Rodna (ne)osetljivost u jeziku medija: Sobarica – svakako, akademkinja – nikako!

Nedavna vest iz jednog beogradskog dnevnog lista objedinila je povod za nastanak ovog teksta o rodnoj osetljivosti u jeziku medija, sa povodom za dizanje uzbune u srpskoj javnosti oko rodne ravnopravnosti uopšteno. I glasila je: „Samostalni sindikat putara, čiji je predsednik i osnivač Sonja Vukanović, podržava novi nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti“, dok u daljem toku Vukanovićeva postaje predsednica, ali ne i osnivačica (ili osnivateljica), čak i kad se ove titule navode zajedno.

Kao da se autor(ka) teksta zbunila da li da sledi Odluku Odbora za standardizaciju srpskog jezika Instituta za srpski jezik SANU ili da prati svoj jezički instinkt.

Slična dilema muči i jedan nedeljnik kada piše o ponovnom otvaranju MSUB. I gde se u rekapitulaciji stvaranja umetničkog sistema u zemlji kaže da je „duhu novina pomoglo imenovanje Mitre Mirić za ministra kulture“. Mirić je, jedva da vidimo po imenu – žena, ali u duhu odluke jezičkog tela SANU „intelektualac, član Centralnog komiteta, dojučerašnji šef Agitpropa“.

[povezaneprice]

Istina, ta informacija datira iz druge polovine prošlog veka i citat je Miodraga B. Protića, upravnika Muzeja na Ušću do 1985. godine.

Tada Odbor ništa ne bi mogao da zameri Protiću, ali danas smatra nužnim da skrene pažnju na „forsiranje naziva zanimanja ženskih osoba“, jer treba izbeći „banalizaciju jezičke teorije“ .

A ta teorija tvrdi da se „zbog prisustva ili odsustva neke gramatičke kategorije ne može zaključiti o prisustvu ili odsustvu date kategorije u realnosti“. Kao ni o ravnopravnosti ili diskriminaciji u jeziku.

Prevedeno: ako ne kažemo rektorka, već rektor, to ne znači da tu funkciju ne obavlja žena. Niti da je po bilo kom drugom, osim po jezičkom osnovu, ona potcenjena.

Modernost Ženskog odbora Crkve Svete Natalije

„To je apsolutno tačno i istovremeno vrlo problematično“, izričita je Marjana Stevanović, lektorka i novinarka dnevnog lista „Danas“.

Jer, ako se neki pojam jezički ne predstavlja, on ostaje manje vidljiv u vanjezičkoj stvarnosti, pa je i podložan diskriminaciji – tako ona tumači „suštinu zahteva za upotrebu rodno osetljivih termina“.

Ili – ako ne kažemo dekanka, nećemo ni da primetimo da je žena, kao takva, napredovala u hijerarhiji.

„Kako to da bez problema prihvatamo imenice sobarica, spremačica, kafe-kuvarica, a imamo otpor prema rektorki ili akademkinji?“, pita se Stevanovićeva. Otpor proizlazi, smatra ona, iz toga što se priznavanjem ženskih oblika za doskora muška zvanja ugrožava patrijarhalni kulturni model. I apsolutna muška moć.

Mediji možda i nesvesno pokazuju dozu mizoginije, pa kad hoće da pohvale žensku rukometašku ekipu u pohodu na Evropski kup, oni je nazivaju „ženskom momčadi“. A peh muških sportista prate „šaljivom“ sintagmom „muška ženskad“, kako je jedan kolumnista svojevremeno personifikovao „kukavičko, mlitavo batrganje“ naših rukometaša

„I naš i drugi jezici nastali su u doba potpunog patrijarhata, kad su zanimanja i funkcije van kuće obavljali isključivo muškarci, dok je žena mogla da bude samo domaćica“, kaže Ivan Klajn, naš čuveni lingvista i predsednik Odbora za standardizaciju. Kako su žene osvajale profesije, tako je rastao broj imenica sa danas spornim dodacima. Kad su postale piloti, počele da se bore u ratovima, jezik se sporo, ali dostižno tome prilagođavao.

