Pretnje i pritisci

Kratko sam bio direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), kada me je ugledni kolega pozvao „na kafu“. U to vreme, borili smo se rukama i nogama da objavimo što više dobrih priča, mladi novinari su ubrzano učili, ali smo kao nova organizacija bili vrlo ranjivi sa finansijske strane.

Razgovor je počeo uobičajenim ćaskanjem, ali se brzo prešlo na stvar: „Vidi, meni je neprijatno što ti ovo govorim, ali me je X (druga ugledna koleginica) zamolila da ti prenesem da treba da uklonite jednu priču sa sajta pošto ćete biti uvučeni u prljavu političku igru, a to bi bilo veoma loše za jednu mladu organizaciju koja se tek bori za svoje mesto…“

Stvar je bila jasna – koleginica radi za jednu od frakcija tada vladajuće Demokratske stranke. Za njih obavlja poslove na medijskom planu i pokušava da zaradi svoj novac, usluge ili put ka nekoj bitnoj funkciji. Kolega koji prenosi poruku je bio, očigledno, posramljen i na neki način primoran da poruku prenese. Najveći problem je, međutim, što je ta poruka bila, zapravo, loše upakovana pretnja. Mala nevladina organizacija, finansijski slaba i relativno nova u civilnom sektoru, teško da će preživeti sukob sa moćnim ministrom pro-evropske stranke na vlasti koji vodi jedan od klanova u borbi za unutar-stranačku premoć, a time i vlast u državi.

Ovo je klasičan primer političkog pritiska koji se može pretvoriti u više različitih napada – medijski (hajke u pro-vladinim medijima), administrativni (inspekcije, kontrole) ili poslovni (upravni odbor smenjuje menadžment, pritisak na donatore). Jedina odbrana koja je na raspolaganju organizacijama koje se bave istraživačkim novinarstvom je – kombinacija čeličnog integriteta i javnosti rada.

[povezaneprice]

Moj odgovor, ovom političkom klanu kao i svakom drugom, na svaku ponudu (ima i „pozitivnih“, kao: „Javite se, možemo mnogo da uradimo zajedno“) bio je: „Molim te da, kada već prenosiš poruke, preneseš i ovu: prvi sledeći ovakav pokušaj biće objavljen, alarmiraćemo naše međunarodne mreže, obavestiti sve organizacije koje se bave zaštitom slobode izražavanja, kao sve donosioce bilo kakvih odluka u zemlji i inostranstvu“.

To je u izvesnoj meri tada bio blef, pošto još nismo bili tako uspešni i bitni, ali ne sasvim – iza nas jesu stajale naše mreže istraživačkih novinara, a stale bi i novinarske i druge organizacije. Nisu se više javljali.

No, dok se sve interesne grupe koje smatraju da mogu i treba da utiču na naš rad ili nas uplaše dovoljno da se ne bavimo njima i njima bliskim entitetima nisu izređale, pa posle njih i nova vlast, pritisci ove vrste nisu prestajali. Kada su svi bili odlučno odbijeni, više se to nije događalo, shvatili su da sa nama o tome nema razgovora.

Naša poruka je jasna: mi smo tim i priča će svakako biti objavljena, šta god pokušali da uradite.

Ali, važno je da se razume da je ova vrsta pritiska u izvesnoj meri i ponuda za saradnju. Očekuje se da ja, koji vodim organizaciju, uzvratim nekakvom željom za uslugom koju država može da mi pruži. Onda se malo cenkamo, ali jednom kada se dogovor sklopi, organizacija će raditi za njih, ili ih barem zaobilaziti sve dok se vlast ne promeni. Onda su sve opklade povučene i možemo ponovo da zaigramo isto kolo.

U isto vreme, sasvim je moguće odigrati tu igru tako da se radi za nekoga, ali da to ne bude previše očigledno i da kolega koji sklopi ovu vrstu sporazuma očuva (javno, ne i suštinski) svoj integritet. A zapravo je prodao profesiju, prava građana i sebe samog. Mislim da takvih ima više nego odlučno profesionalnih.

