Proces rada na istraživačkoj priči

Najveće razočarenje koje mladi novinari dožive na trenizima Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) nastupa kada shvate da je u istraživačkom novinarstvu reč o mukotrpnom, užasno napornom i neretko veoma dosadnom poslu. Mnogi od njih istraživačkog novinara doživljavaju kao superjunaka koji je slavan, bori se protiv nepravde i ima neke tajne moći i veštine. U stvarnosti, obično je reč o štreberima koji su spremni da sate svog vremena provedu čitajući dokumente i analizirajući stotine i hiljade podataka, da bi otkrili i potvrdili samo jednu informaciju. Istraživački novinar je mnogo više Klark Kent, a mnogo manje Supermen.

[povezaneprice]

Kada je Centar za istraživačko novinarstvo iz Sarajeva (CIN), u kome sam nekada radio, pripremao bazu podataka o imovini političara, prvu i najobuhvatniju takvu bazu na ovim prostorima, bili su potrebni meseci rada kako bismo potvrdili biografije političara, stupili u kontakt s njima, dobili podatke iz katastara, sudova i iz drugih institucija. Iz baze su kasnije nastajale priče, na kojima je, opet, trebalo raditi često i mesecima.

CINS je pola godine pripremao bazu podataka o procesiranju funkcionera  u postupcima koje pokreće Agencija za borbu protiv korupcije. Baza je ugledala svetlo dana u julu 2016. godine, a tek posle toga smo počeli objavljivati istraživačke tekstove – na nekima još radimo. I nije ovakav istraživački postupak svojstven samo CIN-u ili CINS-u. Tako rade Propablika, Boston Gloub (ako niste, pogledajte film Spotlajt), mreža istraživačkih centara i novinara Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP), kao i svi drugi istraživački novinari na svetu.

Dakle, pisanju i objavljivanju jedne istraživačke priče prethode stotine sati rada. Taj proces je u suštini jednostavan kada se sve radi kako treba, ali ima svoje faze. Počinje sa izborom teme, pripremom i predistraživanjem, da bi se potom formirala hipoteza i obavio veći deo istraživanja, uključujući intervjue i dobijanje podataka preko zahteva za pristup informacijama.

Sve ovo vreme novinar i urednik razgovaraju i prilagođavaju  istraživanje informacijama koje dobijaju. Paralelno s ovim procesom razmišlja se i o izradi pratećih elemenata priča, ilustracija, grafika, vizualizacija. Nakon što je prikupljen veći deo činjenica piše se prvi draft priče, a slede uređivanje/dorađivanje priče, provera činjenica i, na kraju, objavljivanje i promocija teksta. Svi koraci detaljnije su objašnjeni u nastavku ovog teksta.

Početak je najteži

Svako istraživanje počinje pitanjem koje novinar sebi postavi, nakon što je nešto pročitao, saznao, povezao. To pitanje ponekad nastane kao rezultat izjave funkcionera ili pročitane kratke vesti iz ekonomije, sa dvadeset i neke stranice u novinama. Mi u CINS-u dosta pažnje posvećujemo temama na kojima smo već radili, pa se trudimo da ih i dalje pratimo, koliko je to moguće. Nekada ideje za istraživanje dobijamo od naših izvora iz različitih oblasti, a nekada nam teme prijavljuju sami građani.

U poslednje vreme obraća nam se zaista mnogo ljudi, što tumačimo kao znak da institucije ne rade dobro svoj posao. Nažalost, mi prosto ne možemo da stignemo da se bavimo svim tim pričama – trebalo bi da nas bude deset puta više i da smo raspoređeni po celoj Srbiji, a ne samo u Beogradu. U jednom od ranijih tekstova ove publikacije već smo naveli da pri izboru tema koristimo nekoliko kriterija, pre svega da priča mora da bude važna za što veći broj ljudi i da otkriva do tada nepoznate činjenice, pa tako i odlučujemo o pričama koje ćemo raditi.

U svakom slučaju, istraživanje počinje tako što novinar uoči da postoji nešto nerazrešeno, neodgovoreno, neobjašnjeno. Zašto podižemo kredit za izgradnju novog bloka termoelektrane Kostolac B, kad smo se obavezali na smanjenje emisija štetnih gasova? Zbog čega građani plaćaju ovako skupo grejanje? Kako je moguće da suđenje u slučaju Mire Marković i ostalih traje duže od 13 godina?

Prvi odgovor na sva ova pitanja dobija se predistraživanjem. To je faza elementarnog upoznavanja sa temom, koja određuje dalji tok istraživanja. Preliminarno istraživanje podrazumeva saznavanje svih lakše dostupnih informacija, uključujući: zakonsku regulativu, pres kliping, obaveštenja na sajtovima nadležnih institucija, istupe u medijima ključnih sagovornika, prve kontakte sa institucijama, pa i poneki intervju, pretragu online dostupnih registara itd. Sumiranje svih ovih informacija daje trenutnu sliku o određenoj temi, background koji kasnije može da bude koristan pri pisanju priče.

