Savremeno društvo, tehnologija i lične informacije: Zbogom privatnosti

Nedavno sam dobio novi iPad, pa sam pokušao da prebacim sadržaj sa starog. Ispostavilo se da je to moguće samo preko interneta, tj. Eplovog iClouda iako su oba iPada bila na samo nekoliko centimetara udaljenosti, a imao sam i odgovarajući USB kabl za direktnu žičanu vezu. Razmišljao sam zašto je potrebno da idemo sporo, daleko i naokolo ako možemo sve da obavimo brzo, blizu i direktno.

Jedino do čega sam došao je to da “neko” želi da sve naše informacije budu na videlu preko interneta. Otuda i objašnjenje za ona brojna besplatna (ipak, nevelika) skladišta na internetu gde možete smestiti fotke, tekstove i druge fajlove, a onda možete dati i šifrovani pristup vašim prijateljima, rođacima ili saradnicima.

Ako radite timski na nekim projektima to može biti vrlo zgodno, naročito u vreme kovida-19.

Ovo mi je dalo ideju da u ovom tekstu složim sve što znam o tehnologijama (načinima i alatima) za prikupljanje podataka od građana. Pošto ne pripadam grupi značajnih, uticajnih, bogatih, zanimljivih ili na bilo koji način konspirativnih ljudi dosad (a ni odsad neću), nisam bio zabrinut za mogućnost da budem špijuniran. Ipak, mislim da ljudi treba da budu svesni kakve sve (moćne) tehnike mogu biti korišćene ako neko želi da (skoro sve) zna o vama – bili vi zabrinuti zbog toga ili ne.

 

NEMA BESPLATNOG RUČKA: Počnimo od samog nastanka interneta, koji je, možda, najbolja stvar na vašem ličnom kompjuteru jer je neiscrpan izvor informacija.

Kada sam počeo kurs Tehnologija i civilizacija, koji je na MIT-u vodio profesor Dejvid Nobl (David Noble), internet još nije postojalo već je tu bio ARPANET – njegova preteča – koji je povezivao značajne univerzitete u brzu mrežu za razmenu velikih količina podataka. To je bio relativno (za sadašnje standarde) primitivan internet samo za naučnike i inženjere.

Kada se pojavila ideja o javnoj mreži, sličnoj ARPANET-u, gde bi i oni koji nisu naučnici profesori i studenti mogli da joj pristupe, mislio sam da to neće funkcionisati čak ni ako bude besplatno – a i zašto bi to bilo besplatno kad “nema besplatnog ručka” u američkom društvu (neoliberalizam je bio u punom jeku), tj. neko bi to ipak morao da plaća, a taj mi motiv nije bio jasan. Kasnije se iskristalisalo da su obaveštajne agencije bile zainteresovane za nastanak besplatnog interneta (plaćala ga je i regulisala američka država) jer su želele da “žanju informacije” (harvesting informations) s te mreže.

INTERNET je mesto gde najčešće svesno ili nesvesno ostavljate informacije o sebi. Preko mejla, tj. prepiske s rođacima, prijateljima, saradnicima i ostalim korespondentima vi prenosite ogromne količine informacija o sebi, svom zdravlju, poslovima, porodici, itd. Neko (na primer američka NSA, koja prikuplja sve poruke u svetu) ko to bude preveo i hronološki sredio imaće vrlo dobar uvid u vaš život. Preko pretraživača (najčešće Gugla) znaće se sve o vašim interesovanjima, pa i vašim seksualnim preferencijama (ako posećujete porno-sajtove).

Preko pretrage na Vikipediji može se saznati šta vas dublje interesuje. Preko elektronskog bankarstva saznaće se sve o vašoj finansijskoj situaciji: kako zarađujete i na šta trošite zarađeno i, nemajte sumnju, brojevi svih vaših računa u svim bankama, kao i vaše šifre kojima ih štitite. Preko elektronskih kartona u vašoj zdravstvenoj ustanovi znaće se do detalja sve o vašem zdravlju i koje lekove pijete.

Preko kukija i drugih metoda praćenja na internetu znaće se vaš ukus i šta sledeće planirate da kupite, kao i koliko ste spremni da potrošite. Na osnovu svih ovih podataka može se napraviti vaš sociogram, koji vas detaljno opisuje (znaju o vama više od vas samih) i krug vaših rođaka, prijatelja i saradnika. Iz ovoga, kao što je to pokazao slučaj Kembridž analitike (koja je radila za Trampa), može se lako dedukovati vaš politički izbor, kao i efikasan propagandni način na koji se može uticati na vas da ga, eventualno, promenite.

