Šta mediji mogu da nauče od nauke

Pitanja slobode izražavanja tesno su povezana sa ekonomskim slobodama a uzročno-posledična veza medija i novca uglavnom funkcioniše na štetu medija. Koliko novac može da razori suštinu društvene misije medija postalo je jasno još u vreme sukoba Pulicera i Hersta. Sve ono što su naivni pozitivistički tvorci medija sanjali i želeli da naprave od njih pre jednog i po veka, padalo je već tada u vodu pred navalom novca koji je u medije donosio moć i uticaj. Skandalizovani i već tada tabloidizovani mediji pokazali su da se od svake društveno-humanističke orijentacije može odustati pred gladnim stomakom i u finansijskoj iznudici.

U prilog takvim mišljenjima ide i situacija koja se već više od decenije aktivno razvija u balkanskim zemljama pa tako i u Srbiji. Reč je o jednom, možda sasvim novom fenomenu u okviru koga se počela razvijati jedna posebna fela medija, koja sada već dobija svoje obrise i može se prepoznati čak i klasifikovati i na naučni način. Reč je o medijima u kojima su pozitivističke i deontološke vrednosti novinarstva potisnute a u prvi plan dovedeni lukrativni principi poslovanja koji podrazumevaju visok stepen komericijalizacije, konzumerizma, klijentelizma i svega onoga čemu su najvažniji ciljevi novac i moć. Nema tu ništa novo – rezignirano će tvrditi mnogi. I zaista – nema, ali hajde da malo proniknemo u dubinu ovog fenomena i vidimo kako sličan fenomen funkcioniše u jednom vrlo bliskom području publicistike – naučnoj periodici. Da li postoji nešto zajedničko novinarstvu i naučnoj publicistici i da li možemo neke dobre prakse da preuzmemo iz nauke?

Nekada su naučnici svoja istraživanja sprovodili dugotrajno i mukotrpno, uz mnoga i bolna odricanja da bi na kraju došli do rezultata naučnih istraživanja koje su publikovali ili u knjigama ili u – naučnim časopisima. Tako je nastala naučna publicistika – oblast koja se bavi razvojem naučne periodike, časopisa i magazina u kojima naučnici objavljuju svoje radove a koji su uvek rezultati njihovih prethodno obavljenih istraživanja. I za istraživanje i za pisanje rada svetska nauka je utvrdila standarde i metode koje se strogo moraju poštovati, inače se gubi naučnost kao ključni atribut. Tako je bilo dok neoliberalna ekonomija nije ušla u sve pore društvene, nažalost i naučne, stvarnosti. A tada su u naučnu periodiku počeli da ulaze ljudi koji su od naučne publicistike počeli da prave unosan biznis. Da, i to je moguće! U prilog tome išao je i razvoj online platformi za online izdavaštvo utemeljeno na veb portalima. Brzo su se razvili mnogobrojni elektronski „naučni časopisi“ koji su naučnicima širom sveta ponudili brže, bolje i jače efekte i uslove objavljivanja njihovih radova. Novokomponovani časopisi su pokazivali razne dokaze o njihovom navodnom naučnom uticaju, propulziji i kvalitetu kod njih objavljenih radova.