Međutim, mnogi termini sa sufiksom „ica“ ili „inja“ uspostavljeni su još u 19. veku usled realne potrebe. Jer žene su već bile članice, blagajnice, delovotkinje… kako pokazuje izveštaj Ženskog odbora Crkve Svete Natalije iz 1896, sastavljen bez ikakvih dnevnopolitičkih pritisaka. Bile su u znatnom broju i književnice, čemu je dokaz prvi ženski književni časopis „Srpkinja“, štampan početkom 20. veka, sa preciziranim ženskim funkcijama.

„Rigidna situacija nastaje nakon Drugog svetskog rata kada je jezičko pitanje odnosa Srba i Hrvata u zajedničkom srpskohrvatskom jeziku poprimilo oblik razdvajanja“, objašnjava Svenka Savić, profesorka emerita, lingvistkinja, pionirka zagovaranja rodno ravnopravnog izražavanja u srpskom jeziku. Pa, dok su hrvatski filolozi nastavili da promovišu dosledniju upotrebu formi ženskog roda za zanimanja i titule žena, filolozi, tačnije jezikoslovci, u Beogradu, u okviru teorije strukturalizma počinju da forsiraju formu muškog roda kao važeću i za žene, čime razdvajaju dva jezička usmerenja unutar jedinstvenog srpskohrvatskog jezika. Odnosno, „jezik se okrenuo politici“, naglašava Svenka Savić.

Tako je do danas, kada se poteže navedena odluka „najvišeg autoriteta za jezik“, objavljena još 2011, a nastala iz „potrebe za preciznijom preporukom“ korišćenja oznaka za ženska zanimanja i titule. Društvene mreže su je „reaktivirale“ baš u vreme trvenja u Vladi oko donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti, da „zabibere“ raspravu.

Silovanje i prirodnost

S jedne strane, utvrdili su se tradicionalisti, uvereni da je bezuslovno uvođenje rodne ravnopravnosti u jezik – njegovo „silovanje“. Pristalice rodnih odrednica bili su izričiti da je jezik prvi i pravi pokazatelj društvenih promena, te da „ica“ i „inja“ vode i jednakim platama i pozicijama, tako povezujući pomenuti zakon i pomenutu odluku Odbora.

Sofija Miloradović, potpisnica nacrta te odluke, dijalektolog – po svom jezičkom osećaju i opredeljenju, ali i „mišljenju struke“, pobornica je prirodnog razvoja jezika.

„Pretrajali su oni nazivi ženskih zanimanja za kojima je postojala potreba, i upravo tako, prirodno – bez nametanja i bez pretnji sankcionisanjem, treba pustiti jezik da se razvija. Sigurno je da će biti stvoreni svi oni nazivi za kojima bude postojala potreba, oni će se potom ustaliti i postati u budućnosti sastavni deo leksikona standardnog srpskog jezika“, njeno je stanovište.

Da nije reč o zakonodavnom aktu, već o preporuci, govori njen sledeći citat:

Dok su hrvatski filolozi nastavili da promovišu dosledniju upotrebu formi ženskog roda za zanimanja i titule žena, filolozi, tačnije jezikoslovci, u Beogradu, u okviru teorije strukturalizma, počinju da forsiraju formu muškog roda kao važeću i za žene (Svenka Savić)

„Odbor daje savetodavna mišljenja i preporuke u vezi sa statusom određene jezičke pojave u standardnom srpskom jeziku. Dakle, Odbor svakako nije osnovan da bi sprečavao razvoj srpskog jezika, niti ima mehanizme da bilo šta u razvoju jezika nametne. A upravo se pritisak na razvoj jezika čini ako se insistira na jednovremenom i bespogovornom uvođenju imenica ženskog roda, potpuno nam nepoznatih jer su nepostojeće, kao naziva zanimanja ili funkcija koje obavljaju osobe ženskog pola.“

Podsećamo, ni imenica „učiteljica“ nekad nije postojala, pa se bez problema uvrežila.

Ivan Klajn misli da femininativi treba da se uvode postepeno, zbog gramatičkih teškoća u njihovom izvođenju. Šta činiti sa imenicama poput lovac, primarijus, magistar, vodič, ataše, ekspert, civil…?

Dok se ženski oblik ne odomaći, objašnjava Klajn, prisiljeni smo da i za ženu upotrebimo imenicu muškog roda, koja ima gramatički kapacitet da obuhvati i žene, odnosno – širi je i opštiji od ženskog oblika. Stoga kažemo „studenti Filološkog fakulteta“, ili „glasači“, ili „svi Srbi našeg doba“, a da podrazumevamo i studentkinje, i Srpkinje, i, najzad, glasačice.