Sve ove i mnogo, mnogo drugih informacija sami dragovoljno stavljate na internet, kao i svoju adresu, broj telefona (a ponekad i jedinstveni matični broj) kada se registrujete na nekom sajtu. Ponekad čak traže da se sken vašeg pasoša ili lične karte šalje preko interneta.

Činjenica je da sve što stavite na internet nije više samo vaše i vi nikada nećete saznati ko sve to prikuplja, analizira, preprodaje i koristi na mnogo imaginativnih načina. To je danas neizbežna cena korišćenja interneta. Pritom treba imati na umu da nisu samo države, tj. njihove obaveštajne agencije korisnici datih informacija nego su to i mnogobrojne kompanije koje hoće da vam nešto prodaju, da saznaju vašu kupovnu moć ili da uhvate sledeći modni trend, kao i da predvide generalna kretanja u nacionalnim i svetskoj ekonomiji, itd.

 

MOBILNI TELEFON se ozbiljno takmiči sa internetom u špijuniranju! Prednost vašeg mobilnog telefona u ovom poslu je u tome što on iz sekunde u sekundu može da daje konkretne podatke gde ste (GPS), šta radite (ugrađena kamera i mikrofon), s kim se sastajete (GPS osoba u blizini i njihov identitet), s kim i o čemu pričate (direktno prisluškivanje konverzacije preko ugrađenog mikrofona), kao i sve što radite na internetu preko svog mobilnog telefona. Ako preko telefona plaćate račune, eto uvida i u vašu potrošnju. Snouden veruje da je ipak vaš mobilni telefon najveći špijun, imajući u vidu da je stalno s vama, dok na internet idete samo povremeno.

Dosad smo govorili samo o informacijama koje dobrovoljno predajete internetu ili mobilnoj mreži. Nažalost, postoji i otimanje informacija bez vaše dozvole preko hakinga kompjutera ili mobilnog telefona. Ovo na veliko rade i obaveštajci, policajci, supružnici, roditelji i kriminalci jer postoji veliki broj softverskih alata za to. Najpoznatiji je PEGASUS (Izraelske kompanije NSO), kojim se lako penetriraju mobilni i iOS i Android telefoni. No, ovo je samo jedan softver koji je korišćen protiv novinara, aktivista, političkih protivnika, ekonomskih konkurenata, itd. Sigurno je da postoje i mnogi drugi, možda još efikasniji programi za koje još ne znamo. U svakom slučaju, sada možete za nešto dolara ili evra nabaviti ne baš savršene programe kojima možete prisluškivati ili potpuno kontrolisati svaki mobilni telefon na svetu ako imate njegov broj.

KLASIČNI KUĆNI TELEFON, veza preko žice, može izdaleka da bude pretvoren u stalno otvoreni mikrofon koji snima sve što se priča i događa u vašem domu.

Vaš wi-fi sistem kao i kablovski TV-uređaj mogu biti lako hakovani, a da vam niko i ne uđe u stan. Na ovaj način može se pratiti vaša upotreba interneta kao i šta i kada gledate na kablovskoj televiziji – ako to nekoga interesuje.

Kamere u javnom (ali i privatnom) prostoru sve su prisutnije naročito, otkad im AI (veštačka inteligencija) pomaže da prepoznaju identitet ljudi preko prepoznavanja lika (image recognition) uz koji, u nekim slučajevima, ide i prepoznavanje govora (speech recognition). Ove kamere vas prepoznaju i kada ste u kolima ili u javnom prevozu. Jedna posebna vrsta AI za prepoznavanje lika koja gleda (ili snima) odozgo dronom ili satelitom (jer se vidi samo teme i deo lica) odnedavno je u upotrebi i koristi se u sprezi s kamerama visoke rezolucije sposobnim da prate i stotinu subjekata, koje odskoro nose visokoleteći dronovi ili sateliti. Što se tiče prepoznavanja glasa kažu da je sada moguće izdvojiti samo jedan glas (po njegovoj jedinstvenoj karakteristici) u prostoriji gde istovremeno govori mnoštvo ljudi.

