Progon javne debate

Onoliko koliko se sada u ubrzanom ritmu pred predsedničke izbore događaji zgušnjavaju, toliko bi trebalo da su mediji u Srbiji na sve težem ispitu dobre procene situacije i objektivnosti. Smatra se, međutim, da su mediji ovde izgubili svoju funkciju te da su samo još jedna moćna poluga vlasti. Zašto je tako i kakva se atmosfera proizvodi na taj način, za „Vreme“ objašnjava Snježana Milivojević, profesorka na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

„VREME„: Nalazimo se uoči zvaničnog početka izborne kampanje, što je pomalo iznenađujuće jer se čini da ta kampanja traje već dobrih nekoliko meseci. Zbog čega su naši mediji toliko vremena i toliko svog prostora posvetili predsedničkim izborima?

SNJEŽANA MILIVOJEVIĆ: Za razliku od izbora u sređenim demokratijama, gde se znaju datum i izborni kalendar, da ne pominjemo da se u Americi predsednički izbori uvek održavaju istog utorka u novembru, ko u njima učestvuje, gde se zapravo zna sve osim toga ko je pobednik – u ovoj našoj „nepostojećoj“ kampanji sve je nepoznato. Počev od datuma, toka kampanje, čak i učesnika, ali se zato uveliko licitira s tim da znamo pobednika. Kampanja jako dugo traje zato što se vodi u ime kandidata koji još ne učestvuje, ali koji mora da pobedi. I ona mora da izgleda tako da svi imaju utisak da je nema, ali da istovremeno znaju za koga se vodi i kako da glasaju.

Fokusiranost na jednog, favorizovanog kandidata sama po sebi implicira nefer, a često i „prljavu“ kampanju. Da li je to i ovde slučaj?

Ovde je reč o namernoj proizvodnji atmosfere napetosti u kampanji, koja koincidira sa stalnim osećajem „vanrednog stanja“ u kojem živimo. Dakle, u Srbiji i redovno vanizborno stanje nije redovno, pa nema razloga ni da kampanja bude redovna. To je zato što imamo vlast koja se najbolje snalazi u iregularnim okolnostima i koja ih stalno iznova fabrikuje.

Kampanja je uvek uvod u jedan važan i dramatičan trenutak u kome društvo bira između alternativa koje se formulišu za budućnost. I ako imamo kampanju gde se društvena energija ne fokusira na to da se alternative artikulišu, da se one jasno predstave da bi se javnost informisala i pripremila za izbornu odluku, onda i tenzije u njoj služe da se društvena energija raspe ili parališe. Cilj je da ne samo kampanja, nego i sami izbori, ne budu „praznik demokratije“, pa čak ni normalan demokratski proces. Nego da postanu samo čin aklamacije, ritualno potvrđivanje onoga što već imamo, umesto izbora.

S druge strane, vlast nam od početka sugeriše da je za kampanju rano, da ima mnogo važnijih tema i da će kampanja, kad na nju dođe red, biti kratka. Jesu li onda glavni krivci mediji?

U godini redovnih predsedničkih izbora najnormalnije je veliko interesovanje za njih. Ali vlast koja oko raznih fikcija proizvodi buru emocija i živi od skandala do skandala, sada odjednom oko događaja koji je najvažniji u demokratiji, kreira jednu kvazimirnu situaciju. Populističkim obrazloženjem „nemamo mi vremena za kampanju kad ovoliko radimo“ govori da kampanja nije potrebna jer nije ni važno šta drugi kandidati nude. U osnovi je i uvredljiva poruka biračima: šta vi ima da se informišete o izborima, vaše je da izađete na birališta i jedino što u kampanji treba da saznate je ono što već i pre nje znate, a to je kome treba da date taj siguran glas.

Po čemu vi najviše prepoznajete prisustvo kampanje?

Po fabrikovanju događaja koji nemaju veze s njom, pa smo uveliko ušli u fazu u kojoj šifrovano razgovaramo. Moja poenta o nepotrebnoj napetosti se svodi na to: umesto da se u društvu normalno razgovara o tome ko su kandidati, kakve su njihove perspektive i programi, svi govore u nekim šiframa. Vlast u šiframa saopštava da neće da se bavi kampanjom, iako odavno nije bilo političara sa većim apetitom prema vlasti; neke partije u šiframa govore da neće da iznose svoje izborne planove dok ne vide ko je kandidat vlasti, pa građani tu prilično zatečeno moraju da se snalaze i dešifruju razne poruke. Sve u svemu, pravi se jedna iregularna atmosfera oko najelementarnije izborne činjenice – ko su kandidati koji u njima učestvuju. Ponoviću, u izbornoj utakmici u sređenom društvu samo je izborni pobednik nepoznanica, sve drugo je poznato da bi se relaksirala atmosfera i da bi se građani fokusirali na izbornu odluku.

