Pravo na medije – Kako funkcionišu onlajn mediji?

Kada su nastali onlajn mediji i koja pravila oni poštuju? Kako se proverava tačnost informacija u onlajn novinarstvu?  Da li su društvene mreže mediji?

U emisiji govore: Đorđe Krivokapić, Marko Stjepanović, Dino Jahić, Predrag Blagojević.

Autori: Boban Trajković i Maja Divac

Proizvodnja: Produkcijska grupa Mreža, jul 2017.

[povezaneprice]

Svi mediji su danas onlajn

Razvoj interneta je omogućio i razvoj onlajn medija. Međutim, nemaju svi onlajn portali i status medija. Da bi se neki onlajn sadržaj smatrao medijem neophodno je da se nalazi u Registru medija, što ga obavezuje i na poštovanje zakona, profesionalnih standarda, medijskih sloboda i ljudskih prava. Za onlajn medije važe ista pravila kao i za tradicionalne.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Svi mediji danas i televizija su online, ne samo da imaju svoje sajtove, nego svi oni se, i distribuiraju preko interneta, preko nekih posebnih servisa i možemo gledati njihov program uživo, bez obzira da li gledamo na televizoru ili na internetu, i krećemo se zapravo ka tome da internet postaje i centralni kanal za distribuciju svog medijskog sadrzaja.”

Pored brzog informisanja, internet je omogućio medijima bržu i jednostavnu izmena sadržaja tj. teksta, fotografije ili videa. Promenio je način rada u redakcijama, ali i navike čitalaca koji su danas bombardovani informacijama. Prosečan životni vek jedne vesti danas iznosi tri do četiri sata.

Marko Stjepanović, glavni i odgovorni urednik portala Blic.rs:

“To strpljenje korisnika da pročita nešto se veoma smanjilo, mnogo je teže  sada publici zadržati pažnju. Ono što se nekad smatralo vešću, danas je zapravo samo naslov. Obično se prosečan tekst čita negde oko jednog minuta. Kada je jedan minut onda je to nešto što je prihvatljivo. ”

Razvoj tehnologije i interneta, promenio je način na koji pratimo medije. Najnovije vesti su nam stalno na dohvat ruke, i čitamo ih na dodir ekrana. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, za pristup internetu građani Srbije najčešće koriste upravo mobilni telefon, oko sedamdeset šest procenata. U evropskim zemljama taj procenat je i veci, tako u Nemačkoj iznosi devedeset posto.

Dino Jahić, glavni i odgovorni urednik CINS-a:

“Evidentno je da danas onlajn mediji preuzimaju primat, i to je zahvaljujući nekoliko faktora, to nije samo kod nas u Srbiji, to je prosto u celom svetu, onlajn sadrzaji zapravo dominiraju, zato što su jednostavno dostupni, uglavnom su besplatni, ljudima je mnogo lakše da sa par klikova dođu do sadržaja nego da odu na kiosk i kupe neku novinu.”

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Internet je doneo nešto što mediji do sada nisu imali, a to je mogućnost dvosmerne komunikacije. Televizija, radio i novine su pružali samo jednosmerne informacije, dakle informaciju koja ide ka građanima, a internet omogućava dvosmernu komunikaciju. Da li kroz društvene mreže, da li kroz komentare, da li kroz ankete koje građani mogu da popunjavaju na primer u okviru nekog teksta, tako da imate povratnu informaciju, možete da vidite šta građani misle.“

Tri najpopularnija internet servisa u Srbiji su Gugl pretraga, Jutjub video platforma i društvena mreža Fejsbuk. Najposećenija domaća adresa je Blic.rs. Onlajn verziju dnevnog lista Blic uređuje posebna redakcija, ali u saradnji sa novinarima koji rade štampano izdanje.

Marko Stjepanović, glavni i odgovorni urednik portala Blic.rs:

“Sada kad mi uredjujemo sajt, ne stavljamo samo najčitanije tekstove na sajt, imate uređivačku politiku i imate čitanost, negde na raskrsnici te dve norme u uređivačkoj politici se nalazi naslovna strana vaša. Naravno ono što je ekskluzivnija vest, ono što može da izdrži protok vremena a da ne postane opšte poznata stvar, to se generalno čuva za štampano izdanje, jer štampano izdanje i dalje je u nekom smislu premijum produkt jer se kupuje na trafici, dok su internet izdanja i dalje, bar u Srbiji u ovom trenutku besplatna.”