Kad smo kod kamera, treba reći da su one sve manje i sve veće rezolucije, tako da ih čak smeštaju u robotske muve ili komarce otkako je rešen problem njihovih nužno malenih baterija – kada se robotska muva ili komarac (posle kratkog leta koji iscrpi bateriju) smesti iznad električnog voda u zidu oni se lako indukcijski pune kao i vaš mobilni na indukcijskom postolju. Naravno, ovaki sofisticirani alati ostaju u rukama obaveštajnih agencija bogatih zemalja, ali se već mogu komercijalno nabaviti nevidljive foto/video kamere (smeštene u naočare, olovke, plišane igračke do USB punjača) sa čak 4K rezolucijom (što je četiri puta više od HD), kao i sa odličnim tonom. Neke od ovih kamera su ne samo male nego i otporne na vodu (i svašta drugo) jer su u SAD uhvaćeni manijaci koji ih nameštaju u WC-šolje ženskih klozeta. Na kraju treba reći da danas nije problem da kamere snimaju i noću ili u lošim svetlosnim uslovima jer imaju infracrvene ili toplotne senzore. Sony je svojevremeno povukao neke video-kamere sa IC sposobnošću jer je primećeno da one u nekim uslovima snimaju i telo kroz odeću – kao skeneri na aerodromima. Siguran sam da je ta funkcija još dostupna kod nekih specijalnih kamera koje danas koriste špijuni. Malene kamere snimaju na minijaturne SD kartice, a one najmanje (manje i od mikro SD kartica) imaju još manje otpremnike za slanje snimaka na spremnike (SD ili HD), koji moraju biti nedaleko.

I kamera na vašem laptopu ili tabletu (kao i ona na mobilnom) može biti, a da vi to ne primetite, kontrolisana od nekog hakera, zbog čega je pametno da imate neki način za njeno pokrivanje.

I vaš televizor, ako je od novijih može imati kameru za posmatranje posmatrača jer njegov proizvođač, kablovska kompanija, Netfliks, Amazon ili neko peti želi da zna šta gledate i kako reagujete na taj sadržaj. Televizor može imati i mikrofon,

 pa pazite šta pričate ne samo pred decom već i pred televizorom. Gde idu ti podaci – pojma nemam.

SATELITI: Sateliti s kamerama velike rezolucije koriste se samo kada su u pitanju važni subjekti jer to nije jeftino

 ni kada su u pitanju niskoorbitni sateliti (koji previše brzo nadleću određenu lokaciju) niti stacionarni sateliti (kojih, opet, ne može biti mnogo na nekoj lokaciji jer bi pravili gužvu). Ipak, mora se reći da je, kad je isplativo, moguće gotovo savršeno pratiti neku osobu, kola ili brod čak s prepoznavanjem lika (odozgo), pa i prisluškivanjem razgovora ako je nužno. Novi sateliti pored klasičnih

 kamera imaju i radare, kao i kombinaciju lasera i radara – lidare, koji mogu da prodru kroz oblake, maglu ili dim. Naravno, neki sateliti su opremljeni i toplotnim senzorima tako da lako nalaze živa bića u šumskim predelima. Najzad, najskuplji sateliti imaju sve ove vrste senzora i koriste ih prema potrebi.

Dronovi koji mogu biti raznih veličina i oblika (dominiraju avionski i helikopterski, ali ima i kotrljajućih ili hodajućih, pa i plivajućih i ronećih) i mogu leteti na različitim visinama od nekoliko hiljada metara do nekoliko centimetara od tla, kao što ima i onih koji plivaju ili rone pod vodom – jesu mnogo jeftinija varijanta, pa se zato i više koriste. Ovde spadaju i dronovi u obliku ptica, malih insekata (komarci, muve, mravi kao razne lokalne kućne bube) o kojima smo već govorili. Svi ovi dronovi imaju kamere i mikrofone, ali mnogi imaju i druge senzore kao što su hemijski (za otkrivanje prisustva droge i slično), detektori raznog zračenja, pa i detektori nekih biosupstanci.