Kako se u celoj toj situaciji snalaze mediji? S obzirom na opštepoznato „objektivno, pravovremeno i istinito informisanje„.

Nažalost, mi imamo skromnu tradiciju slobodne štampe, a dugu istoriju instrumentalizovanja medija. Mediji su veoma siromašni, pa su na samom početku tranzicije naučili da se okreću prema izvorima novca, a ne prema publici. A njihov put do novca najpre vodi preko političkih nagodbi. Pored toga, ovde postoji novinarska kultura karakteristična za južnoevropske, mediteranske zemlje. U njoj se novinari bave „advokatskim“, „zastupničkim“ novinarstvom, i mnogo više zastupaju određena stanovišta u javnosti nego što objektivno informišu opštu publiku. To je malo drugačije od kulture objektivnog novinarstva u anglo-američkoj tradiciji, gde se po pravilu novinari obraćaju opštoj publici i gde su činjenice neprikosnovene, a komentari slobodni. Baš zato se anglo-američko novinarstvo trenutno našlo u užasnoj krizi u „postfaktičkom“ društvu. Razne „lažne vesti“ i „alternativni fakti“ ugrožavaju samu suštinu novinarstva, pogotovo zato što najveći udar na objektivnost dolazi iz same Bele kuće. Naša medijska kultura je drugačija utoliko što su mediji uvek imali prepoznatljiv politički rukopis, ali sadašnja instrumentalizacija ih je pretvorila u sluge jedne politike, u njene institucionalne batine.

Mislite na tabloide? Koji su sve njihovi „uspesi“ u medijsko–političkoj sferi?

U poslednjih 30 godina mediji su ovde stalno urušavani političkom upotrebom, a tabloidizacija je samo jedan od njenih oblika. Tabloidizacija je, međutim, bila posebno uspešna jer je usput temeljno razorila i čitav javni govor. U javni prostor uvedene su brutalnost i prostota, koje su prihvaćene kao legitiman oblik političke komunikacije. Pre pojave tabloida to nije bio normalan ni prihvatljiv govor. Tabloidi nemilosrdno uništavaju reputaciju političkih protivnika, ugled i biografije ljudi, ali je još opasnije što tako normalizuju agresivni, brutalni govor i čine ga sastavnim delom javnog života. Konačno, oni dezavuišu i samu ideju medija, srozavaju poverenje u njih, tako da ljudi povlače pažnju, odnosno javnost ostaje bez svoje najznačajnije kritičke institucije.

U kojoj meri se medijska publika povukla i gde?

Pobeda tabloida je možda Pirova pobeda. Tokom devedesetih, ukupna čitalačka publika svih štampanih medija u Srbiji bila je oko 700–800 hiljada ljudi. U prvom delu dvehiljaditih taj trend je bio stabilan. Danas, delom zbog ekonomske krize, delom zbog novih medija i mogućnosti koje oni otvaraju, štampa je na silaznoj putanji i od svih najteže podnosi udarac novih medija. Izgleda – jer ovde nema egzaktnih podataka, ne znaju se tiraži, koji se kriju kao poslovne tajne – da je sada čitalačka publika dnevnih novina pala ispod 500.000, čak i na 300.000–350.000 čitalaca. To je skandalozno malo na sedam miliona stanovnika i jedan je od prvih pokazatelja građanske nepismenosti. Ali, moguće je takođe da je publika „ozbiljnih“ medija u trenutku kada su oni prihvatili tabloidnu utakmicu, kao i mlađa publika koja tek razvija medijske navike, pobegla na internet u potrazi za kvalitetnijim sadržajem, a da je istovremeno publika tabloidnih medija ostala njima vernija.

Televizija je i dalje najuticajniji politički medij. Međutim, da li se između RTS–a kao javnog servisa i TV Pinka, s obzirom na njegov vrlo angažovan politički program, može govoriti o inverziji uticaja u korist ovog drugog?