Sve je to, koliko god da je „normalno“ za našu političko-poslovnu scenu, zapravo duboko odvratno. Čini se da je kontrola nad medijima tolika da je političarima jednostavno nemoguće da shvate da postoje i oni koji ne rade ni za jednu stranu, ni na koji način. U vreme kada samo jedna stranka, zapravo jedan čovek, ima svu političku moć u zemlji, zašto se bilo ko čudi monolitnoj medijskoj podršci svakom njegovom postupku, čak i ako čitav državni aparat svakodnevno biva zloupotrebljen na strašne načine, zakoni, pa i ustav prekršeni, a građani ponižavani, pljačkani i osiromašivani? Posebno je strašno što se tome čudi opozicija, koja je taj mehanizam kontrole medija i stvorila u vreme svoje vlasti.

Različite vrste pritisaka

Pored političkog pritiska na istraživačke novinare, najzastupljeniji je medijski pritisak. Tradicionalni mediji, pod finansijskom kontrolom, ignorišu otkrića istraživačkih novinara i učestvuju u ulepšavanju stvarnosti koje vladajućoj stranci, pored drugih mehanizama, donose glasove na izborima. No, neki idu i mnogo dalje. TV Pink, Informer, Srpski telegraf i slična izdanja, obična su propagandna glasila koja ne mogu da budu nazvana medijima pošto zapravo dezinformišu javnost. Isključiva podrška vlasti koju neprekidno emituju, koliko je štetna, toliko je i nemoralna, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što građane sistematski i neprestano dovode u zabludu.

Njihov najneprijatniji zadatak, međutim, su besprizorni, klevetnički napadi na svakoga ko zasmeta stranci na vlasti. Istraživački novinari su među njihovim redovnim žrtvama. O CINS-u je do sada Informer objavio toliko laži da je to neverovatno, a daleko od toga da smo među njihovim omiljenim metama. Omeli smo, na primer, premijerov dvodnevni odmor namerom da prisluškujemo njegovu spavaću sobu, redovno se sastajali sa Šefom delegacije EU kako bi srušili Aleksandra Vučića sa vlasti, učestvovali u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, strani smo plaćenici, špijuni… Ta vrsta pritiska je naizgled samo kaljanje našeg ugleda kod onih koji zapravo i ne znaju šta i kako radimo, ali je u isto vreme i krajnje opasna zbog stvaranja atmosfere da je nas zapravo vrlo korisno ukloniti na bilo koji način.

I na ovu vrstu pritiska, javnost rada je jedini mogući odgovor. Naše finansije su javne, a sa svakom pričom objavljujemo i dokaze, svako može da nas tuži ako misli da smo se ogrešili o njega, samo to još uvek nikome nije uspelo. Do boljih vremena, čini se da će najneobavešteniji građani Srbije misliti da smo špijuni i plaćenici. Tu velike pomoći nema.

To, naravno, nije sve. Kada su naše novinarke počeli da prate neprijatni muškarci koji su ih otvoreno fotografisali i namerno provodili sate u njihovom društvu na javnim mestima, bilo je jasno da je u pitanju pokušaj zastrašivanja. Naravno da se plašimo, ali to ne znači da ćemo prestati da radimo. Šta više – naša poruka je jasna: mi smo tim i priča će svakako biti objavljena, šta god pokušali da uradite.

Još jedna vrsta pritiska je pravni pritisak. Ljudi kojima se istraživački novinari bave imaju mnogo novca i velike i poznate advokatske kancelarije na svojoj strani. Podnosiće tužbe i kada nemaju šanse da ih dobiju, pobrinuti se preko „svojih“ novinara da to ima publicitet, sve to zbog imidža.

Jednom prilikom su me, pre objavljivanja teksta, advokati jednog političara držali na telefonu tri dana, tražeći „rupu“ u tekstu, kako bi mi odustali od objavljivanja. Nisu je našli, ali je nekako iznenada došlo do incidenta u kojem je dotični političar fizički napadnut, baš na dan kada smo mi objavili priču. Tako je pažnja usmerena na taj događaj, umesto na njegovo kršenje zakona.

Sasvim je moguće odigrati tu igru tako da se radi za nekoga, ali da to ne bude previše očigledno i da kolega koji sklopi ovu vrstu sporazuma očuva (javno, ne i suštinski) svoj integritet. A zapravo je prodao profesiju, prava građana i sebe samog. Mislim da takvih ima više nego odlučno profesionalnih.

Pa opet, taj postupak njegovih advokata, da pre objavljivanja pokušaju da ospore naše tvrdnje, potpuno je profesionalan i sasvim u redu. Mi i ne želimo da objavimo nešto što nije tačno, baš kao što ne želimo da objavljujemo tekstove, a da ne damo priliku osobi u pitanju da ospori naše tvrdnje. Šta više, to je dobrodošla kontrola našeg rada pre nego što o svemu obavestimo javnost.

