 žena. I to je posve jasno i samorazumljivo. 

Možda i jeste, ili sve dok ne zaronimo u vrišteću nesuvislost naših i belosvetskih masovnih medija. 

Kako u sjajnom Terenskom vodiču kroz laži i statistiku (2016) svedoči i zapitkuje američki neuronaučnik Danijel Levitin, kako bismo procenili sledeću medijsku tvrdnju? 

Za 35 godina nakon što je konzumiranje marihuane dekriminalizovano u Kaliforniji, broj korisnika marihuane se udvostručio svake godine. 

Zvuči plauzibilno ili suvislo na prvi pogled, zar ne? Posebno za konzervativni um preplašen od vaskolike narkomanije. Kalifornijski hipici izguraše i izlobiraše legalizaciju marihuane i, naravno, broj duvača trave uredno se udvostručuje iz godine u godinu, zlo i naopako. 

Mnogi je i belosvetski i ovdašnji političar, urednik u medijima, kulturni radnik, selebriti, a ponajpre prosečni Džon Smit ili Petar Petrović sa uplatnice, bio poverovao nekoj satiričnoj vesti, pa ispao glup na konferenciji za štampu ili na društvenoj mreži

Ali, hajde da uključimo zdrav razum za promenu. Kako argumentuje spomenuti Levitin, pretpostavimo da je u Kaliforniji bio samo jedan konzument marihuane 1985. godine ili pre 35 godina, što je krajnje konzervativna procena. Ako, dakle, udvostručimo tog jednog jedinog duvača svake godine, i tako 35 godina, dolazimo do broja od 17 milijardi ljudi – što je dvostruko više od populacije planete Zemlje. 

Krenimo redom slobodno: 1; 2; 4; 8; 16; 32; 64; 128; 256; 512; 1.024; 2.048; 4.096; 8.192; 16.384; 32.768; 65.536; 131.072; 262.144; 524.288; 1.048.576; 2.097.152; 4.194.304; 8.388.608; 16.777.216… za samo 25 godina. 

Jednostavno, ovakva tvrdnja je i neplauzibilna, i nesuvisla, i nemoguća. Pa ipak nije tako delovala na prvo čitanje? 

Ili, umesto ovakvih mentalno-eksperimentalnih, uzmimo za primer sasvim realne vesti iz medija. Kao, na primer, sledeću vest koju su preneli magazini Tajm i Forbs, baš kao i ovdašnji Politika i Blic: 

Više ljudi na svetu ima mobilne telefone nego toalet.

I ova vest takođe deluje suvislo, zanimljivo i posve klikabilno. Mobilni telefoni su sveprisutni, poseduju ih i pretpubertetska deca i stariji sugrađani, što već ne možemo da garantujemo za toalete širom sveta. Uz to, ovaj nadripodatak zgodno svedoči o navodnoj moralnoj propasti i sveopštoj dekadenciji savremenog sveta jer, stotinu mu ajfona, valjda je od digitalizacije važnija – kanalizacija? 

Međutim, i ta statistika je nesuvisla koliko i besmislena. 

Prvo, mnoge individue u razvijenim zemljama Zapada poseduju i više od jednog mobilnog telefona: dva, ako ne i tri. Drugo, toaleti uobičajeno opslužuju mnoge individue, odnosno porodice, ako ne i čitave zajednice. Dakle, nije nimalo neobično niti zastrašujuće ukoliko tročlana porodica poseduje tri ili četiri mobilna telefona, ali samo jedan toalet u kući ili stanu. 

Ali, sve će to vešto iskriviti statistiku u korist mobilnih telefona nasuprot statičnim mokrim čvorovima. I proizvesti zgodan medijski naslov ili nesuvisli narativ, naravno. 

Najzad, ponekad moramo malo i da – guglamo i računamo. Nalik na slučaj o peračima prozora, čuvena je i učestalo prenošena ili pak „šerovana“ statistika prema kojoj: 

U Americi od anoreksije godišnje umre 150.000 devojaka i mladih žena.

