Radio ne radio, priča ti podkast: U Srbiji se tek razvijaju, u svetu su hit

Foto: Džonatan Velaskez, Unsplash

Prema procenama iz 2019. godine, čak 51 odsto stanovnika Sjedinjenih Američkih Država slušalo je neki podkast – polovina u kući, a više od petine u automobilima.

O tome koliko su podkasti uticajni govori i podatak da je najavljeno da će jedan od njih, Slow burn, koji se bavio aferom Votergejt, do kraja ove godine biti pretvoren u dokumentarni serijal.

Za podkast nije potrebno mnogo, može biti dovoljan mikrofon koji će biti prikačen za snimač zvuka. I već postojeće emisije mogu biti pretvorene u podkast.

Jedan od boljih podkasta koji se bave medijskim temama, Reliable sources, koji vodi nekadašnji novinar Njujork tajmsa Brajan Stelter, zapravo je njegova emisija na CNN-u koja se kasnije može naći i u audio-formatu i gde on sa različitim gostima pretresa najaktuelnije teme iz oblasti medijskog biznisa.

Sve ozbiljnija produkcija

Tvorac podkasta čak ne mora biti novinar, bitno je da ima publiku za svoj proizvod i da je njoj to zanimljivo.

Teme kojima se bave podkasteri toliko su različite.

Tako, na primer, podkast Planet money objašnjava razne ekonomske fenomene kroz malo poznate i neobične primere. Na ovom podkastu slušaoci mogu saznati kako su se proizvođači sijalica dogovorili da naprave kartel i smanje kvalitet sijalica da bi ih više prodavali, zašto se cena koka-kole nije menjala 70 godina ili kako je nekadašnji NBA košarkaš Stefon Marberi odlučio da napravi patike koje će biti dovoljno jeftine da svako može da ih kupi, a koje, opet, kvalitetom neće zaostajati za skupocenim konkurentima.

Čini se da bi ovakvi sadržaji mogli da budu kreirani pre svega od strane istraživačkih centara (BIRN, CINS, KRIK, Insajder, Pištaljka) koji bi na taj način mogli da predstave istraživanja

Neki drugi podkasti su ozbiljno producirani i podrazumevaju pravo istraživanje. Jedan od najpoznatijih je Serial, podkast koji se, recimo, u prvoj sezoni bavio ubistvom američke srednjoškolke 1999. godine, za koje je osuđen njen bivši dečko. Iz epizode u epizodu, autori su secirali čitavu priču, intervjuišući sve koji su bili uključeni u slučaj i iznoseći nove dokaze koji su ukazivali na to da glavni lik, osuđeni Adnan Sajed, možda nije kriv.

Podkast je, prema Njujork tajmsu, za otprilike dve godine bio skinut više od 100 miliona puta, a bio je toliko uticajan da je nakon njega Sajedu sud omogućio novo suđenje.

Spomenuti Slow burn je u žižu javnosti vratio jednu od najvećih afera u Sjedinjenim Američkim Državama, aferu Votergejt. Jedna od najzanimljivijih stvari koje je ovaj podkast pokazao jeste da veliki broj Amerikanaca nije bio zainteresovan za tu temu iako se ona činila jako značajnom eliti u Vašingtonu i novinarima Vašington posta.

Pravi preokret je zapravo nastao tek kada su TV stanice počele da prenose ispitivanja aktera Votergejta u Senatu, odnosno tek kada je čitav slučaj postao jedna vrsta rijaliti programa.

ŠANSA ZA RAZVOJ I GRAĐENJE LOJALNE PUBLIKE

Na Samitu Globalne mreže urednika (Global Editors Network) prošlog meseca u Atini, više je puta istaknuto kako je podkast u usponu. Uz popularnost ovog žanra, širi se i mreža uređaja na kojima se slušaju, pa je u poslednjih godinu dana „pametni zvučnik“ postao važan za konzumaciju vesti, posebno podkasta.

U SAD je ovaj trend otišao najdalje, ali se i po reakcijama urednika iz ostatka sveta videlo da je popularnost ove forme globalna. Sve je više audio-snimaka koje mediji redovno objavljuju na portalima i društvenim mrežama, pa su počeli i da razmišljaju o tome kako da se od njih zarađuje. To je još uvek nerešiva zagonetka, posebno za zemlje van engleskog govornog područja.

Mediji danas podkaste vide kao šansu za razvoj, pridobijanje nove publike, za stvaranje lojalne publike od onih koji često slušaju podkast, kao i za skretanje pažnje na teme kojima se ti mediji bave. Upravo na tome, recimo, radi Gardijan.

„Kao izdavač koji želi da ima pretplatnike, morate da gradite lojalnost svoje publike. Podkasti su za to fantastični, uz njih slušaoci uživo upoznaju brend“, rekao je Nik Njuman iz Rojtersovog Instituta za proučavanje novinarstva.

(P. G.)

A Srbija?

U Srbiji su informativni podkasti tek u razvoju i pitanje je da li će i kada dostići nivo koji su dostigli u SAD i drugim zemljama. Ipak, neki pokušaji postoje i većina naših podkasta može se naći na sajtu podcast.rs.

Nedavno je u Beogradu održan Media jam hakaton, na kojem su se podkasteri i oni koji to hoće da budu okupljali u timove i razvijali ideje za održivi podkast. Na kraju je održano i takmičenje na kojem je pobedio tim iz Niša (protok.rs) koji se bavi novim tehnologijama, biznisom i kulturom.

Naši podkasti se uglavnom svode na razgovore sa sagovornicima o određenim temama, dok podkasti kao što su Serial ili Slow burn u SAD – ne postoje.

O tome koliko su podkasti uticajni govori i podatak da je najavljeno da će jedan od njih, Slow burn, koji se bavio aferom Votergejt, do kraja ove godine biti pretvoren u dokumentarni serijal.

Čini se da bi ovakvi sadržaji mogli da budu kreirani pre svega od strane istraživačkih centara (BIRN, CINS, KRIK, Insajder, Pištaljka) koji bi na taj način mogli da kroz nove forme predstave već postojeća ili neka buduća istraživanja.

KRIK je već na hakatonu imao ideju da, po uzoru na britanski The Tip Off, kroz podkast pokaže kako su urađene neke od istraživačkih priča.

Zasad nijedan nacionalni, mejnstrim medij nema svoj podkast, a opravdanja se pre svega nalaze u neisplativosti i nepostojanju tržišta. Održivost podkasta se pre svega vezuje za pretplatu i zainteresovanost slušalaca da neke sadržaje plate (na primer, Slow burn naplaćuje dodatne materijale iz svojih emisija, poput celih intervjua ili nekih dokumenata), kao i zainteresovanost kompanija da se oglašavaju i podrže ovaj vid medijskog sadržaja.

U situaciji u kojoj se nezavisni mediji akrobatskim metodama snalaze da opstanu i u kojoj građani nisu navikli da plate za kvalitetan sadržaj, to će biti jako teško.