Upravo na to i slična pitanja „Raskrikavanje“ želi da odgovori dugoročno. Marija Vučić i ja ćemo svakodnevno beležiti slučajeve u štampanim, a oslanjamo se na čitaoce da nam javljaju medijske manipulacije u drugim medijima. Društvene mreže će nam takođe služiti da odaberemo vesti koje ćemo proveravati, a koje i imaju najviše potencijala da budu „viralne“ i tako nanesu štetu ukoliko nisu istinite.
U drugoj fazi posvetili bismo se manje poznatim, uglavnom desno orijentisanim portalima, koji sebe reklamiraju kao „buntovnike protiv sistema“. Privlače publiku koja ne voli mnogo medije niti im veruje, ali i ne shvata dovoljno u kakvu zamku mogu da upadnu bespogovorno podržavajući „buntovnike“ o kojima malo znaju.
Imali smo takav slučaj sa portalom „Srbin.info“ i vešću „Nataša iz Subotice rodila petorke“ koja je zaradila hiljade „lajkova“ i retvitova. Nataša je zapravo Amerikanka i petorke je rodila pre 10 godina u Teksasu. Samo dva klika su potrebna da ovo saznate tako što ćete objavljenu fotografiju pretražiti na internetu.
Međutim, nekada je potrebno više od dva klika. Potreban je i kontekst. A to će opet biti naša misija.
Ono što je „muka“ kod nas jeste velika razlika u odnosu na demokratski razvijenije zemlje u kojima fenomen „lažnih vesti“ poprima ozbiljne razmere. U njima veliki broj dezinformacija proizvode mediji na margini, kod nas neki od najčitanijih i najgledanijih medija. Bez želje da kolegama „delimo“ lekcije upustićemo se u poduhvat koji će na kraju dana pomoći i čitaocima i nama da razumemo načine proizvodnje lažnih vesti, propagandnih narativa, komercijalnih i političkih interesa fino upakovih u vest. Šta je iza kulisa tako će postati i pitanje naših čitalaca.
U Srbiji postoji niz novinara i novinarki koji svoj posao obavljaju profesionalno. Izloženi su zbog toga brojnim rizicima, napadima visokih zvaničnika, lokalnih moćnika, doživaljaju konstantne pretnje i napade. Njihov rad ne samo da je hvale vredan već i izuzetno važan u uslovima koji borbu za vladavinu prava otežavaju svaki dan. Ne sme se njihov rad stavljati u isti koš sa proizvodnjom dezinformacija i lažnih vesti upakovanih u novinarske izveštaje.
Zašto ne bismo, dakle, i na primerima pokazali ko su rizični mediji i zbog čega je nihov kredibilitet upitan? Opet, bolje je da se novinari bave novinarima. Zamislite da to radi država? Šta bi za njih bile lažne vesti?
Ako su u „Tajmu“ pre gotovo sto godina počeli da obraćaju pažnju na pronalazak netačnih navoda u člancima, ne vidim nikakav razlog da mi to isto ne počnemo da radimo sto godina kasnije. Jer, osim u organizacijama koje se bave istraživačkim novinarstvom, fektčeking (provera činjenica) u Srbiji je skoro nepoznat pojam.
Zato, pazite šta pišete, raskri(n)kaćemo vas!
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.