Snježana Milivojević: Društvene mreže nisu dovele do veće slobode i jednakosti

Kako se u globalnim medijima vidi pandemijska kriza kroz koju upravo prolazimo?

Već je na početku krize Svetska zdravstvena organizacija, kao i svi mi, ustanovila da je odmah po izbijanju pandemije izbila i infodemija, informacioni haos koji traje i danas. I pre pandemije bilo je vidljivo da živimo u informacionom neredu i da ulazimo u doba “informacione dekadencije”, nekontrolisanog obilja informacija koje nas izbezumljuje, parališe i sputava. U pandemiji je onda sve to eksplodiralo, pa profesorka sa Harvardskog univerziteta, Shoshana Zuboff, to zove epistemički haos, stanje konfuzije i nepoverenja u znanje kao takvo. Zloupotreba činjenica i trgovina privatnim podacima o nama upregnute su u produbljivanje društvenih nejednakosti. Ovakav režim proizvodnje i razmene informacija počinje da se institucionalizuje i to je u pandemiji postalo opasno. Umesto konvencionalne ideje o vezi medija i demokratije, o slobodnom tržištu ideja na kojem će, kako je nekada naivno govorio John Stuart Mill, istina pobediti, došli smo u situaciju da neistine, poluistine ili rogobatni izdanci pervertiranih informacija kreiraju taj ambijent guste magle. U trenucima kada su nam informacije i jasan pogled najpotrebniji, nemamo medije i znanje na svojoj strani. To je porazna činjenica sa kojom smo se u ovoj pandemiji suočili.

Carstvo loših vesti

Čini se kao da živimo u nekom carstvu loših vijesti povezanih s krajnje trivijalnim informacijama…

Te dve kategorije, loša vest i trivijalna informacija, međusobno se ojačavaju. Carstvo loših vesti je sagrađeno na shvatanju da se novinarstvo koje smo voleli i cenili ne bavi dobrim, rutinskim i običnim vestima, nego se bavi onim neočekivanim, ekscesnim i negativnim, čak i onda kada to radi sa najboljom namerom. Ne kažem da su negativne vesti nužni ishod kvalitetnog novinarstva, ali novinarstvo jeste odgojilo publiku koja očekuje da kad ujutro otvori novine, vidi šta sa svetom nije u redu. Kritičko novinarstvo je drugačije od negativnog, ali moguće je da su oba proširila korozivnu sumnju u institucije pa i u politiku uopšte. Talas trivijalnih vesti je opet rezultat dugog procesa komercijalizacije medija, shvaćenih kao industrije, sa stalnim pritiskom da se zaradi brže i više. To je medije guralo u naizgled bezgranični proces potrage za senzacijama ili ekscesima začinjenim selebriti kulturom. I kako kaže Todd Gitlin, profesor sa Kolumbija univerziteta, nikada u istoriji nismo toliko mnogo znali o toliko mnogo stvari koje su toliko malo važne. Ako se vratimo na pandemiju i ovaj trenutak informacionog nereda, onda mislim da se svojevrsni demokratski deficit prvenstveno širi sa novih, “društvenih” medija ili mreža. Uz mnoštvo prednosti, oni su postali platforma koja funkcioniše i kao fabrika lažnih vesti i slobodni prostor za manipulaciju. Nasuprot demokratskom optimizmu prve decenije 21. veka i na naše iznenađenje, dobit od toga “što su na mrežu izašli svi” nije porast slobode i jednakosti. Države su ostavile neregulisani prostor tehnološkim platformama na kojima se razni neprijatelji slobode, od teoretičara zavere do novih autokrata, odlično snalaze. Na društvenim mrežama zapravo su se najčvršće uvezale negativne vesti i trivijalne informacije i one betoniraju ambijent u kojem danas živimo.

Da li se u tom negativnom procesu može pronaći stanoviti sindrom “zle namjere”?

Ono što je u medijima tu da skandalizuje i šokira često je okrenuto ne samo prema opisu događaja nego i prema pojedinim ličnostima. Progon i hajka na pojedine osobe, njihova satanizacija, uništavanje reputacija i karijera, u teoriji medija već je označeno terminom “ubistva ličnosti” (character assassination), što proizvodi i kumulativni efekat tzv. šokantne kulture. Posledica, kako kažu teoretičari, tog sindroma “zlog sveta” je porast apatije i straha ljudi od tih groznih događaja koje mediji neprestano isporučuju, što na kraju “normalizuje” tu grozotu, da svako veče iz televizora kuljaju loše vesti, ubistva i zločini, a ne ideje kako da svet može biti bolje mesto za sve. Takva slika nije posledica samo novinarstva nego i senzibiliteta generacija odraslih na takvim medijima.