Onlajn portali često kredibilniji od tradicionalnih medija

I dok je u Blicu i drugim tradicionalnim medijima internet samo dodatna platforma za predstavljanje svojih sadržaja, sve je veći broj medija koji postoje samo u onlajn svetu. Samostalna elektronska izdanja tj. onlajn portali su nova vrsta medija koja je nastala na internetu. Neki od danas najuticajnijih svetskih medija su upravo internet portali poput Politika ili Hafington Posta.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Mislim da smo prevazišli vreme u kome je pitanje da li je neko onlajn ili tradicionalni medij, pitanje od značaja kada procenjujemo pouzdanost i kredibilitet izvora. Mnogi mediji više ne postoje u tom fizičkom obliku, ne prodaju se na trafici itd. ali zapravo zadržali su visoke standarde novinarske etike, procedure, na koji način se radi provera informacija i zapravo izbacuju mnogo kvalitetnije sadrzaje. ”

Jedan od takvih onlajn medija je Centar za istraživačko novinarstvo – CINS, koji sve svoje tekstove objavljuje samo na portalu. Ove godine su za šest priča o korupciji u Srbiji, dobili prestižnu Evropsku novinarsku nagradu za istraživačko novinarstvo. Tako se ovaj portal našao u društvu britanskog Rojtersa, španskog  El Paisa, i francuske Revije 21, tradicionalnih medija koji su bili prethodni laureati.

Dino Jahić, glavni i odgovorni urednik CINS-a:

“To što smo onlajn medij nam dosta znači u smislu da se bavimo istraživačkim novinarstvom, i onda kada objavimo neki tekst, mi zapravo u tom onlajn svetu dajemo i dokaze za njega, to znači da ako smo pisali o nekom sudskom procesu, mi na tekst kačimo sudske presude, određene izveštaje, elemente sudskog procesa. I u tom smislu nam omogućava zapravo da pokažemo da to što je napisano ne dolazi od anonimnih, neproverenih, nepouzdanih, neimenovanih izvora, što se često u onlajn svetu danas dešava, nego da je zapravo zasnovano na pravim faktima, na pravim izvorima, na pravim informacijama.”

Novinari CINS-a istražuju teme za koje procenjuju da su od javnog interesa. Široj javnosti postali su poznati po tekstovima o plagijatima doktorskih diploma državnih funkcionera. Tekstovi poput ovog o doktoratu guvernerke Jorgovanke Tabaković zahtevaju višemesečna istraživanja i provere informacija. Novinari CINS-a tokom rada koriste fektčeking tj. proveru činjenica, metod koji primenjuju mnogi istraživacki portali u svetu.

Dino Jahić, glavni i odgovorni urednik CINS-a:

“Mi u stvari fektčekujemo sami sebi jer taj proces izgleda tako da kada novinar istraži priču, napiše tekst, onda sa urednikom se to uredi, sredi, onda zapravo dolaze fektčekeri i tu poslednju verziju teksta proveravaju svaku rečenicu u njoj, svaku reč, svaku informaciju, tako što ponovo prolaze kroz sve dokaze koji su korišćeni da bi se napisao taj tekst. I zapravo to služi kao jedan korektiv, koji nam daje kredibilnost i zapravo umanjuje, gotovo onemogućava mogućnost da pogrešimo, da napravimo neku grešku u tekstu.”

Pored istraživackog novinarstva, onlajn portali su orijentisani i na pružanje servisnih informacija. Ovaj prostor je ostao upražnjen zatvaranjem i privatizovanjem brojnih lokalnih medija, zbog čega su građani u mnogim mestima uskraćeni za osnovne informacije. Tako na primer Kragujevčani posle eksplozije i tragedije u Tehničko-remontnom zavodu, nisu mogli da se informišu iz svojih lokalnih medija, već su šture vesti dobijali iz prestoničkih medija ili putem interneta. Kragujevac koji je četvrti grad po veličini u Srbiji nema svoj elektronski medij. Lokalna RTV ugašena je posle neuspešne privatizacije.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Mi imao čitav niz gradova i opština u Srbiji u kojima više ne postoji nijedan lokalni list, nijedan lokalni medij, niko ko je hronika lokalnih događaja. Nemaju lokalne medije pa moraju danas da prate neke Fejsbuk grupe i neke neformalne portale i stranice koje su vezane za lokalnu sredinu kako bi prikupili lokalne informacije.”

