Snježana Milivojević: Čuvarka prećutanog i neželjenog sećanja

Možda je pravi razlog to što sam rasla u doba posleratnog prosperiteta, socijalistički ‘baby boomer’, uz ideju progresa i velikih očekivanja. U Beogradu je sve uglavnom bilo skromno, ali je bila živa razmena sa svetom. BITEF, FEST, SKC… unosili su provokaciju i otvarali vidike čak i ako se to nije nameravalo. Budućnost je izgledala široko otvorena.

***

Svet je bio raznovrstan, ovaj domaći ne među najboljima, ali je angažman izgledao smislen, činilo se da su ideje važne. I to osećanje da pravimo bolje društvo, da se posle iskustva II svetskog rata i totalitarnih ideologija može samo bolje. Ali, mojoj generaciji sa studija u vreme zrelog socijalizma i uprkos labavljenja ideoloških stega bilo je jasno da je društvo ideološki zatvoreno.

***

Mnogi sa kojima sam se družila, uglavnom okupljeni oko Studenta u jednoj od kasnije smenjenih redakcija, sa vlastima su već imali konfliktna iskustva. Danas su oni skoro svi negde po svetu, a sa nekima, uglavnom leti kada dođu da posete porodice, obično razgovaram o našim kasnijim putevima.

***

Iako sam među prvima otišla na studije u inostranstvu, i posle više puta odlazila, uvek sam se vraćala. Drugi su otišli kasnije, ali su uglavnom otišli trajno. Nisam sigurna zašto sam izabrala taj put ali u ovih 30-ak godina pet puta sam po godinu ili duže živela negde drugde, i još više puta po nekoliko meseci. Nikada nisam htela da donesem tu konačnu odluku, pa sam razvila neku vrstu ‘kosmopolitskog građanstva’, veliku mrežu kolegijalnih i životnih prijateljstava i ostala vezana za sve ‘svoje’ zemlje – Holandiju, Veliku Britaniju, Ameriku i Grčku.

***

Makedonsku gramatiku sam znala bolje nego srpsku. Učila sam je u osnovnoj školi zajedno kada i jezik, kada smo se preselili u Skoplje. Predavala mi je LJiljana Unkovska, koja nam je sa ponosom pričala o sinu koji studira režiju u Beogradu, pa je i ona volela oba jezika.

***

Makedonski jezik i danas govorim pravilno, bez akcenta, predavala sam jednom ceo kurs na poslediplomskim studijama i bila mentorka jednoj doktorantkinji. Sa najvećim ponosom ga smatram delom svog ‘jugoslovenskog identiteta’ isto kao i slike sa mora, muziku, hranu, mirise, sve one uspomene i doživljaje sakupljane od Bleda do Ohrida.

***

Školovala sam se na mnogim mestima. Osnovnu školu sam završila u Skoplju, gimnaziju i fakultet u Beogradu, ali velike škole su mi, ipak, bile kasnije.

***

Kad sam polovinom 80-ih otišla na poslediplomske studije, Holandija je bila otvoreno, zanimljivo, tolerantno društvo. Institut društvenih nauka bio je na putu za Sheveningen u vreme dok je to bilo samo omiljeno šetalište, a ne odredište ratnih zločinaca. Tu sam naučila i šta je uporni društveni angažman.

***

Drugarica sa studija, Buni Sexwalle, bila je predstavnica Nelson Mendelinog ANC za Evropu i često sam sa njom išla na demonstracije protiv aparthejda ispred zgrade Šela. Nekad nas je bilo malo, nekad hiljade na velikim mirovnim protestima kao kad se trčala Race Against Time na amsterdamskom Live Aid-u. Tako sam i započela ekološki angažman.

***

Kada sam se vratila u Beograd, otkrila sam Eko centar, gde sam sretala razne političke i nastajuće NVO aktiviste. Sa mnogima sam sarađivala tokom čitavih 90-ih, predavala sam u Centru za ženske studije, Centru za mirovne studije, BG centru za ljudska prava, CESID-u, AAOM, u svakom alternativnom prostoru za obrazovanje kada je Univerzitet bio na udaru.