Kamo je nestalo staro, dobro novinarstvo?

Novinarstvo je nekada imalo kredit dobre namere, jer su njegovi “osnivački ideali” bili objektivnost, nezavisnost i rad u javnom interesu. To se odnosi na kratki period u razvoju ove profesije tokom kasnog XX veka, koji američki teoretičar Daniel Hallin zove “visokim modernizmom” novinarskog profesionalizma. Prema toj slici, nezavisno novinarstvo počiva na sagledavanju stvarnosti iz više uglova i onda je objektivno “predstavlja” javnosti, radeći prvenstveno u interesu istine. Ali takvo shvatanje novinarstva se i teorijski i tehnološki sudarilo sa stvarnošću. Teorijski tako što je jasno da je medijski proizvod konstrukt koji se pravi, baš kao što se pravi sto ili kolač. Taj rad podrazumeva proces selekcije i oblikovanja koji je duboko ideološki, pa su i “objektivnost” i “nezavisnost” konstrukti nastali u ideološkom ključu. Ono što je novinarski posao nekada činilo uzvišenim jeste trud da se uspostave norme, standardi i prakse kojima se to postiže. U međuvremenu, naivni standardi tipa “piši kako se dogodilo” našli su se pred izazovima jer su i događaji postali puno kompleksniji: šta se događa kada izveštavate sa masovnih demonstracija i ne možete da vidite sve njihove aspekte? To što reporteri vide ne mora da bude autentični izraz onoga što se “zaista” dogodilo. Nadalje, tehnologija je omogućila da se u direktnom prenosu mogu videti i stvari koje neposredni učesnici ne mogu da vide.

Novinarstvo se mora reorganizovati oko činjenice da njegov oslonac nije više oskudica nego obilje, da problem nije manjak nego višak informacija koje su svima i na klik dostupne

To je sve pomerilo centar autentičnosti u razmišljanju o događaju i uvelo druge nivoe sa kojih se govori, naravno tako da se događaji u redakcijama, ili čak i u živom programu, ali iz studija, stave u određeni uređivački kontekst. Tako je ogoljena naivnost da je novinarstvo samo ono što gledate golim okom i prenosite drugima, jer što je stvarnost složenija i društvo pluralizovanije, i istina o njoj je postala kompleksnija. Mediji su nastali na pretpostavci oskudnosti, gde je najvažnije otkriti, pokazati i približiti nešto što je nedostupno ili skriveno. Informaciono obilje donelo je ključni obrat: danas kada je sve vidljivo, na uličnim kamerama ili privatnim telefonima, ideja “otkrića” ima sasvim drugi značaj. Zato se novinarstvo mora reorganizovati oko činjenice da njegov oslonac nije više oskudica nego obilje, da problem nije manjak nego višak informacija koje su svima i na klik dostupne.

Da li su moralne dileme novinara u odnosu na standarde novinarske profesije danas veće nego ranije?

Novinari imaju moralne dileme oduvek i iluzija je da je nekada bilo lakše. Imate onu čuvenu anegdotu o telegramu koji je izdavački magnat William Randolph Hearst poslao Fredericu Remingtonu koji se žalio da je na Kubi, na koju je poslat da izveštava o ratu, sve mirno. “Ti se pobrini za slike, ja ću se pobrinuti za rat”, napisao je Hearst. Ova anegdota, iako verovatno neistinita, svedoči o moći medija, ali i o trajnoj dilemi između slobode i odgovornosti medija. Elementarna osnova novinarstva se urušila, ne samo zato što su ljudi postali korumpiraniji nego zato što su i mediji postali drugačiji u hibridnom online i offline okruženju, gde se tradicionalni i mediji društvenih mreža prepliću. Promene u novinarstvu nastaju i pod talasom prodora emocija u profesiju koja se istorijski branila upravo “objektivnošću”. Društvene mreže su postale prostor gde se događaji tumače iz afektivnog, a ne saznajnog ugla: “Imam svoje mišljenje i želim ga izneti, a vi iznesite svoje.” To je zakomplikovalo ambijent, stvorilo ljude koji prateći različite medije drugačije vide svet, a tradicionalni mediji više nisu prostor gde se ove razlike sreću i debatuju. Otvorile su se nove moralne dileme, ali se kontekst za njihovo razmatranje izgubio pa više nije jasno šta je “moralna stena” u ovoj profesiji.