Prema podacima, skoro 60 odsto populacije i dalje televiziju smatra svojim glavnim izvorom informacija, ali je internet sa skoro 40 odsto postao drugi najznačajniji medij i prestigao štampu. Raspodela ukupne TV publike govori da je RTS nešto gledaniji od Pinka, ali bilo je perioda kada je Pink bio gledaniji. Međutim, Pink je u celini jedan tabloidni medij koji je uglavnom bio potpuno nezainteresovan za informativni program. Tokom devedesetih, u vreme konflikata na Balkanu, kada su mediji iz celog sveta dolazili da informišu odavde, samo Pink nije smatrao da je komercijalno praviti vesti, nego je proizvodio zabavni program. Ali je zato odmah posle 2000. otkrio da postoji informativni program. Sa druge strane, kako god se vlast menjala, uvek se iz programa RTS-a, iz njegove estetike, čak iz zabavnog programa mogao pročitati govor vlasti. To se sada dešava sa Pinkom. Ovo je vlast kojoj ta Pink kultura savršeno odgovara, turbo-govor se prenosi i u politiku, pa je u tom smislu Pink u medijskoj ekspanziji. Publika, međutim, nije isto što i vlast. RTS i Pink imaju sličnu ukupnu gledanost, ali duplo je više onih koji RTS navode kao svoj glavni izvor informacija u odnosu na Pink, a takođe je duplo veće poverenje i ocena kvaliteta informativnih programa RTS-a. Kolonizacija javnog govora, kvazidebatne emisije u kojima se najavljuju državni udari, obračunava sa kritičarima i plaši publika, jeste agresivan pokušaj TV Pinka da osvoji informativni prostor. Ljudi iz vlasti rado idu u Pink jer se u tom studiju i u tom govoru osećaju kao kod kuće, ali i zato što im je stalo da unište čak i preostale mrvice pristojnog govora. Njima je čak RTS studio iritantno pristojan.

Šta se dogodilo sa javnom debatom u našem medijskom prostoru? Ako uopšte postoji, koliko je stvarna, kvalitetna, a koliko maskirana?

Odsustvo debatnih programa je baš pogodilo našu kulturu i uopšte mogućnost da se u zajedničkom javnom prostoru razgovara o različitim idejama. Ovo društvo se muči evo od 2000. do danas da nađe forme u kojima taj javni razgovor može da se vodi. Sada je na vlasti garnitura koja je politički odrasla u devedesetim, koja je vrlo nesklona demokratiji i liberalnim idejama. Ne samo da je vlast autokratska nego je politički ukus tih ljudi isključiv i netolerantan. Oni aktivno i sistematski zatvaraju prostor da se bilo koji drugi glas čuje od medija do Skupštine. Čak i kad postoji neki razgovor, kao što ste malopre rekli, sve je lažno, lažne su njihove činjenice, lažna je njihova istina.

Kakav značaj u toj situaciji dobijaju društvene mreže? Mogu li tako neregulisane da zamene prostor medija i da stvore uslove za javnu debatu?

Značaj društvenih mreža je ogroman. Ovo što se poslednjih deceniju-dve dešava je revolucija u kojoj ne nastaju samo novi mediji nego novo shvatanje medija, potpuno nov koncept medija. Kad čujem da neko internet ili nove medije posmatra kao „samo jedan novi alat“, setim se kako je jedan američki profesor objašnjavao da je internet socijalni prostor, da više liči na Nemačku nego na čekić. Dakle, mediji kao „četvrti stalež“, kao kontrolna instanca vlasti, radikalno su se promenili i ima teoretičara koji uveliko govore o „petom staležu“, koji sada čine mediji plus publika. Publika je najveća nepoznanica medijskog sistema, jedan uspavani div koji se probudio jer sada ima mogućnosti da menja taj sistem. Svi su nagrnuli u taj digitalni prostor i tamo su aktivni, pa to ni izbliza više nisu isti mediji. Nažalost, moguće je da će novinarstvo biti prva žrtva informacionog društva, odnosno da će informaciono društvo uništiti upravo profesiju koja je nastala na procesiranju informacija.

Šta ćemo imati kao posledicu toga?

U tom digitalnom prostoru ljudi su se raspršili u svoja geta, a iz tih geta ne komuniciraju međusobno. Istraživanja upozoravaju da su svi u svojim „eho-sobama“ ili „informativnim balonima“, i razumeju svet onako kako se sa svojim prijateljima na mrežama dogovore. Odjednom smo se našli u plemenima u tom globalnom selu, među kojima nema debate. Posle početnog entuzijazma zbog neograničene slobode na internetu ispostavilo se da su velika polarizacija, politička radikalizacija i ekstremizam rezultat toga što ljudi mahom žive samo u krugu svojih istomišljenika. Uz to je bez selekcije „profesionalnih“ medija postalo teško razlikovati prave i alternativne fakte, istinu od laži. Različite „istine“ se tamo sudaraju, obilje informacija postaje teško obraditi i raste broj ljudi koji kažu da su zatrpani informacijama sa društvenih mreža, da uz činjenice hoće i interpretacije, da se pojavljuje mlada publika koja ponovo čita vesti. Demokratija traži prostor koji je otvoren svima, ali u kome se debata vodi smisleno i uz poštovanje ljudskog dostojanstva.

Da li je na društvenim mrežama ista slika o predstojećim izborima kao i u medijima?

Ne, drugačija je. Sada u trci za predsedničke izbore imamo prave alternative. Mislim da to stvara paniku u vlasti jer je to situacija koju ne mogu da kontrolišu. Zato je i pre nego što će se Saša Janković kandidovati, protiv njega vođena strašna kampanja koja je imala funkciju preventivnog urušavanja njegovog ugleda.

