Orijana, Brankica i mudroseri

Henri Kisindžer. General Džap. Norodom Sihanuk. Golda Meir.

Jaser Arafat. Indira Gandi. Ali Buto. Sirimavo Bandaranaike.

Pietro Neni. Đulio Andreoti.

Vili Brant. Haile Selasie. Reza Pahlavi. Viliam Kolbi.

Otis Pike. Mario Soareš. Alvaro Cunhal. Santiago Carillo.

Arhiepiskop Makarios. Aleksandar Panagulis.

Ovo je spisak 20 intervjuisanih, u moru drugih, sa kojima je, uglavnom tokom 70-ih godina prošlog veka, razgovarala slavna i velika Orijana Falači, veličana i osporavana, ali sigurno jedna od najvećih novinarki (i novinara) 20. veka.

Od ovih 20 političara, šefova i visoko pozicioniranih operativaca najmoćnijih tajnih policija i obaveštajnih službi sveta, diktatora (od kojih su neki bili prosvećeni, a neki zatucani), verskih vođa i terorista, skoro niko nije bio nesporan.

Svako je bio, u mnogo čemu, i đavo. Takvi su im bili poslovi. Bili su, da ponovim, političari, obaveštajci, revolucionari i kontrarevolucionari… I svi su učestvovali, a najčešće i vukli konce, u političkim, ratnim, revolucionarnim događajima i procesima u kojima je bilo i mnogo mrtvih, unesrećenih, osakaćenih. I svi oni su (sigurno) verovali da je to bila mala ili bar prihvatljiva cena za nešto drugo što je bilo pozitivno i postignuto tim operacijama koje su vodili.

Ovo, međutim, nije mesto na kome ću pisati o tome da li je više dobra ili loša bila Golda Meir. Ili Jaser Arafat. Ili da li je više anđeo ili đavo Henri Kisindžer. Ili Reza Pahlavi. Ili Kolbi iz CIA… Ali Buto. Ovo je priča o tome da li je Orijana Falači imala pravo i obavezu da ih intervjuiše.

Jeste.

Da se bori s njima i protiv njih. Da radi ono što je posao političkih novinara. Da se u nečemu složi, da se u većini ne složi, povremeno otvoreno gadi… ali da sedne preko puta i postavlja pitanja.

Da Kisindžeru, više kao konstataciju, manje kao pitanje, kaže: „Slušajući Vas, u određenim trenucima nametne mi se pitanje: ne koliko ste vi uticali na predsednika SAD, nego koliko je na Vas uticao Makijaveli…“. Ali, da ga onda, nakon te inteligentne prvokacije, pusti da odgovori. Jer – to je intervju. To je novinarstvo. To je mozak i borba. Sve drugo je, kao i u svakom poslu, sedenje kod kuće ili za šankom novinarskog bircuza uz lamentiranje preko (lošeg) vinjaka.

OBIČAN KUKAVIČLUK i LUZERSTVO NETALENTOVANIH I PRIKRAĆENIH.

„Da li Vam se desi da plačete? – da to pita Goldu Meir, da je u intervjuu iscedi na temu Palestinaca, a da u uvodu za intervju o njoj napiše „Podsećala me na moju majku“.

O Đuliju Andreotiju je mislila sve najgore, a bio joj je sunarodnik, pa je sigurno, kao građanka, imala i sasvim izgrađeno privatno političko mišljenje o njemu. Pa opet, uradila je veliki, ogromni intervju s njim. I u njemu ga je, u velikoj igri ega, nadmudrivanja, gađenja i čudnog poštovanja, pitala i

„…ali samozadovoljstvo je duh diktature, kritika je duh demokratije. I pitam Vas: kao čoveka vlasti, kao rukovodeći politički stalež, možete li reći da Vam je savest mirna?“

I da ga onda PUSTI da odgovori, i da se onda još sat vremena preganja s njim. Da u uvodu za intervju napiše 15 strašnih moralnih optužbi, ali i nekoliko priznanja za njega, i da niko, ali niko, ne kaže da je prodana duša, da ima nameštena pitanja, da ne treba ni da sedi i razgovora s tim „odvratnim Andreotijem“. I da ogromna većina onih koji znaju ko je ona kažu, i danas, da je jedna od najvećih novinara i novinarki modernog doba.

***

Zašto onda Brankica Stanković nema pravo da razgovara s Vučićem i zašto je zbog toga neuporedivo manje talentovani, hrabri i sposobni danima besomučno vređaju?

Zbog čega skoro niko od tih koji to rade nikada u životu nije pročitalo nijedan intervju od onih koje sam na početku teksta naveo?

Koliko njih uopšte zna ko je Orijana Falači?

Zbog čega mislite da intervju treba da izgleda tako da se ljudi biju u studiju?

Zbog čega kada neko i napravi grešku i netačnost u intervjuu (a ja sam u tom koji je Brankica uradila video 3 – jednu u korist Vučića, 2 protiv njega; od kojih je on jednu preveo u svoju korist, a dve je ona ispeglala na iskustvo i vikanje – što, bajdvej, nije mali uspeh u duelu s Vučićem) ti obesni idioti nekoga optužuju da se „prodao“ i da nešto radi po narudžbini!?

I zbog čega se, pobogu, još jednom pokazuje da, kada se u srpskom javnom prostoru, neko nekome ne dopada ili kada hoće da ga ospori, ako je taj neko sličajno žensko, stepen vulgarnosti, primitivizma i mržnje bude bar za 50% snažniji?

Naravno da Vučić nije ni Andreoti, ni Kisindžer, ni Golda Meir. Naravno da Brankica Stanković nije Orijana Falači. Naravno da ja nisam najpametniji. I sto puta se nisam složio s nečim što je bilo u Insajderu, čak me vrlo nerviralo.

Da se bavim politikom činio bih sve, svakoga dana, da Vučića politički pobedim. Da poznajem Brankicu Stanković (a ne poznajem je, verovali ili ne), možda bih se uzdržao od ovoga da je ovako „branim“. Ali ovako, kada je sve ovako kako jeste, i kada svi nismo to nismo, i kada imam nameru da živim u ovoj zemlji bar još 30-40 godina – moram da vas pitam:

Kako vas, zaboga, nije sramota da terorišete, vređate, omalovažavate… političku novinarku zbog toga što je uradila politički intervju s najmoćnijim političarem u zemlji?

(A da istovremeno po gradu, po kafanama, u privatnim razgovorima, inboksima na društvenim mrežama… u slučajnim duelima sa Vučićem ili bilo kojim drugim političarem iz bilo koje stranke, budete manji od makovog zrna. Ni izbliza tako hrabri. Da ne kažem – pizde).