Novinarstvo orijentisano ka rešenjima može medijima vratiti publiku koja želi da vidi izlaz iz problema

Mnogi novinari su ovaj pristup – izveštavanje o problemu, ali i o njegovom rešenju – primenjivali u radu dok još nisu ni znali kako se to zvanično zove. „Novinarstvo orijentisano ka rešenjima“ počelo je da se popularizuje preko Solutions Journalism Networka, mreže koju su 2015. godine u Njujorku osnovali iskusni novinari Dejvid Bornstin i Tina Rozenberg. Najviše je zastupljeno u Americi, ali je počelo da se širi i u Evropi, pre svega zapadnoj.

Osnovna teza ovog pristupa u izveštavanju jeste da su mediji prezasićeni lošim vestima, kojima teraju publiku. Ističe se i da novinari istraživačkim novinarstvom otkrivaju neke probleme, ali se ne traga za rešenjima. Tako su, kako kažu zagovornici ovog pristupa, brojni problemi poznati, ali se ništa ne preduzima.

Ovde se ipak nameće pitanje zar istraživačko novinarstvo ne bi trebalo da pokrene rešavanje nekog problema koji otkriju tako što već objavljivanjem takve priče vrše pritisak na nadležne.

Kada istraživačko, a kada „orijentisano ka rešenjima“?

Lusi Černa iz češke organizacije Transitions vodi program promocije ovog novinarskog pristupa u centralnoj i istočnoj Evropi. Za Cenzolovku objašnjava razliku između istraživačkog novinarstva i onog orijentisanog ka rešenjima: koriste iste principe, različit im je fokus.

„I jedno i drugo su bazirani na činjenicama, dokazima – dakle, reč je o kvalitetnom novinarstvu. Jedina razlika je fokus priče – istraživačko novinarstvo se fokusira na problem, a solutions journalism na rešenje. Često istraživački novinari razotkriju neki problem i tu se priča završi. Nekada do rešenja ne dođe jer nema političke volje, a nekada jer vlasti nemaju ili ne znaju rešenje. I tu vi kao novinar možete da imate veliki uticaj. Jer onda novinari praktično rade posao nadležnih – istražuju kako je taj problem negde rešen i da li može da se primeni kod kuće“, objašnjava Černa.

Ona dodaje da istraživačko novinarstvo i novinarstvo orijentisano ka rešenjima nisu u sukobu. Upravo suprotno. Smatra da su i jedno i drugo potrebni društvu i da svako vrši svoju ulogu. U tom smislu, solutions journalism može da usledi nakon što novinari odrade ulogu „psa čuvara“.

Publika često kaže da ne prati medije jer su puni negativnosti. Priče koje ukazuju na rešenje bude nadu i mogu da privuku pažnju publike. Pojedina istraživanja u Americi pokazala su da se čitaoci duže zadržavaju na takvim pričama i da im se vraćaju (Lusi Černa)

„Novinarstvo se tradicionalno opiralo tome da odgovore na problem sagleda kao legitiman materijal za istraživanje“, bojeći se da bi to bilo shvaćeno kao zagovaranje i PR, navodi se na sajtu Solutions Journalism Networka. Ipak, prema metodologiji ove mreže, „novinarstvo orijentisano ka rešenjima“ deli principe istraživačkog novinarstva. I jedno i drugo je bazirano na činjenicama i dokazima.

Češka organizacija Transitions sprovela je prošle godine treninge o novinarstvu orijentisanom ka rešenjima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. U Srbiji je učesnik bila Novosadska novinarska škola. Koordinatorka projekata i edukatorka u ovoj školi Jelena Jovović kaže da priče bazirane na rešenjima mogu da se kreiraju za bilo koji medij, navodeći u kojim su situacijama pogodne.

„Ako ste identifikovali problem koji je javnosti potpuno nepoznat, onda pribegavate istraživačkom novinarstvu. Ako je problem poznat, a ništa se ne preduzima po pitanju njegovog rešavanja ili su rešenja koja se implementiraju neefikasna, onda pribegavate novinarstvu orijentisanom ka rešenjima. Sa druge strane, vi ne morate da tragate za problemom, možete u svakodnevnom novinarskom radu da se susretnete sa primerom dobre prakse iz kojeg bi neko drugi nešto mogao da nauči“, kaže Jovović.

