Povrede digitalnih prava u jugoistočnoj Evropi: Novinari među najugroženijim

O digitalnim pravima u BiH i drugim zemljama jugoistočne Evrope, o odgovorima nadležnih institucija i mjerama koje novinari i građani mogu poduzeti kako bi bolje zaštitili svoja digitalna prava, razgovarali smo sa Bojanom Perkovim, istraživačem iz Share fondacije. Perkov se bavi slobodom izražavanja, online medijima, zaštitom podataka i informacione bezbjednosti, naročito zaštitom novinara i njihovih izvora. Kaže da je za zaštitu digitalnih prava, pored adekvate pravne zaštite, potrebno podstaći građane da više razmišljaju o digitalnom okruženju kao prostoru u kojem mogu da snose istu odgovornost za postupke kao u fizičkom svijetu.

Šta su to digitalna prava i koliko i kako su ona zaštićena u zemljama jugoistočne Evrope?

Najpre, veoma je važno da građani razumeju da sva ljudska prava, kao što su sloboda izražavanja, pravo na privatnost ili poverljivost komunikacije, koja im garantuju nacionalni propisi i međunarodne konvencije, važe bez obzira na to da li se njihovo uživanje manifestuje onlajn ili oflajn. Isto je sa odgovornošću pred zakonom – ugrožavanje nečije sigurnosti pretnjama ili širenje govora mržnje kažnjivo je bez obzira da je to učinjeno na ulici, preko telefona, porukom ili objavom na društvenoj mreži. Izraz “digitalna prava” se uglavnom koristi kada govorimo o poštovanju uspostavljenih standarda ljudskih prava u kontekstu korišćenja digitalne tehnologije, koja danas nesumnjivo utiče na naše svakodnevne živote više nego ikada ranije.

Koji su to najčešći slučajevi povrede digitalnih prava u zemljama Jugoistočne Evrope? Čija digitalna prava su najčešće ugrožena i od koga?

Za sada, regionalna monitoring baza digitalnih prava i sloboda BIRN-a i SHARE fondacije sadrži nešto više od 700 slučajeva povreda. Najčešći slučajevi povreda digitalnih prava u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Severnoj Makedoniji, Mađarskoj i Rumuniji dolaze iz kategorije pritisaka zbog izražavanja aktivnosti na internetu. Najbrojnije podvrste ovih pritisaka jesu objavljivanje pretećih sadržaja i ugrožavanje sigurnosti, kao i uvrede i neosnovane optužbe. Povreda koje spadaju u navedene dve podvrste je ukupno zabeleženo više od 250. Najugroženija strana u većini dokumentovanih slučajeva jesu građani i novinari. Sa druge strane, napadači uglavnom ostaju nepoznati ili su građani u opštem smislu ti koji povređuju digitalna prava.

Koliko se ova regija razlikuje u odnosu na Zapadnu Evropu kada je riječ o zaštiti digitalnih prava?

Poređenje našeg regiona sa društvima koja imaju viši standard ostvarenosti ljudskih prava i demokratskog uređenja uopšte je malo nezgodno, ali treba reći da se ugrožavanje digitalnih prava dešava i u uređenijim društvima. Finska novinarka Džesika Aro je imala ogromne probleme na internetu zbog istraživanja uticaja pro-ruske propagande u njenoj zemlji, novinari nemačkog portala “Netzpolitik” Andre Majster i Markus Bekedal bili su pod istragom saveznog tužilaštva zbog sumnje da su počinili “izdaju” jer su objavili poverljive informacije, primera je zaista mnogo. Međutim, monitoring digitalnih prava, koji SHARE fondacija u Srbiji vrši od 2014. godine, a proces je u saradnji sa istraživačkom mrežom BIRN nedavno proširen na još 5 država regiona, pokazuje da za sada ne postoji sistemski odgovor nadležnih institucija da se sa povredama digitalnih prava i povezanim rizicima efikasno postupa.

Da li postoje razlike između zemalja jugoistočne Evrope i kakvo je stanje u BiH?

Interesantno je da prema podacima koje za sada imamo možemo uvideti slične trendove, ali i specifičnosti pojedinačnih država. Recimo, u Hrvatskoj, Rumuniji i Mađarskoj primećeni su česti slučajevi govora mržnje i diskriminacije u digitalnom okruženju, čega je bilo i u BiH recimo pred održavanje Parade ponosa u Sarajevu prošle godine, ali u Bosni u periodu od avgusta 2019. do danas ipak preovladavaju slučajevi pretnji, objavljivanja neistina i neproverenih informacija, te manipulacije u digitalnom okruženju.