Baš zbog ovakve situacije postojanje pouzdanih lokalnih informativnih portala sve više dobija na značaju. Takav je primer portala Južne vesti, koji donosi servisne informacije, ali i istraživacke priče za čitaoce iz petnaestak opština sa juga Srbije.

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Ja sam 2007. proveo u Americi, u Vašingtonu i tada sam shvatio da zapravo postoji ozbiljan problem, da ne mogu da nađem informaciju o svom gradu, dok sam van Niša. I onda sam kad sam se vratio iz Amerike, sa par kolega i programera i novinara razgovarao da mi pokrenemo svoj portal. Ljudi iz Beograda znaju sta se dešava u Beogradu, ali vrlo mali broj zna šta se dešava u Nišu, zato što u principu sedišta svih nacionalnih medija su u Beogradu. ”

Za razliku od lokalnih elektronskih i štampanih medija koji su ograničeni frekvencijom i distribucijom novina na određenoj teritoriji, internetu se može pristupiti u svakom trenutku i na svakom mestu, a broj stranica portala je neograničen.

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Portali ostvaruju zaradu velikim delom na osnovu onih banera koji se prikazuju, to ljudi često pitaju – od čega vi živite, niko vam ne plaća ništa, ne kupuješ kao novine na kiosku pa da neko plati. Tako da kad čitalac dođe da pročita tu malu vest, kratku, o svojoj ulici, pa vidi još neku zanimljivu, onda će da otvori još dve tri vesti, i ja praktično od tog oglašivača naplatim i ta dva, tri, četiri dinara koliko već košta jedan prikaz tog banera, i u interesu nam je da okupimo što više ljudi, a time što puštamo i lokalne, strogo lokalne priče, i pri tom izveštavamo iz ugla građana, verujem da stvaramo tu podršku neku, poverenje neko.”

U Srbiji prema podacima Agencije za privredne registre, od oko 1900 registrovanih medija, više od 400 su internet portali. Samo ove godine sa radom je počelo još oko stotinu portala, što upućuje na trend rasta ove vrste medija.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Možemo sada da kažemo u nekom užem smislu onlajn mediji su ti neki novi mediji koji su nastali i rodili se u onlajn okruženju, sa potpuno novom idejom, vizijom, svrhom i nekim novim biznis modelom, i nisu tradicionalni mediji, a tradicionalni mediji su televizija, radio, štampa. Ipak, u širem smislu, svi mediji su danas onlajn mediji, više ne postoji nijedan medij koji nema svoje onlajn prisustvo.”

Društvene mreže nisu mediji

Pored mogućnosti za brzo informisanje internet je stvorio prostor i za jedan nov način globalnog komuniciranja – putem društvenih mreža. Njih koriste ne samo pojedinci za iznošenje ličnih stavova, već i sve vrste medija za plasiranje svojih sadržaja. Mnogi čak pogrešno veruju da su i same društvene mreže mediji. Koja je ključna razlika između onlajn medija i društvenih mreža?

Prema Zakonu o javnom informisanju pod medijem se podrazumevaju dnevne i periodične novine, novinske agencije, radio i televizija i njihova elektronska izdanja. Onlajn portali imaju mogućnost da izaberu da li žele da se upišu u Registar medija, i tako preuzmu sva prava i obaveze koje donosi status medija.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Prelazak iz te sfere slobode izražavanja gde važe opšta pravila u medijsku sferu gde imamo čitav niz posebnih pravila je, prema našoj regulativi, samo opcija za onlajn medije, oni mogu da se odluče za to ali ne moraju. U svakom slučaju treba dobro da procene da li im taj medijski status više odgovara od ovog običnog građanskog statusa.”