Ipak, ovaj deo istraživačkog procesa, koji obično traje između jedne i pet sedmica, u zavisnosti od složenosti teme, je pre svega važan u kontekstu utvrđivanja da li priče uopšte ima. Nije se jednom dogodilo da predistraživanje pokaže kako nismo imali dobre početne informacije, ili da stvari nisu onakve kakve su nam se učinile, odnosno, da problema nema, pa od priče odustanemo. To je iritirajuće, ali nema istraživačkog novinara kome se nije barem jednom dogodilo.

Događaju se i greške. Ja sam najveću napravio kada predistraživanje nisam uradio dovoljno detaljno, pa sam kod važnog sagovornika otišao nespreman, da bi mi u jednom trenutku na pitanje otprilike odgovorio – ali mi smo nedavno doneli podzakonski akt kojim je taj problem rešen. Naravno da sam iščitao zakon i ono što su mediji o tome pisali, ali sam propustio da otkrijem i novi podzakonski akt. Ali je bolje da se takvi propusti, ako već moraju, dogode u ovoj, početnoj fazi rada, nego kasnije kada ih je nemoguće ispraviti. Da sagovornik kod kojeg sam se pojavio delimično spreman bio ključni, vrlo je moguće da kasnije, nakon što bih proverio nova saznanja, ne bi pristao da sa mnom ponovo razgovara. I to bi me ostavilo u problemu – pričali jesmo, ali o najvažnijoj informaciji nismo.

Preko 200 zahteva za pristup informacijama – za samo jednu priču

Ako predistraživanje pokaže da neki problem zaista postoji, ili barem ostavi dovoljno prostora za sumnju da je tako, počinje pravo, detaljno istraživanje. Novinar i urednik razgovaraju, donose odluke i prave plan rada. Razmišlja se o tome koliko je potrebno vremena, novca i ljudi, pa se u skladu s tim postavljaju i rokovi. U startu nastojimo da postavimo hipotezu i damo odgovor na neka osnovna pitanja, kako bi nam kasnije bilo lakše. Kao uredniku, meni je važno da od početka imamo jasno utvrđeno šta je priča i obično pokušavam da nateram novinare da mi suštinu teksta objasne u jednoj rečenici. Sve dok to ne možemo da uradimo, imamo problem – ako ne možemo tekst da objasnimo sami sebi, kako ćemo čitaocima? Kada formiramo tu jednu rečenicu, koja mora jasno pokazati da bi bila vredna čitanja, ona kasnije vrlo često postaje lid priče.

Takođe, određujemo maksimum i minimum priče. U slučaju istraživanja nelegalne eksploatacije šljunka, maksimum bi verovatno bio da dokažemo koje tačno firme, na kojim mestima i kada nelegalno iskopavaju šljunak. Minimum bi bio da jednostavno pokažemo da problem nelegalne eksploatacije postoji. Istraživački novinari uvek teže da dostignu maksimum, ali pritom vode računa da imaju obezbeđene informacije za minimum priče. Ako je maksimum iz nekog razloga nemoguće dokazati, a novinar nije prikupio dovoljno informacija za minimum, nekoliko meseci rada propada, a to je onda neefikasno i uzalud potrošeno vreme. Vođenjem računa o minimumu praktično je nemoguće ostati bez priče.

CINS-ovo istraživanje u proseku traje šest meseci. Naravno, za neke priče je dovoljno nekoliko sedmica, ali na nekima radimo i više godina. To su obično slučajevi kada institucije odbijaju da nam dostave najvažnije dokumente, kao u slučaju doktorata Jorgovanke Tabaković, koji smo prvi put tražili u aprilu 2014, a dobili u junu 2016. godine.

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja jedna je od ključnih metoda kojima se koristimo za dobijanje informacija. Samo za jednu priču, o tome kako srpsko pravosuđe procesuira slučajeve teškog kriminala i korupcije, poslali smo preko 200 zahteva, svim pravosudnim institucijama. Nakon što smo dobili stotine stranica dokumenata, sve smo to prebacivali u Excel, sortirali, analizirali i na kraju dobili statistiku kakvu nemaju ni državne institucije, a koja pokazuje da izjave vodećih političara o uspešnoj borbi protiv korupcije – nisu tačne. Otežavajuća okolnost u Srbiji, a koja nas često usporava, jesu neažurne evidencije institucija, kao i činjenica da znatan broj dokumenata dobijamo u štampanom formatu, nekada čak i rukom pisanih, pa dosta vremena trošimo na prekucavanje tih podataka u kompjuterske, obradive formate.

Ako želite da vas shvate ozbiljno, ne možete koristiti naslovima-mamcima, poput: „Ako kliknete na OVAJ tekst CINS-a, nećete POVEROVATI koji SRBIN je PRONEVERIO MILIONE.“ To bi bilo neetično i neprofesionalno.