***

Sa jačanjem konflikta jačao je i antiratni angažman – Crni flor, sveće, tribine Beogradskog kruga, protesti, protesti… Ali uvek sam mislila da pored građanskog angažovanja moram da ostavim trag o svemu koristeći i ono što znam. Zato je moj istraživački rad znatno odredio projekat Srpska strana rata. Radila sam kasnije i veće, na drugi način značajne projekte, ali ovaj je bio mesto gde smo se redovno sastajali i debatom branili od rastućeg užasa.

***

Mnogo toga nije stalo ni u knjigu ni časopis Republika, ali pamtim sate razgovora sa Nebojšom Popovim, Vesnom Pešić, Latinkom Perović, Ivanom Čolovićem i puno nas mlađih. Sa najvećim ponosom se sećam tih susreta, ne kao sigurne kuće nego kao mesta gde se debatovalo da bi se stvari promenile, čak i kad je to izgledalo nemoguće. Nije to bilo teško, činilo mi se da se u društvu sve jasno vidi. Ali, uvek me je zanimalo zašto toliko mnogo ljudi, ipak, ne vidi.

***

Zbog tog pitanja sam i počela da se bavim istraživanjem medija i izbora. Kada su raspisani izbori Milošević – Panić, mislila sam – ovo neće moći da se ispriča kasnije, niko neće verovati da je ovo bilo moguće.

***

Užasna propaganda širila je mržnju i zavere, trovala i rušila svaku normalnost. Mediji, tada jedini, državni, postali su glavna batina agresivne, ratnohuškačke vlasti. NJihovo svrstavanje pod ratnu trubu bio je temeljno pripreman državni projekat. Promene u Istočnoj Evropi ovde su pretvorene u jeftini antikomunistički nacionalizam.

***

Herojski otpor otpuštenih novinara sa RTS, nastajanje nezavisnih medija, Studio B, Naša Borba, B92, Vreme. U tim redakcijama imala sam prijatelje i saborce, a onda kada je Srbija izgledala homogeno, kao jedan veliki miting sa Ušća, taj krug i u njemu otpor, bio mi je presudno važan.

***

Oko istraživanja medija i izbora Jovanka Matić i ja smo se lako dogovorile. Ona je nešto ranije magistrirala na Simon Fraser Univerzitetu u Kanadi. Neki od njenih tamošnjih kolega kasnije su predavali u Amherstu kad sam tamo bila, i ta teorijska i ljudska bliskost trajno nas je povezala.

***

To nam je bilo prvo istraživanje, radile smo mesecima, sve u kućnim uslovima. Nismo imale mnogo pomoći jer je to bio pionirski rad u celoj Istočnoj Evropi. Mučile smo se sa metodologijom, video-rekorderima, premotavanjima, trakama… U tome su učestvovale i naše cele porodice. Jednom je u liftu jednog od Jovankinih dečaka čovek koji je stajao pored nas pitao: „A za koga ti, bato, navijaš?“ „Mi smo za Panića“, ponosno je odgovorio.

***

Kad smo završile knjigu, odmah su bili sazvani novi izbori, ponudili su iz Građanskog saveza da radimo monitoring. I tako godinama, svake izbore, nismo mogle da odbijemo, niti da prestanemo. Sve do 2000. Tada se zatvorio krug prve decenije višestranačkih izbora, konačno i prva demokratska smena vlasti, prestali ratni sukobi. Mislila sam da mediji i društvo ulaze u komplikovan, ali demokratski proces promene i da više ništa neće biti isto.

***

Ispalo je da je to decenija koja traje. Danas kad gledam taj novi poduhvat da se uništi naše sećanje da bi se oprala svoja zločinačka prošlost, razgorevanje novih nacionalističkih požara, nemam više onaj elan iz devedesetih da se tom opet suprotstavljam.

***

Krugovi oko obrazovanja su mi se zatvarali na različite načine. Prvi put kad sam bila na Interuniverzitetskom centru u Dubrovniku krajem 1980. srela sam Zrinjku Peruško. Ona je postala profesorka na FPZ a danas smo kodirektorke kursa koji smo na IUC-u pokrenule posle zajedničkog projekta 2011. godine.

***

Na tom ‘Olimpu jugoslovenske akademije’ upoznala sam i prve američke kolege, a ubrzo potom Barnet Piers pozvao me je da u Amherstu održim gostujući kurs Komunikacioni sistemi u Istočnoj Evropi. Komparativne studije medija nisu još bile disciplina, o medijima u Istočnoj Evropi nije se gotovo ništa znalo.