2016. godine objavljene su smernice za primenu Kodeksa novinara Srbije u onlajn okruženju, a u junu ove godine objavljen je i Kodeks Asocijacije onlajn medija kao dopuna postojećem Kodeksu novinara sa preciznijim pravilima.

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Vrlo je bitno u poslednje vreme da se razlikujete od svih ostalih medija, a nikad, paradoksalno je da nikad više medija nije postojalo u Srbiji, ali opet paradoksalno nikad nije bilo lakše da se čovek bavi ozbiljno novinarstvom. Sada je dovoljno samo da se pridržavaš profesionalnih standarda, kodeksa, i ti ćeš biti jedan u hiljadu. ”

Digitalne platforme poput blogova, foruma i društvenih mreža, po zakonu ne smatraju se medijima, osim ako ne odluče da se registruju. Ova rešenja su u skladu sa preporukama Saveta Evrope po kojima je uređivačka kontrola, ključna za definisanje pojma medija.   

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Kod svih medija imamo urednika, urednik bira šta je sadržaj koji će biti prikazan, a šta je sadržaj koji neće biti prikazan. U okviru društvenih mreža poput Fesjbuka, Jutjuba, Instagrama itd. taj urednik, nije ljudsko biće, on je neki algoritam, i on sad filtrira sav taj sadržaj. I zbog toga što algoritam odnosno veštačka inteligencija ne zalazi u kvalitet, mi ipak kažemo da društvene mreže nisu medij. ”

Iako sami nisu mediji, Fejsbuk i Tviter su danas najvažniji neformalni distributeri vesti. One se lajkuju, tvituju i prenose dalje tj. šeruju do brojnih čitalaca. Prema istraživanju Rojtersovog instituta, oko pedeset posto korisnika interneta u svetu, informiše se i prati vesti upravo putem društvenih mreža.

Dino Jahić, glavni i odgovorni urednik CINS-a:

“Vi kad promovišete određeni tekst na nekoj od društvenih mreža to dovodi ljude do sajta. Pre svega nam je to bitno zato sto CINS nema dnevnu produkciju, ne izbacujemo tri vesti dnevno, to su istraživacki tekstovi koji se nekad pojave jedan mesečno ili jedan – dva u dva meseca, i zapravo na taj način obaveštavamo ljude evo postoji nešto novo, objavili smo nešto novo zahvaljujući društvenim mrežama, i u tom smislu nam je to korisno. ”

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Meni je eto samo problem da zamislim kako stadion Radničkog koji prima ne znam deset – petnaest hiljada ljudi, pa hala Čair prima desetak hiljada, pa još sad pun stadion, puna hala i svi drže novine kao Južne vesti, pa pored toga još ljudi čita, što je jedna ogromna brojka, koji ne može nijedan print, nijedan štampani medij da ima, pa čak ni televizija ni radio nemaju često te cifre, a opet veliki deo njih kupi te novine tako što vidi na Fejsbuku nešto.”

Društvena mreža Fejsbuk, objavila je nedavno da je dostigla dve milijarde korisnika mesečno. Procenjuje se da u Srbiji od četiri i po miliona korisnika interneta, tri i po miliona koristi Fejsbuk.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Moramo razumeti da je osnovni medij danas za nas možda Fejsbuk, jer kad pogledamo onu demografsku strukturu, broj ljudi koji koristi svakodnevno internet i broj ljudi koji koristi Fejsbuk, to je zapravo jedna ista grupa, mali je broj onih u Srbiji koji koriste internet a ne koriste Fejsbuk.”

Prisustvo na društvenim mrežama, uslovno rečeno, plaća se ličnim podacima i postovima koje korisnici ostavljaju na svom profilu. Fejsbuk na primer manipuliše tim informacijama kako bi oglašivače povezao sa korisnicima, zbog čega poseta stranici ponekad izgleda kao navigacija kroz onlajn prodavnicu.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Ono što Fejsbuk vrednuje i ono što je njegov biznis model je zapravo svaki taj lajk, klik, i svaka nova interakcija koja njemu omogućava da bolje radi predikciju sadržaja koji interesuje korisnike, ali zapravo i da korisnike mnogo bolje profiliše i da ih pretvori u proizvod koji će dalje prodati oglašivačima i drugim kompanijama.”