Nekada nije lako ni odrediti institucije kojima se treba obratiti. Kada smo istraživali nelegalnu eksploataciju šljunka i peska otkrili smo da je nadležnost podeljena na tri nivoa: Beograd, Vojvodinu i ostatak Srbije. Pritom su na svakom nivou po tri institucije nadležne za podatke koji su nas interesovali. Umesto jednog zahteva, Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine, kako smo originalno planirali, morali smo poslati devet zahteva. Ali preliminarnim istraživanjem smo zapravo uštedeli vreme koje bismo izgubili čekajući odgovor od institucije koja nema tražene informacije.

Osim dobijanja podataka putem zahteva, istraživački proces podrazumeva i niz drugih koraka, uključujući detaljniju pretragu registara (Agencija za privredne registre, Portal javnih nabavki…), uvid u sudske, finansijske i druge dokumente, razgovor sa ekspertima, sa oštećenima, sa osobama koje imaju direktna saznanja o temi ili su učestvovala u događajima važnim za priču, itd. U svakom slučaju, nastojimo da konsultujemo što više izvora i pokrijemo sve bitne aspekte određene teme – a za to je potrebno mnogo vremena.

Tokom istraživačkog procesa ključna je konstantna i pravovremena komunikacija između novinara i urednika, kao i konsultovanje drugih članova istraživačkog tima, prevashodno radi pravovremene reakcije, ukoliko se, na primer, dogodi da dobijene informacije ne odgovaraju postavljenoj hipotezi i značajno menjaju ugao priče. Nakon svakog važnog saznanja praktično se donosi odluka da li sa istraživanjem idemo dalje i u kom pravcu. Nema logike da dalje istražujemo neku privatizaciju, ako dokumenti i sagovornici ukazuju da ona nije sporna, iako nam je preliminarno istraživanje davalo drugačiju sliku.

Objavljivanje i promocija teksta

Kada imamo dovoljan broj informacija i sve su važne teze potvrđene, pišemo prvi draft priče, obično pre intervjua sa najvažnijim sagovornikom. Suština je u tome da se na taj razgovor ne ide nespreman i da novinar mora u potpunosti da vlada temom i dokazima, a pisanje prvog drafta najbolja je priprema. To, naravno, ne znači da priču ne menjamo i ne prilagođavamo ako nam taj sagovornik ponudi validne dokaze i argumente koji idu u prilog njegovoj verziji događaja.

Po završetku istraživačkog posla i pisanju finalne verzije teksta, na scenu u CINS-u stupaju fact-checkeri, osobe koje se tada prvi put uključuju u istraživanje i koje nezavisno proveravaju svaku činjenicu u tekstu, o čemu će više reči biti u jednom od narednih tekstova publikacije.

Istraživački novinar je mnogo više Klark Kent, a mnogo manje Supermen.

Nakon što je tekst konačno napisan, uređen i proveren, to ne znači da je završen i rad novinara. Koliko god to istraživačkim novinarima bilo teško pojmiti, više nije dovoljno imati samo važne i nove informacije i zanimljivo napisan tekst. U svetu digitalnih medija, u kome ključnu ulogu imaju društvene mreže, veoma je važno na koji ćete način priču promovisati i koje će ona prateće elemente imati, ako želite da dođe do što većeg broja ljudi. Pritom se, ako želite da vas shvate ozbiljno, ne možete koristiti naslovima-mamcima, poput: „Ako kliknete na OVAJ tekst CINS-a, nećete POVEROVATI koji SRBIN je PRONEVERIO MILIONE.“ To bi bilo neetično i neprofesionalno.

Stoga, veliku pažnju posvećujemo i planiranju promocije tekstova. Ponekad ih objavljujemo u saradnji sa drugim medijima, poput nedeljnika Vreme, dnevnog lista Danas ili agencije Beta – svi oni dopiru i do drugačije publike u odnosu na CINS, a glavni cilj je da što veći broj ljudi dobije informaciju.

Ponekad imamo najave na društvenim mrežama i dva dana pre objavljivanja teksta, pripremajući teren za njegovu bolju promociju. Mreže su danas neminovnost i što se pre prilagodite, počnete da pripremate zanimljive, a istovremeno tačne i profesionalne postove, veća je šansa da budete uspešni u promociji svog istraživanja. Takođe, uz tekstove smo počeli objavljivati i ilustracije, kada smo shvatili da se ljudima to sviđa i da im je često zanimljivije od obične fotografije, a gotovo svaku priču prati i kraći video u kojem su sumirane ključne informacije. Infografike nekada pravimo sami, u nekom od online dostupnih programa, poput Piktocharta, a u nekim slučajevima angažujemo i profesionalce.

Konačno objavljivanje teksta je fantastičan osećaj i trenutak u kome možda, na trenutak, istraživački novinar ipak postaje Supermen, posebno ako priča ima veći odjek. Ali nikada ne zaboravljamo da iza tog fantastičnog osećaja stoje ogroman rad i velika odricanja, čega su osim nas, verovatno jedino svesni članovi naših porodica i prijatelji koji to dobro osećaju na vlastitoj koži.

 

---

Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.