Mi plaćamo advokatima da čitaju naše priče pre objavljivanja, a u ovom slučaju nije bilo potrebe, čitav tim njegovih advokata je uradio besplatnu pravnu proveru. Pa opet, pretnje tužbama sa armijama advokata predstavljaju opterećenje koje ometa rad istraživačkih novinara, opterećuje organizacije pošto moraju da plaćaju advokate i gube vreme po sudnicama i razmišljaju o tome da li je sud pristrasan (a izgleda da često jeste).

Sledeću vrstu pritisaka bi mogli nazvati „obaveštajni“ pritisci. Naime, ljudi neprestano nastoje da saznaju šta mi radimo, šta imamo od dokaza, s kim razgovaramo… Tako smo pronašli u našem elektronskom sistemu injektiran softver koji skuplja sve podatke, reindeksira ih i šalje nekome.

Ne uznemiravamo se toliko zbog pretnji i pritisaka, koliko zbog ovakvih stvari. Ne samo da, u slučaju uspeha, ti koji nam upadaju u sistem mogu da ugroze naše izvore, već mogu i da zatvore nove izvore i ometu naše istraživanje. Mnogo je, međutim, opasnije to što do fizičkih napada na novinare uglavnom dolazi bez ikakvih pretnji i upozorenja, ali uvek nakon prikupljanja podataka o njima, njihovom kretanju, navikama i aktivnostima. E, to nas plaši i kada do nas dođu informacije da nas neko prati i snima (što je teško proverljivo), nije nam svejedno. U ovoj zemlji je tako ubijeno troje naših kolega do sada, a Brankicu Stanković i još dvoje kolega štiti policija od pokušaja ubistva.

Tu je i institucionalni pritisak. Još bolje rečeno – nedostatak zaštite. Iako policija istraži ko prati i fotografiše naše novinarke, ko nam upada u elektronski sistem, ko obara stranice našeg sajta, zapravo se nikada ne dođe do naručilaca i organizatora, a skoro nikada ni do počinilaca. To nama i onima koji to rade šalje jasnu poruku – niko nikada neće biti ozbiljno kažnjen za to.

Ponekad neko slučajno strada, kada to radi za svoj groš, pa ga uhvate zbog nečeg drugog – tako su uhvatili momka koji je upao u naš sistem i pokrao sve lozinke. Nije ih koristio, ali je mogao. Očigledno je radio na svoju ruku i nakon godina takve zabave, bio uhvaćen zbog upada u neki drugi sistem. Pronašli su naše lozinke na njegovom kompjuteru.

No, ko je oborio stranicu sa tekstom o tome zašto je iz drugih medija uklonjen tekst o ćerki guvernerke Narodne banke Jorgovanke Tabaković, nikada nije otkriveno. Kao ni čitav niz takvih elektronskih napada. Tenutno su u toku dogovori između novinarskih udruženja, tužilaštva i policije o bržem i efikasnijem reagovanju na ovakve događaje i iskreno se nadamo da će to popraviti našu bezbednost i efikasnost potrage za počiniocima.

Mi se, naravno, štitimo. Enkriptujemo svoju komunikaciju i dokumeta, ne koristimo telefone za bitnu komunikaciju i načelno se bavimo svojom bezbednošću na razne načine, obučavajući se sve vreme. No, ne radi se o tome. Radi se o činjenici da mi to moramo da radimo, da nas institucije sistema ne štite dovoljno i da je to potpuno nenormalna situacija koja svedoči o disfunkcionalnosti države.

Nigde istraživačko novinarstvo nije bezazlen posao. U uređenoj Švedskoj je za poslednjih petnaest godina ubijeno troje naših kolega. O Rusiji, Turskoj, Meksiku… da i ne govorimo. Ali jedno je sigurno – nije normalno raditi bilo koji legalan posao, a da te rođena država u tome ometa i ne štiti od pritisaka, pretnji ili nasilja. To je, međutim, realnost. Istraživački novinari u Srbiji rade pod pritiscima koji postaju sve snažniji i raznovrsniji, kako vreme prolazi. Ako se to uskoro ne zaustavi, pitanje je koliko dugo će moći da se štite i nastave da rade svoj posao.

 

---

Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.