***

Sećam se da sam na prvi čas odnela mapu Evrope i SAD i pokazivala kako je Jugoslavija veličine kao Vajoming, kako je Prag Istočna Evropa iako je geografski zapadnije od Beča koji je Zapadna Evropa i zašto je Beograd nešto između. Odnela sam domaću muziku, materijal sa poljske, ruske i češke TV, analizirala ideološku ulogu vesti ali i popularne kulture.

***

Uprkos i privatnim i akademskim pozivima da ostanem, rešila sam da se vratim. Uživala sam u životu na liberalnom kampusu, ali ono što je bilo odlučujuće bio je ‘pad Berlinskog zida’. Mislila sam svet se menja, Evropa se ujedinjuje, to je istorija u kojoj moram da učestvujem. Loša procena. Po drugi put sam pokazala da nisam baš dobra politikološkinja. Ne mislim da je greška što sam se vratila, nego što nisam procenila da se vraćam pravo u užasni rat.

***

Iako sam tamo i studirala i radila, na FPN-u nikada nisam bila sasvim kod kuće. Rano sam izabrala akademsku karijeru. Uvek sam samo to stvarno želela da radim. Ali, u najvažnijim momentima Fakultet se baš trudio da mi to oteža. Prvi je bio kad sam se vratila sa magistarskih studija. Nisu mi priznali diplomu i dugo su većali kako da je nostrifikuju.

***

Za usmeni magistarski na FPN polagala su se tri ispita. Meni, koja sam već imala diplomu, predložili su da polažem pet. Pa onda ipak tri, a da jedan od ispitivača bude profesor France Vreg. U to vreme u Beogradu nije bilo više komunikologa sa specijalizacijom iz političke komunikacije.

***

Tada sam prvi put htela da odem sa FPN, ali sam ipak ostala, i još pola godine provela spremajući dodatne ispite sa diplomom kakvu će BU uvesti tek posle dvadesetak godina.

***

Drugi put je to bilo zbog odlaska u Ameriku 1988/9. godine. Kolege su na NN Veću osporavale odsustvo i objašnjavale da kao asistentkinja nemam pravo da predajem na stranom univerzitetu. Bilo je i onih koji su bili na mojoj strani, govorili da oni koji pozivaju mogu i da biraju kako će me angažovati. Moj profesor Toma Đorđević je mislio da je to prerano, da je za mene odlazak u Ameriku postao običan, kao da idem u Pančevo, a da to tek treba da zaslužim. Otišla sam, ipak.

***

Treći put je nastao spor oko mog doktorata. Dugo sam ga radila. Tema je bila – Medijska manipulacija i politička javnost. Procedura je konačno završena početkom juna, par dana nakon što je usvojen Zakon o Univerzitetu 1998. To je trebalo da bude prva odbrana doktorata na FPN posle novog, restriktivnog Zakona.

***

Dekan Vladimir Štambuk, koji me je posle više meseci ćutanja pozvao, objasnio mi je da bi zbog neke greške u naslovu trebalo ponovo da prijavim rad, ali i da promenim naslov. Da, u stvari, počnem da pišem novi rad, a da na ovaj napisan, pozitivno ocenjen i posle potpuno završene procedure – zaboravim.

***

Naravno da nisam pristala i odatle smo otišli na vrlo različite strane. On je otišao u Rambuje kao član delegacije koja je tamo neuspešno pregovarala o konfliktu na Kosovu a ja na jednu konferenciju na Oksford. Tamo me je zatekao i početak bombardovanja.

***

Moja ćerka Mila bila je u Beogradu sa tatom, a njena slika u mom pasošu sa mnom u Engleskoj. Jedva sam promenila karte i vratila se kući preko Budimpešte, koja je tog prvog dana izgledala kao Kazablanka. Na Fakultet više nisam išla i tamo sam u leto 1999. dobila otkaz.

***

Kraj bombardovanja dočekali smo u Atini. Prvo smo iz Beograda otišle nas dve. Uz pomoć grčkih prijatelja, potom je došao i Žarko. Tih mesec dana dok nam se nije pridružio, Mila je počela da zamuckuje. U Beogradu to nisam primetila. Tamo je stalno nosila svoj mali kasetofon i slušala bajke.