Šta je to što države Zapadnog Balkana, recimo BiH i Srbija trebaju čim prije da urade kako bi se zaštita digitalnih prava poboljšala?

Kada govorimo o regulaciji interneta i tehnologije generalno, veoma je važno voditi računa o posledicama jer vrlo lako može da dođe do pre-regulacije, odnosno do propisa koji bi više ograničili prava građana nego što bi im pružili zaštitu, posebno kada je reč o osetljivim oblastima kao što je sloboda izražavanja. Iako u smislu prakse zakoni gotovo po pravilu kaskaju za tehnologijom, ono što društva regiona mogu da urade jeste da prilagode propise i standarde digitalnom dobu i vremenu u kome živimo, kao što je EU recimo uradila sa GDPR-om. U pogledu zaštite prava građana, najpre je neophodno da se radi na stvaranju pravne sigurnosti, te efikasnosti i predvidivosti u postupanju nadležnih organa, naročito kada je reč o problemima poput ugrožavanja sigurnosti posredstvom tehnologije. Edukacija je takođe važna, ne samo za građane već i za predstavnike sudova, tužilaštva i drugih organa koji treba da obezbede zaštitu ljudskih prava, a koji zbog nedovoljnog razumevanja tehnologije i digitalnog okruženja mogu imati teškoće u adekvatnoj primeni zakona.

Kažete da ne postoji sistemski odgovor nadležnih institucija da se sa povredama digitalnih prava efikasno postupa, ali da li postoje neki pozitivni primjeri u drugim zemljama i zemljama jugoistočne Evrope?

Mislim da ne treba da se fokusiramo previše na pojedinačne slučajeve gde je reakcija na neki slučaj povrede prava bila efikasna, već da pre svega treba insistirati na uspostavljanju jasne i predvidive prakse. Slučaj koji pokazuje da je brza i efikasna reakcija moguća bile su letošnje pretnje novinarki televizije N1 Zani Cimili na društvenim mrežama – osumnjičeni je vrlo brzo pronađen, uhapšen, određen mu je kućni pritvor i podnet je optužni predlog.

Šta novinari i građani mogu sami uraditi kako bi bolje zaštitili svoja digitalna prava?

Pre svega da budu svesni da se za postupke u digitalnom okruženju može pravno odgovarati i da internet ne garantuje „imunitet“, da vode računa o sopstvenim postupcima, naročito kada je reč o praksama digitalne bezbednosti. Najjednostavniji primer je da ne klikću na sumnjive linkove koje su dobili mejlom ili kroz čet aplikacije, naročito kada su u pitanju razne nagradne igre, pokloni i tome slično. Treba u što većoj meri koristiti aplikacije koje omogućavaju enkripciju, o čemu novinari posebno treba da vode računa zbog poverljivih informacija koje razmenjuju sa izvorima i kolegama.

Možete li nam nešto više reći o samoj bazi monitoringa digitalnih prava? Šta ona sve sadrži i zbog čega je važna?

Monitoring baza prati stanje digitalnih prava i sloboda u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, Srbiji, Mađarskoj i Rumuniji. Baza podataka dokumentuje slučajeve kršenja digitalnih prava i sloboda, sa opisima slučajeva i navođenjem odgovarajućih izvora kako bi pružila podatke o povredama i naglasila upotrebu tehnologije za isticanje društvenih pitanja u navedenim zemljama, kao i da bi se uočili trendovi. Baza podataka vrši kategorizaciju slučajeva prema vrsti povrede, sredstvima napada, kao i uključenim akterima, tj. pogođenim stranama i napadačima. U aktere spadaju novinari, javne ličnosti, državni funkcioneri, građani, aktivisti i drugi. Ako je moguće da budu identifikovana, slučajevima se dodaju i sredstva napada. To mogu biti tehnička sredstva, recimo upadi u sistem ili onesposobljavanje servisa, ili pravna sredstva, kao što su privatne tužbe ili krivične prijave. Ishodi slučajeva se takođe prate. U monitoring bazi se spominju sve pravne i druge mere preduzete u vezi sa slučajem, npr. da li je doneta konačna sudska presuda.