Prisustvo i distribucija vesti putem Fejsbuka takođe ima svoju cenu. To su pre dve godine shvatili u Južnim vestima kada im je iznenada prepolovljena posećenost na stranici.

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Fejsbuk je promenio pravila, tako da zapravo naši postovi više nisu vidljivi svim fanovima, nego samo ponekom, jer nas je Fejsbuk, ne samo nas, nego sve Fejsbuk tera da vi plaćate promociju za svaki pojedinačni post da bi to došlo do što većeg broja ljudi. To nisu velike pare, to je par evra ili par desetina evra, u zavisnosti šta vi želite, pošto možete da targetirate publiku, što je super stvar u smislu targetiranja, ali nije dobro da mediji grade svoju infrastrukturu u okviru infrastrukture nekog drugog sistema, to je opasnost velika.”

Onlajn okruženje pogodno za širenje lažnih vesti

Osim što je onlajn okruženje omogućilo brz i stalan pristup informacijama, stvorilo je i pogodne uslove za širenje neproverenih vesti, u čemu zajedno učestvuju društvene mreže, ali i tradicionalni i onlajn mediji. Fenomen lažnih vesti prerastao je u globalni problem kada su neistine u medijima postale glavno sredstvo političke borbe – tako su one imale presudni uticaj na ishod američkih predsedničkih izbora 2016.

Šokantna vest da je Papa Franja podrzao kandidaturu Donalda Trampa, proširila se prošle godine uoči američkih predsedničkih izbora po društvenim mrežama. Ova vest je izazvala skoro million reakcija, komentara i lajkova na Fejsbuku. Zbog toga ju je američka medijska kuća CNBC stavila na prvo mesto top liste lažnih vesti za 2016. godinu.

Marko Stjepanović, glavni i odgovorni urednik portala Blic.rs:

“Obično je jedno pravilo glavno kada vest zvuči suviše dobro da bi bila tačna, najverovatnije je nešto u njoj problem i najverovatnije nije tačna.”

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Umberto Eko je umro jedno tri puta, ko je pratio lokalne portale u Italiji. Ja svaki put odem na Gardijan ili BBC, nema informacija o tome, na kraju kad su objavili Gardijan i BBC, znači čovek je stvarno umro. ”

Lažnu vest o papinoj podršci Donaldu Trampu, ali i desetine drugih izmišljenih informacija, poput one da je Hilari Klinton dozvolila prodaju oružja islamskoj državi, smislilo je nekoliko mladića iz makedonskog grada Velesa. Oni su ciljali američku konzervativnu publiku željnu senzacija, znajući da velika čitanost na internetu, donosi zaradu od oglašivača.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Imamo na osnovu svih tih podataka koji se prikupljaju o nama vrlo precizne profile i jako dobru procenu šta to ko od nas želi, i onda na osnovu toga, stručnjaci mogu vrlo brzo i lako da kreiraju lažne vesti koje će nas podstaći na određenu akciju, ili će nas dovesti u situaciju da više ne podržavamo nekog kandidata koga smo želeli da podržimo, ili da nam se ogadi neki brend.”

Običnim čitaocima, ali i novinarima ponekad je teško da prepoznaju lažne vesti koje se često plasiraju na sajtovima koji podsećaju na kredibilan medij. Jedna od najpoznatijih lažnih vesti u Srbiji koju su preneli brojni domaći mediji, bila je vest o Nobelovoj nagradi za Dobricu Ćosića. Ona je plasirana u oktobru 2011. godine sa namenski kreiranog lažnog sajta.

Marko Stjepanović, glavni i odgovorni urednik Blic.rs:

“Meni je ta vest zvučala suviše neverovatno da bi bila tačna, ja kao glavni urednik mogu ruku u vatru da dam da Dobrica Cosić nikad ne može da dobije Nobelovu nagradu ni za šta, i kad su meni javili za tu vest ja sam rekao nemoguće, ajde molim vas, proverite taj sajt, proverite informaciju, kad su oni dva puta proverili bilo je jasno kao dan da od toga nema ništa.

Uvek postoji ta potreba da se izađe prvi, da budeš ekskluzivan, da ti budeš najbrži, i u toj brzini su se dešavale užasne greške, nekad nama, u manjem obimu ja čvrsto verujem, a nekad drugima.”