Trijumf algoritma

Kakva je posljedica tog hibridnog medijskog ambijenta?

Novo medijsko okruženje donelo je niz neprofesionalnih proizvođača informacija koji konkurišu za pažnju u javnom polju. Potreba kojom se branilo novinarstvo da za sve nas brzo procesira različite poglede o istoj stvari, odjednom se izgubila. Time se nije survala samo jedna profesija – gubitak za društvo je mnogo veći. Različiti delovi društva počeli su da se infromišu samo iz medija sa kojima se slažu, tragaju za onim što žele da čuju, a ne onim što bi trebalo da znaju. U tom smislu je ugroženo novinarstvo kao forma proizvodnje javnog znanja. Masovni mediji više nisu glavni donosioci osnovnih, proverljivih vesti o zajedničkom svakodnevnom životu. U najkraćem, logika tradicionalnih medija počiva na profesionalnoj selekciji i obradi sadržaja, a logika društvenih mreža na kolaborativnoj selekciji onoga što je važno.

Globalno težak trenutak za medije u Srbiji komplikuje brutalni i sistemski napad na slobodu medija i politički atak koji se može porediti samo sa onim iz 1990-ih

Što kažete svojim studentima kada vas pitaju kako da se kao budući novinari probiju kroz taj informativni nered?

Mislim da na to pitanje studenata danas može malo lakše da se odgovori nego pre par godina. Lokalne prilike jesu, nažalost, nepovoljne, ali se globalizacijom ukupni kontekst njihovog života raširio. Postali su upućeniji i osetljivi na događaje izvan parohijalnih okvira i spremniji su da misle globalno. Velika je nesreća što su, paralelno sa tim, mediji u Srbiji već skoro čitavu deceniju u pravom sunovratu. Globalno težak trenutak za medije ovde komplikuje brutalni i sistemski napad na slobodu medija i politički atak koji se može porediti samo sa onim iz 1990-ih. Kada sa studentima razgovaram o medijskoj budućnosti, ne mogu mnogo da ih savetujem sem da veruju u svoje ideje i kreativnost, kao i da je najgore rešenje raditi u medijima bez slobode. Danas vidim da su se nove generacije ohrabrile da prave neki svoj otvoreni, možda nedefinisani, ali kreativni i pulsirajući medijski prostor, sa nadom da grade neku bolju medijsku atmosferu. Ne želim da zvučim kao da ne vidim kako izgledaju strukture moći i profesionalna ograničenja, ali danas “procep” za kreativnost ipak postoji. Mislim da je važnije ohrabriti mlade ljude nego unedogled ponavljati kako će ih sistem pojesti i kako će netalentovaniji uvek pobeđivati.

Što će se događati s novinarstvom i novim medijima u budućnosti. Tko će od njih preživjeti?

Globalni ishod ne mora biti loš, ali to se pre odnosi na nove medije nego na (tradicionalno) novinarstvo. U zanimljivoj knjizi “Budućnost profesija” Richard i Daniel Susskind tvrde da će dve trećine ljudi, koji se danas školuju, raditi u profesijama koje danas još nemaju ni ime. Mnoge profesije su već nestale ili će nestati, a nastaće nove koje danas ne možemo ni zamisliti. U medijima, na primer, trijumf algoritma – niza precizno definisanih i računalno izvedljivih uputa – prati i rast algoritamskog umesto profesionalnog novinarstva, koje na portalima selektuje šta ćete da čitate, isto kao što vam Netflix danas nudi seriju zato što ste juče gledali neku sličnu. Tu se ne zna šta je problematičnije: da li to što se po nepoznatim merilima biraju i oblikuju vesti, to što im saobraćaj a ne kvalitet utvrđuje plasman, to što neko drugi preuzima našu mogućnost izbora, ili to što taj neko trguje našim ličnim podacima ili manipuliše znanjem o našim medijskim navikama. Ništa ni nalik takvoj koncentraciji moći, novca od oglašavanja i kontrole nad slobodom komunikacije kakvu su postigli, nije bilo zamislivo tokom 400 godina istorije štampe, odnosno tradicionalnih medija. Svest o tome da je moć platformi globalna, država parcijalna, a da su korisnici potpuno izolovani pojedinci govori o ogromnoj političkoj nejednakosti. Zato se nadam da će te nove kreativne energije mladih ljudi i rasutih privatnih korisnika omogućiti novo umrežavanje znanja i sabiranje društvene akcije, koja će i “korisnike” transformisati u aktere, sposobne da se nose sa korporacijama i državama. Tako mi se čini onda kada optimistično mislim o svetu i nama u njemu…