***

Vratili smo se pred Novu godinu, a na proleće 2000. sam, zahvaljujući velikoj podršci kolege i profesora Ratka Božovića, doktorirala na Univerzitetu Crne Gore. Odbrana je bila divna, došlo je mnogo kolega sa Filozofskog fakulteta i to uvažavanje me je veoma obradovalo i dirnulo.

***

Na Fakultetu sam se ponovo zaposlila u leto 2003. godine. Nakon više razgovora sa tadašnjim dekanom Mijatom Damjanovićem pristala sam da se vratim, baš u vreme kada je ubijen premijer Zoran Đinđić. Nisam sigurna da bih to uradila samo malo kasnije, ali odluku nisam htela da menjam baš zato što su stvari u zemlji postale teške.

***

Sećam se kako sam pred predsedničke izbore, kasnije te godine, donela stare video-trake da studenti vide kako su izbori izgledali početkom devedesetih. Zapanjeno su gledali. Oni su bili prve postpetookobarske generacije, sećali su se rata, sankcija, bombardovanja, Otpora, protesta ali ne naročito političkih sukoba u i oko medija.

***

Mnogi su mi govorili da iz detinjstva pamte samo zvuk i špicu RTS Dnevnika, da se u kući nisu gledali, slušali ili kupovali, nezavisni mediji. Nakon tog prvog gledanja pitali su imam li ja tih traka još, pa sam im donosila i analizirali smo ih zajedno.

***

Ta rečenica mi je dugo bila u mislima kao otkriće koliko je važan taj TV materijal koji sam sačuvala. Onda sam prikupila video-kasete kojih je bila puna kuća i počela da pravim Arhiv. U stvari, ta skromna kolekcija bi se pre mogla nazvati TV sećanja iz devedesetih.

***

Arhivi su u mojoj svesti uvek bili tiha mesta, gde neki podaci hladno klasifikovani nemo čekaju da ih neko otkrije i stavi u istorijske knjige. Ove video-kasete su bile dokumenti druge vrste. One su pričale priče, nosile su trag moje selekcije ali su bile svedočanstvo prećutanog i neželjenog sećanja. Svedočile su o izbornim kampanjama u kojima su se uništavali ljudi ali i zašto društvo nije moglo ni da artikuliše ni da izabere bolje alternative.

***

Svedočile su o ratu, koji su TV uglavnom htele da sakriju ili falsifikuju. Onoliko koliko ga je bilo iza geografske karte za osnovnu školu koja je na ekranu obično bila umesto filmske slike iz opsednutog Sarajeva, razrovanog ‘oslobođenja’ Vukovara, pa tako, redom sve do kolona iz Oluje i NATO bombardovanja.

***

Ove trake su RTS verzija rata i sukoba, istorija skrivanja, manipulacije i zavaravanja, obmana i političke upotrebe nesreće da bi se ratni projekat jedne diktatorske vlasti sproveo, da bi tada mladi ministri i portparoli sačuvali i u budućnost preneli svoj zločinački san o velikoj Srbiji.

***

Ali, svedoče ove trake i o istoriji nepristajanja. I to je sasvim neispričana ovdašnja tema, istorija suprotstavljanja, građanskog otpora od 9. marta do 5. oktobra i deceniji između. Ta burna decenija građanskog odrastanja, protesta, tribina, nezavisnih medija i svih oaza u kojima smo čuvali slobodnu misao i zdrav razum. Ovu istoriju mi je važno da sačuvam.

O sagovornici

Snježana Milivojević je redovna profesorka Univerziteta u Beogradu, Fakulteta političkih nauka, rukovoditeljka doktorskih studija Kultura i mediji, master studija Komunikologija i Centra za istraživanje medija. Autorka je monografija: Mediji, ideologija i kultura; Televizija u Evropi – Srbija; Media Monitoring Manual; Ekranizacija izbora – kao i brojnih domaćih i međunarodnih istraživanja iz komunikologije i medijskih studija. Bila je Čivning stipendistkinja na St. Antony’s koležu Oksford Univerziteta, Fulbrajt stipendistkinja na Kolumbija Univerzitetu i gostujuća profesorka na više evropskih i američkih univerziteta.