BAZE PODATAKA: Sada kada smo manje-više opisali uređaje i načine za prikupljanje podataka, vreme je da progovorimo o bazama podataka, gde se svi ti podaci slivaju. Zavisno od namere špijuna ove baze mogu da budu male (samo jedan subjekt), srednje (kriminalna banda, na primer), velike (sve što se odnosi na jednu zemlju) ili gigantske (kao američka NSA koja skuplja sve mejlove, poruke s telefona, sve telefonske razgovore, sve izlaske na internet, itd – tj. sve elektronske signale komunikacije u svetu), za šta je potrebno imati ogromne farme servera sa ko zna koliko milijardi eksabajta ili sličnih kapaciteta.

Ovde nastaje novi problem: kako u obilju podataka naći onaj koji špijune interesuje ovog časa. Problem ovde nije tako lak kao “kako naći iglu u stogu sena” nego kako naći tačno određenog mikroplanktona u svim okeanima i morima sveta gde se sve talasa, kreće, nastaje i nestaje. Za to služe moćni superkompjuteri s programima koji uključuju veštačku inteligenciju, dok se za razbijanje šifri (kada su skupljeni podaci zaštićeni) sve više koriste još sposobniji kvantni kompjuteri. No, svaki posao traži određeno vreme i ma koliko da su savremeni super (pa i kvantni) kompjuteri brzi, vremena nikada nema dovoljno.

Poseban kvalitet informacijama daje informatička sinergija, tj. spajanje u jedan izveštaj velikog broja podataka koji opisuju neki subjekt ili pojavu. Kažu da su neki IT stručnjaci koji su nekako došli do svojih dosijea bili zapanjeni činjenicom da baze znaju više o njima nego oni sami!

E sad, vredi li pokušati da se zaštitite nekim enkripcijama (PGP) ili štićenim izlaskom na internet (VPN) ili “jakim” šiframa sa mnogo znakova? Vredi samo ako vas špijunira ljubomorna žena (ili muž), mali poslovni konkurent, hakeri početnici i slično. Bogati i moćni to lako probijaju iako ih to košta nešto više vremena i resursa!

ŠPIJUNIRANJE: I evo nas na kraju sa važnim pitanjem: čemu sve to skupo špijuniranje i ogromne baze podataka (na enormnim budžetima) služe? Odmah je jasno da špijuniranje neprijatelja ili kompeticije može imati za posledicu sticanje neke prednosti u ratu ili ekonomskoj utakmici. Špijuniranje terorista ili kriminalaca, verujem, služi sprečavanju kriminalnih ili terorističkih delatnosti. Ipak, ostaje nejasno čemu služi špijuniranje svojih ili tuđih građana, gde u proseku bar 95 odsto građana poštuje zakon (ne bavi se kriminalom) niti pomišlja na terorističku aktivnost. Pa ipak, bar tri četvrtine informacija koje skuplja i čuva, na primer, NSA odnose se upravo na te poštene građane i SAD i sveta.

Kada se imaju u vidu tektonski poremećaji koje očekuje čovečanstvo u ovom veku, a najpre globalne klimatske promene i revolucionarni razvoj nauke i tehnologije (i posebno eksponencijalni rast veštačke inteligencije), onda mi se čini da sve to špijuniranje i analiziranje podataka služi samo jednom: da se održi status kvo uprkos svim dramatičnim promenama. Na drugi način rečeno – da se održi ono što je teško održivo, a to je dominantni oblik neoliberalnog kapitalizma za koji mnogi ekonomisti, sociolozi, ekolozi i drugi naučnici sada tvrde da je u velikoj meri oprečan opstanku naše civilizacije, pa da, možda, ide i ka uništenju života na ovoj planeti jer ga vodi, pre svega, nerazumni kompulsivni instinkt gramzivosti koji ima malo poštovanja za interese većine ljudi, pa čak i za opstanak dece i unuka bogatih i moćnih.

Ako je tako, onda je razumljivija i činjenica da se nacionalne obaveštajne agencije, često protivno ustavu i zakonima svoje zemlje, gotovo redovno najviše bave svojim građanima zbog toga što eventualne promene postojećih odnosa i institucija mogu doći samo od njih kroz demokratske političke procese ili nekim drugim putem. To mi jedino deluje kao uverljivo objašnjenje za enormno trošenje resursa za špijunažu.

Što se vas tiče, dragi sugrađani, čini mi se da je ono jedino što vas štiti od totalne izloženosti špijunima – vaša beznačajnost. I sam se nadam da sam dovoljno beznačajan da bi me ostavili na miru. Ali, šta znam…

Možda i neće posle ovog članka!