Naivni istraživači, ali i oni koji su želeli brzi i, uglavnom, nezasluženi napredak u nauci, pohrlili su da objavljuju radove u ovakvim časopisima. Naravno, postojao je jedan mali uslov a to je da autor rada plati „stanovitu svoticu“ novca kao naknadu troškova, jer navodno časopis izlazi na neprofitnoj osnovi! Iza takve šeme krila se ogromna prevara, jer takvi časopisi nisu poštovali ništa od pretpostavljenih naučnih kriterijuma za naučne časopise kao što su aktivna i kompetentna redakcija, relevantne i meritorne recenzije, javnost uvida, svojevrsna verifikacija u svetskim uglednim bazama naučnih informacija i sl. U stvari takvi časopisi nisu ni postojali već su samo u virtuelnoj realnosti istupali kao „naučni časopisi“ a čak su se često predstavljali u ime realnih uglednih časopisa, čime su im ustvari krali identitet. Prevara je rođena! Međutim, naučna zajednica je vrlo brzo odgovorila na fenomen takvih „naučnih časopisa“ – javnost je alarmirana, upozorena na pojavu i pokrenute su mnoge aktivnosti da se pošast suzbije. U SAD je ubrzo skovan termin „predatorski časopis“ (hijacked journals) kome je kumovao naučni publicista DŽefri Bil a razvijene su mnoge platforme i aktivističke grupe i pokreti koje su počele aktivno zagovaranje antipredatorske politike. Danas su predatorski časopisi skoro potpuno demaskirani i retke su zemlje u kojima oni još mogu da varaju naučnike i javnost, tako da se bitka za istinsku naučnu publicistiku može smatrati skoro u potpunosti dobijenom. Kao jedan od ilustrativnih primera kako su mladi naučnici „provalili“ predatorski časopis podsećamo na slučaj kada su tri malda srpska naučnika simulirali rad i poslali ga za objavljivanje potpisavši se imenima Diznijevih junaka i „časopis“ to sve naravno objavi!

Da li mediji i medijski odgovorni protagonisti medijskih politika mogu nešto naučiti iz ovog primera u „rođačkom“ polju naučne publicistike? Sigurno mogu! Ono što je zajedničko predatorskim časopisima u nauci i novoj vrsti medija masovnog komuniciranja, koja sve svoje aktivnosti saobražava jedino novcu, jeste upravo taj komercijalno-agresivni model organizacije i funkcionisanja. Saobražavanje novcu, često pod izgovorom iznudice ili moranja da bi se preživelo, vodi do razaranja suštinskih vrednosti i poništavanja misije profesije. Naravno, naučna periodika je od svog nastanka imala uvek jasne i stroge kriterijume i metodologije pa joj je to značajno olakšalo borbu protiv predatora, kao neke vrste uljeza u branši. Novinarstvo, nažalost, nema jaku pozitivističku praksu samoregulacije, kodeksi i etika su mu prilično rastegljivi i fleksibilni i zato će mu biti mnogo teže da uspostavi granicu otpora prema „predatorstvu“ i uljezima u svojim redovima. Osim toga, postoji i nešto što se naziva marketing i propaganda a u novije vreme i integrisane marketinške komunikacije, čemu se ne može osporiti legitimitet i legalitet, ali se mora jasnije diferencirati u odnosu na novinarstvo.

Ipak, društveno odgovornom novinarstvu je neophodna, ako ne zaštita, onda sigurno neka vrsta diversifikacije koja bi jasno odelila društveno odgovorne medije od komercijalno-agresivnih medija ili propagandističkih komunikatora. Hoće li se taj proces sprovesti kroz dijalog unutar profesije ili na neke druge načine, ostaje da sama medijska profesija odluči. Ono što je izvesno jeste da je razvojem informaciono-komunikacionih tehnologija razvijena i medijska sloboda i sposobnost svih građana i zajednica da javno komuniciraju. Slobode komuniciranja se ne smeju ugroziti a sposobnost komuniciranja bi trebala biti stalno unapređivana. Važno je razumeti da su sposobnosti komuniciranja i slobode komuniciranja potpuno odvojene i različite kategorije i da one često mogu biti suprotstavljene. Sposobnost komuniciranja bez slobode je čista nula, ali sloboda komuniciranja bez odgovarajuće sposobnosti je debeli minus! Zato se pored razvoja medijskih sloboda moraju izgrađivati i sposobnosti i kompetencije za masmedijsko poslovanje, kao i kapaciteti za izolovanje onih medijskih politika i praksi koje razaraju samo tkivo demokratske slobode i društvene odgovornosti.