Iako Svenka Savić tvrdi da mediji mnogo brže usvajaju rodno osetljive termine od obrazovnih ustanova i administracije, svedoci smo i svedokinje (termin poznat još u 19. veku) jezičke zbrke po javnim glasilima.

Pa se kaže „Zakon će propisati da na rukovodećim mestima bude 40 odsto žena, odnosno pripadnika manje zastupljenog pola“.

Ili „Iako srčani bolesnik, vidno iscrpljena, Branki se na kapiji ukazao osmeh“.

Ili „Brnabić je rekla“ (ovu konstrukciju koriste feminističke lingvistkinje, jer bi „Brnabićeva“ oslikavalo pripadnost).

Vele i „jedna od učesnica bila je Tatjana Matić, državni sekretar Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija“, iako se time oglušuju o gramatički ispravno rodno slaganje glagola sa imenicom.

Ali, prema odluci Odbora, sasvim je u redu reći da je „Tatjana bila sekretar“, jer se navođenjem imena uz funkciju vrši „izmirivanje rodova“. Da je ime izostalo, svi bismo, ipak, mislili da je sekretar – muškarac.

Po sličnoj logici, sasvim je prihvatljivo izjaviti „Oženio sam se pilotom Jelenom Jovanović (recimo)“.

Ženska momčad i muška ženskad

Međutim, nije sve ni do sufiksa, nešto je i do diskursa. Pa, Odbor kaže da „gramatička kategorija ženskog roda nije jedino sredstvo za obezbeđivanje vidljivosti žena u srpskom ili bilo kom drugom jeziku, niti pak može uticati na diskriminaciju ili ravnopravnost žena“.

I tu je u pravu, a bio bi i više kad bi naša svest bila veća, kao i jezička odgovornost medija. Oni i s tim u vezi možda i nesvesno pokazuju dozu mizoginije, pa kad hoće da pohvale žensku rukometašku ekipu u pohodu na Evropski kup, oni je nazivaju „ženskom momčadi“.

Ili obrnut slučaj, peh muških sportista prate „šaljivom“ sintagmom „muška ženskad“, kako je jedan kolumnista svojevremeno personifikovao „kukavičko, mlitavo batrganje“ naših rukometaša.

Pretrajali su oni nazivi ženskih zanimanja za kojima je postojala potreba, i upravo tako, prirodno – bez nametanja i bez pretnji sankcionisanjem, treba pustiti jezik da se razvija. Sigurno je da će biti stvoreni svi oni nazivi za kojima bude postojala potreba (Sofija Miloradović)

Uostalom, ako smo u navikama toliko ogrezli, da ih više i ne primećujemo, zar ih ne treba preispitati i eventualno promeniti? Pa da onaj koji je napisao „Neki njegovi, doduše ženski, čauši govore da bi Voja mogao s Tomom“ (da formira vladu 2012), shvati da je umetkom u rečenici pokazao sumnjičavost u žensku kompetenciju. Ili je on za tim izrazom posegnuo namerno?

Aktuelnu situaciju Klajn ilustruje primerom iz jedne epizode TV kviza „Potera“, gde se četiri „tragača“ – takmičara bore oko nagrade za tačne odgovore. Jedna od njih bila je žena, Milica Jokanović, a voditelj ju je sve vreme oslovljavao u muškom rodu, sa „on“ ili „tragač“, iako je bez gramatičkih problema mogao da je nazove i „tragačicom“, a da to „nikome ne zasmeta“.

Ali, navodno, još uvek rogobatno zvuči „pilotkinja“, „dekanka“, „rektorka“, pa čak i – verovali ili ne – „novinarka“. Pa svaka druga sebe drži za „novinara“, jer je, valjda, ženski oblik podseća na prodavačicu novina.

„Jezik je konzervativan, inertan, teško menja svoje navike, pa se i ovde postepeno, bez ’nasilja nad rečnikom’, moramo truditi da rodna ravnopravnost koja se sve više ostvaruje u društvu dobije i odgovarajući jezički odraz“, izričit je Klajn.

A dotle, ko će koga lingvistički da „siluje“, prepušteno je slobodnom izboru. Ili mašti, u kreiranju zamenskih termina, zasad „nepostojećih“.