Šta tek možemo očekivati u izborno vreme?

Sva istraživanja pokazuju da ovde u kampanji raste obim reklamnog, komercijalnog programa, a ne informativnog. Na prošlim parlamentarnim, kao i na ranijim predsedničkim izborima, na svim televizijama su po nekoliko sati trajale partijske konvencije, režirani, samopromotivni događaji koji su pojeli informativni program. Za jedno veče bilo je više partijskog komercijalnog programa nego za nedelju dana informativnog programa. Oni koji kažu da je to zbog amerikanizacije kampanje, nisu u pravu. U SAD je reklamni program nastao da bi kandidati povratili svoj uticaj na formiranje slike o sebi, jer su konstantno izloženi kritičkom oku medija. Njihova štampa je zahtevna i kritička prema kandidatima, ali ne u hajkačkom tonu kojim uništava reputaciju, nego u potrazi za onim što oni govore ili za odgovornošću zbog onoga za šta se u javnosti zalažu. Dakle, u odnosu na tako kritičke medije, reklamni sadržaji imaju drugačiju funkciju.

Ovde gde nema kritičkih medija, ili su oni retkost, imate marketinški program i reklame koji diktiraju i ton i sadržaj kampanje. Nasuprot njemu je informativni program koji je pravljen tako da u njemu nema ničega. Tu se sve meri na tri sekunde, dve sekunde, da ne bi neko slučajno dobio više ili manje, a onda se još proizvede 50 partija ili kandidata i svi dobiju isto vreme. Bilo je na prošlogodišnjim izborima i slučajeva da se na svim televizijama istovremeno prenosi skup vladajuće partije. Dakle, imamo betoniranje tog prostora. I zato oni neće da vode kampanju. Zato što je u međuvremenu indirektnim hvaljenjem vlast stvorila uverenje da treba glasati za nju i da je ona jedina alternativa, a posle u finišu kampanje preostaje joj samohvaljenje. Razlika je što su se sada pojavili predsednički kandidati koji mogu da budu stvarno alternativa i hajde da vidimo kako će to proći.

Cenite li da će predstojeća izborna trka biti u skladu sa našim medijima, tabloidna i u stilu rijalitija?

Bliskost tabloida i rijalitija je u tome što su i jedan i drugi apel na emocije. Oni publici kažu: nije važno šta vi jeste, važno je šta mislite i šta o tome osećate, ponašajte se kako se osećate, znanje nije važno. I zato u toj poplavi afektivnog nije ni moguće intervenisati činjenicama jer one i nisu važne. Ne odlučuje se racionalno, ne interesuju ih fakti, podstaknuti su od tabloida i rijalitija koji im sugerišu da je mišljenje „običnog čoveka“ jako važno, da je obrazovanje i znanje običan elitizam. Antiintelektualizam je postao uporište svih populista, tako da sada imamo klimu u kojoj nisu važne činjenice nego emocije. I na osnovu tih emocija se donose najvažnije političke odluke. To je temeljno promenilo pejzaž savremenih demokratija i to se dešava u jednoj po jednoj razvijenoj demokratskoj zemlji. Kod nas je to počelo ranije i na nešto drugačiji način zato što mi nismo imali institucije kojima se veruje, ni medije koji su nam vodiči kroz te društvene događaje.

Zapravo, ovde se urušavaju sve institucije tako što ih onemogućite, a ako se nekoj desi da funkcioniše, onda je ona personalizovana, ili, ako iz takvih institucija odu recimo Verica Barać ili pak Rodoljub Šabić i Saša Janković, onda će one biti razorene u paramparčad. Uz urušavanje institucija, na delu imamo glorifikaciju pojedinca, sve atribute selebriti politike, lajf stajl politike…

U centru toga su, naravno, medijske promene, s tim što je urušavanje medija i novinarstva takav udarac za demokratiju da mi uopšte ne znamo kako će demokratija izgledati ako mediji počnu da nestaju. U poslednja dva veka, demokratija i mediji su se razvijali kao paralelne institucije koje se međusobno osnažuju. Sada vidimo veliki demokratski deficit zato što se tanji mesto koje su mediji nekad imali, tanji se njihov ugled, čitalačka lojalnost. Dakle, posledice se ne odnose samo na medije nego i na demokratiju u celini. S druge strane, vlasti koriste sve instrumente – a to je stanje koje već neki zovu postdemokratija – spin, novac, podmićivanje, prisilu da fabrikuju većinsku podršku koju onda koriste kao legitimaciju za svoje funkcionisanje. S tim što je ta većina produkt jednog smišljenog rada, a ne demokratski formulisane volje.