Okej, hajde da proverimo plauzibilnost navedene tvrdnje. Prema podacima američkog Centra za kontrolu bolesti, pre pandemije, godišnji broj smrti devojaka od 15 do 24 godine starosti je oko 8.500. Dodajmo tu još i ženske osobe od 24 do 44 godine starosti, i broj je i dalje tri puta manji (oko 55.000 smrti) i to za sve bolesti. Otkud onda ova vest sa pratećim dizanjem moralne panike? 

Sa umorom ili bez njega, kako to da i novinari, urednici, najveći deo javnosti, svi predsednikovi ljudi, pa i predsednik sam, sa lakoćom mozga poveruju u neku sumasišavšu statistiku ili podatak? 

Kvaka je u tome da pojedina istraživanja tvrde da je stopa smrtnosti od anoreksije (visokih i verovatno preteranih) 20%. A druga istraživanja da anoreksija pogađa 5-10% svih američkih žena. Ukoliko zatim ukrstimo ove dve već sporne statistike, i zbog izuzetno labave definicije anoreksije, dolazimo do veštačke i nesuvisle brojke od 150.000, ako ne i 1.500.000 smrti zbog izbegavanja jela ili pogrešne slike tela.  

Najzad, razmislimo tada o realnim vestima i eksplicitno statistički orijentisanim naslovima u Srbiji kao što su npr.: „Srpska ekonomija u top 10 ekonomija Evrope“, „Srbija druga najsrećnija zemlja u regionu“, „Svaki treći učenik prvog razreda srednje škole se redovno kocka“, „Istraživanja: ljudi postaju sve gluplji“, „Istraživanja pokazala: Srbi pošteniji od Hrvata“ i slično. 

Svaka od ovih vesti je neplauzibilna, pa i zbog krajnje različitih definicija i problematičnih komparacija privredne snage, sreće, kocke, gluposti i poštenja. U pitanju je ozbiljno i temeljno zagađenje medijskog prostora smećem nesuvislih podataka i neplauzibilnih rang-lista. 

Dakle, nije tu reč samo o ezoteričnim, zaveraškim i ksenofobnim vestima o „misterioznom uticaju krvavog Meseca“, o tome da „Gospa iz Međugorja isparava iz leševa ubijenih Srba“ ili da „Zapad plaća jutjubere da deci u Srbiji približe sekte i đavola“. 

Niti o tome da „Najgori od svih Šiptara – Kurti hoće u rat sa Srbima“, dok pornografska glumica Stoja poručuje „Srbi, najbolji ste u krevetu!“. Radi se o pseudonaučnim statistikama koje u prvi mah deluju suvislo, a zapravo ne prolaze ni najbanalnije testove plauzibilnosti i zdravog razuma. 

Zato je možda i najbolja odbrana i zaštita od medijskih manipulacija i laži u društvu zapravo – srednjoškolski udžbenik iz logike. Da, onaj iz gimnazije ili srednje stručne škole, ukoliko iz dotičnih obrazovnih ustanova logiku (još) nisu proterali. Otuda test plauzibilnosti ili provera suvislosti mora da bude ona prva tačka našeg suočavanja sa medijskim sadržajima koje nam serviraju. Prikočimo i zapitajmo se: da li je ovo plauzibilno? Ima li smisla? Da li je verovatno? Zamislivo? Deder zdrav razum, skepsu, i digitron. Neobično je da zdrav razum upali lampicu za uzbunu ukoliko nam komšija, kolega ili prijatelj tvrdi da je sinoć, posle gajbe piva, golim rukama savladao medveda ili tigra. Međutim, ukoliko su novine napisale da je to učinio „jedan čovek sa Floride“, mi udobno isključujemo zdrav razum. Ako piše u novinama ili „na internetu“, mora da je ispravno? A ne mora. Ukoliko nešto deluje nelogično, nesuvislo i neplauzibilno – možda je to zato što i jeste nelogično, nesuvislo i neplauzibilno. Uvek valja biti otvorenog uma, ali ne i dozvoliti da nam razum tada ispadne napolje.