U priči baziranoj na rešenjima, svakako treba pomenuti problem i upoznati publiku s njim, a potom fokus priče staviti na rešenje.

Posao novinara izgleda tako što istražuje ko se suočio sa istim ili sličnim problemom i kako ga je rešio. Predstavlja recept, uz sve dostupne dokaze o njegovoj ispravnosti, ali i uz navođenje njegovih ograničenja.

Kako to sve ide vidi se iz četiri osnovna principa ovog novinarstva:

1. Ne pišete samo o tome da je neko nešto uradio, nego tragate za rešenjem tog problema dajući odgovor na pitanje „kako“;
2. Morate da navede dokaze u vidu brojki, podataka, analiza stručnjaka o uspešnosti tog rešenja;
3. Treba da date model, recept za primenu na vašem terenu;
4. Treba da iskreno i pošteno napišete koja su ograničenja rešenja.

Odgovor na krizu novinarstva? 

Ovakvo „kvalitetno novinarstvo“ ima potencijal da bude „deo odgovora na krizu u novinarstvu“, smatra Lusi Černa. Jedan segment te krize svakako su finansije, a ona kaže da novinarstvo orijentisano ka rešenjima ima potencijal za povećanje prihoda u medijima.

„Publika često kaže da ne prati medije jer su puni negativnosti, a osipanje publike svakako nije dobro. Priče koje ukazuju na rešenje bude nadu i mogu da privuku pažnju publike. Neka istraživanja u Americi  pokazala su da se čitaoci duže zadržavaju na takvim pričama i da im se vraćaju“, kaže Černa.

Da li je kvalitetno novinarstvo i finansijski stabilno? Kod nas i ne baš. Lusi Černa kaže da je svesna tog izazova svuda u svetu, ali da veruje da će kvalitetne priče imati sve veću pažnju i finansijsku podršku bar onog dela obrazovanije i bogatije publike.

„Novinarstvo se tradicionalno opiralo tome da odgovore na problem sagleda kao legitiman materijal za istraživanje“, bojeći se da bi to bilo shvaćeno kao zagovaranje i PR, navodi se na sajtu Solutions Journalism Networka

Dodaje i da u Češkoj sada ima dosta novinara koji priče baziraju na ovom novinarskom pristupu, ali da je još rano govoriti o konkretnim uticajima na društvo.

Novinarka iz Sarajeva Lidija Pisker, koja je ispratila vebinar o novinarstvu orijentisanom ka rešenjima, kaže da je shvatila da odavno primenjuje principe tog novinarstva i ističe da je „lično umorna od negativnih informacija“.

Kada je reč o prednostima novinarstva orijentisanog ka rešenjima, Pisker kaže da „nije sigurna“ da li su takve priče „klikabilnije“, ali da uvek rado pročita „tekst o pozitivnim inicijativama“.

„Ako bi i ostatak publike napravio isti izbor, onda bi mediji to mogli i unovčiti“, smatra ona.

Kako se ovdašnji novinari suočavaju sa izostankom adekvatne povratne reakcije vlasti i javnosti na svoj istraživački rad, Pisker ističe da bi potencijalno rešavanje nekog problema na osnovu novinarskog teksta bilo ohrabrenje novinarima.

„Rješenja i ideje o kojima pišu solutions oriented novinari/ke mogu poslužiti kao inspiracija za djelovanje aktivistima/cama, organizacijama i institucijama koji rade u sličnim kontekstima i suočavaju se sa sličnim izazovima. Isto tako mogu uticati i na vlasti da primjene rješenja o kojima se piše, a koja su se negdje već pokazala uspješnim. To bi bilo ohrabrujuće i za novinare/ke i za aktere priča, a istovremeno rasterećujuće za publiku“, zaključuje Lidija Pisker.