Ometena profesija

Zašto je ovaj detalj važan za priču o propadanju novinarske profesije? Pre svega zbog prirodnog odnosa jednog profesionalca prema autoritetu nepoznatog porekla; zbog jasnog stava koji ne trpi nastavak pritiska niti pristanak na zahtev; zbog impulsivne reakcije koja isključuje razmišljanje o posledicama… Ne zbog lapidarne i površne konstatacije o novinarskoj hrabrosti i ličnoj kurčevitosti.

I kad se danas po medijima, tribinama i forumima neupućeni nadgornjavaju o tome na šta sve novinari pristaju svesno urušavajući lični autoritet i profesionalni integritet, previđa se sumorna činjenica da su izvođači medijskog posla sami vinovnici sopstvenog sunovrata. Neznanje, tanko novinarsko iskustvo izgrađeno pod okriljem nedovršenog i samoproklamovanog uredničkog umeća, stvaraju nesigurne, zanatski nedoučene ljude spremne na svaku nepodopštinu koja bi im brzo lansirala ime u javnost.

Napredovanje u redakcijskoj hijerarhiji počiva na količni ostvarenog miljeništva stečenog kroz poslušnost u kojoj nema prostora ni za lično mišljenje ni za dobru ideju, a kamoli za sopstveni stav. I kad počne da se neguje nada da će osrednji urednik napraviti kakvu grešku i otvoriti prostor za napredovanje osrednjem novinaru. A sve garnirano strahom od kazne, šikaniranja i egzistencijalnom strepnjom. Idealna podloga za podrobno promišljanje koje se moderno zove – autocenzura. I tu počinje kraj ove ometene profesije.

Naravno, prvo strada zanat koji definiše izbor teme o kojoj će se pisati/govoriti, u čemu više nije važno da li je tema važna i zanimljiva za što veći broj ljudi, već se kroz procenu stepena uznemirenja ili izazivanja jeftine znatiželje i niskih strasti, urednički površno promišlja da li će to prodati koji primerak novina više. Ako se na tom prvom zanatlijskom koraku i desi nešto pozitivno, već na drugom – izbor konteksta za temu koji podrazumeva istraživanje, traženje relevantnih sagovornika, izbor ugla – najčešće sledi fijasko. Poslednja zanatska faza, izbor alata (žanra), postaje nebitna, jer za te potrebe robotizovani urednički mozgovi su smislili novokomponovane gluposti kao što su, recimo, slikanje sahrana, voajerski upadi u tuđu intimu, pretraživačko novinarstvo moderno proglašeno istraživačkim, lelekanje u naslovima, sve do ogoljenih psovki i uvreda na račun neistomišljenika iz javnog i političkog života. Duboko verujem da će tiražno potonuće tabloida početi onog trenutka kad se rečnik ulice potpuno preseli na naslovne strane i kad mentalno urušenoj publici takve naslovnice postanu obične, dosadne i nezanimljive.

Poseban sunovrat medija predstavlja svesrdno pristajanje na udovoljavanje raznim političkim interesima i potrebama, koje je evoluiralo u radosnu nadgradnju takve uloge, čak i kad se to ne traži ili očekuje. U tome glavni urednici pronalaze poseban užitak kojim hrane sopstveni ego i zabludu o moći – da postaju politički bitni, štaviše, da su kreatori političke scene. Počinju duboko da veruju u ono što objavljuju! Tako spinovanje postaje osnovna funkcija novina, a u tom vrzinom kolu opstanak je oročen ili trajanjem mandata određene političke garniture, promenom vlasnika ili odlaskom na sve bogatije medijsko groblje.  Dužina čitanja današnjih novina traje koliko i iščitavanje poruke na tarabi. Smisao ovakvog medijskog uticaja sveden je na redovno i mikrodozirano toksikovanje, gde se prejakim rečima, „vestima“ satkanim na zameni teza, blaćenjem nekoga a da se oblaćenom ne dopusti da išta kaže, ističe kobajagi oštrina koja konzumenta vremenom dovodi do otupljivanja.

Svedoci smo opasne unutarmedijske polarizacije u kojoj se naglašava potreba za utvrđivanjem finansijske zaleđine pojedinih medija i novinara. Još u vreme devedesetih sam sa zebnjom gledao na to postrojavanje i podjednako mi je bilo muka i od stranih i od domaćih „plaćenika“, pogotovo od nametanja zaključka ko je čestitiji. Tzv. nezavisni su uredno išli do Budimpešte ili Beča (novo je da se danas ni ne putuje) po kakvu „donatorsku“ crkavicu, ne dovodeći nijednog trenutka u pitanje ubeđenje u sopstvenu nezavisnost.

Danas se licemerno kriju od tih uspomena oni koji računaju na sveopštu amneziju, skrivajući se iza doslednosti jednoj „religiji“ ili menjajući ikone. Bilo je skaredno javno reći da je nezavisnost medija (ne samo kod nas) nemoguća i pokojna kategorija, a pogled preko nišana video je u poreklu novca samo interes one druge strane. Iza svega je, po pravilu, ostajalo zgarište novinarske egzistencije i samo budali danas nije jasno zašto su mediji najpogubniji deo tranzicije, a novinarska profesija tragičar privatizacije, koju niti je imao niti ima ko da zaštiti kad to nije umela sama da ostvari. Medijske zakone su, pod izoštrenim evropskim durbinom pisali uglavnom oni koji nikad nisu ni prst umočili u novinarsko mastilo. S druge strane, množila su se razna cehovska udruženja koja danas sve više lične na neartikulisane sindikalne organizacije, dok su sindikati prvi doživeli havariju tokom tranzicije i otišli dođavola.

Teoretski, odnos demokratičnosti društva i novinarskih sloboda je u direktnoj korelaciji. Samo teoretski. Ostvarivanje „novinarskih sloboda“ nije nešto što se uređuje zakonskom regulativom, političkim nagodbama i dogovorima, zaludnim priželjkivanjem nekakvih fiktivnih standarda koje će nam nametnuti „razvijeni“ svet – to je ciklični proces individualnog poimanja slobode javne reči koji podrazumeva svestan pristanak na rizik i spremnost na nezgodne posledice o kojima se ne razmišlja tragično pre nego što se ukuca prva rečenica novinskog teksta.