Imajući u vidu veliki uticaj koji društvene mreže imaju na kreiranje javnog mnjenja kao i na brzinu širenja informacija, zloupotreba lažnih vesti postaje opasan globalni fenomen koji se sve češće koristi u političke svrhe.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Lažne vesti koje su distribuirali engleski portali su proizvele čitav niz efekata da dođe do Bregzita, zato što su plasirali ogroman broj neproverenih informacija o tome koliko Britanci daju para EU, koliko para odlazi u Mađarsku, Rumuniju, neke milijarde funti, koje uopšte ne postoje, ali koje su uticale naročito kod onog sloja stanovništva koje ne poznaje toliko ni EU, niti zna kako ona funkcioniše, itd. da snažno podrže izlazak iz EU, verujući da će to imati direktne posledice na njihov bolji život.”

Zloupotreba lažnih vesti i manipulacija sadržajima na društvenim mrežama ali i u medijima, prisutna je i u kampanjama u Srbiji. Uoči parlamentarnih izbora 2016. nepoznate osobe kreirale su lažni Jutjub kanal partije Dveri sa fotomontažom Srbije bez Kosova. Ovu fabrikovanu prevaru, tabloid Informer je preneo kao istinitu informaciju. U predizbornoj kampanji ove godine, pojavilo se nekoliko lažnih Fejsbuk profila predsedničkog kandidata Saše Jankovića, sa kojih su napadani drugi opozicioni kandidati.

Đorđe Krivokapić, asistent na FON-u i direktor Share fondacije:

“Nije lako, brzo i efikasno otkloniti taj sadržaj sa Fejsbuka. Fejsbuk je jedna imperija koja ne odgovara nikome u našoj državi, ni policiji, ni tužilaštvu itd. Ne postoji ovde, nema nijedno predstavništvo, ne postoji niko ko je Fejsbuk, ista situacija je i za Gugl, tako da zapravo ta saradnja sa njima nekad može biti jako mukotrpna i za državne organe i za civilni sektor i za medije. ”

Uoči parlamentarnih izbora u Velikoj Britaniji 2017, Fejsbuk je u okviru borbe protiv lažnih vesti uklonio više od deset hiljada naloga. Zbog velikog uticaja koji imaju na javno mnjenje, sve je veći pritisak javnosti na društvene mreže da se redefinišu kao medijske kompanije.  Čak je i osnivač Tvitera Evan Vilijams izjavio nedavno da je pogrešio kada je mislio da će zahvaljujući društvenim mrežama, svet postati bolje mesto.

Marko Stjepanović, glavni i odgovorni urednik Blic.rs:

“Društveni mediji su sjajna pojava ali me brine to što mi kao društvo u ovom trenutku ne znamo kako da regulišemo tu masu i tu snagu na društvenim merežama koje se stvara iz te mase. Na društvenim medijima moguće je sve objaviti, što nije u klasičnim medijima, nema nikakve zaštite društvenih interesa. Znamo da je Gardijan nedavno objavljivao podatke kako Fejsbuk jako slabo uspeva da reguliše nasilnički sadržaj, zlostavljanje maloletnika, nacizam, fašizam, rasizam, terorizam.”

Predrag Blagojević, glavni i odgovorni urednik portala Južne vesti:

“Prosto je nemoguće više razlikovati istinu od laži, ali probajte da verujete jednom mediju donekle, nemojte nikad skroz. Jer na kraju krajeva i oni mogu da pogreše, ne sa namerom da objave nešto netačno nego da pogreše, čitajte što više, tražite različite izvore, pa tražite sredinu.

Poruka za kraj

Da biste proverili pouzdanost nekog onlajn medija i zaštitili se od lažnih vesti uvek bar malo istražite sajt na kome se nalazite, informišite se o njegovoj misiji i timu koji ga uređuje, proverite podatke o autoru teksta, pročitajte celu priču, a ne samo naslov, proverite navedene linkove – da li podržavaju iznete tvrdnje, a ukoliko vam se tekst učini čudnim proverite da se možda ne radi o šali. U svakom slučaju koristite onlajn portale za informisanje, naročito one koji proveravaju svaku napisanu reč – koji koriste metod fektčekinga.