Treba li novinarima mediologija

Novi horizont medijskog funkcionisanja istovremeno je, pak, uzrokovao i mnoštvo izazova za medije i novinare, na koje mnogi ne uspevaju da pronađe adekvatan odgovor.

Ovi izazovi su nešto čega često ni sami akteri unutar medijske industrije nisu sasvim svesni ili ih možda ne razumeju najbolje (ili ne žele da ih razumeju), pa se vreme neretko gubi na loša i kontraproduktivna rešenja. NJihovu očiglednu nemoć, međutim, podstiče i međusobno nerazumevanje koje postoji među samim medijskim akterima, odnosno između onih aktera koji funkcionišu unutar i oko sveta novinarstva i medija. Aktuelna kriza medija se neopravdano izjednačava s krizom novinarstva, a različiti nivoi odgovornosti medijskih aktera, a pre svega medijskog menadžmenta, sasvim zanemaruju; svesno ili ne. U svakodnevnoj praksi medija i novinara se potom umnožavaju funkcionalni problemi, koji se jasno uočavaju i „sa strane“ ? kroz nemar, neodgovornost i netransparentnost u funkcionisanju medija, i te kako vidljivim i kod nas.

Brojni tumači medijske filozofije i rada, poput Marka Ducea, tako konstatuju da studenti koji žele da budu deo medijske industrije, primera radi, mogu da razumeju njen uticaj, ali da uglavnom nisu u stanju da razumeju i to kako i zašto medijska industrija radi to što radi, niti to kako se menjaju društva širom sveta u procesima globalizacije, digitalizacije, konvergencije i individualizacije, a koji svakako utiču na upravljačke i kreativne prakse u ovoj industriji. Štefan Rus Mol, s druge strane, zapaža da je sve manje spremnosti medijskog menadžmenta (i društva u celini) da se podrži kvalitetno novinarstvo u uslovima sve manjih prihoda od oglašivača, što na kraju neminovno otežava novinarski posao. Nerazumevanje ključnih medijskih aktera konstatuje i Barbi Zelizer, koja takođe uočava nesaglasje između novinara-početnika i onih iskusnijih novinara, novinara i menadžmenta medija, ali i između medijskih teoretičara i medijskih praktičara. U medijskom sistemu poput našeg; usled odsustva ili bar nepoštovanja postojećih mehanizama institucionalne, pravne i profesionalne zaštite i podrške; ovakve pukotine su samo vidljivije i banalnije. Samim tim, one su i pogubnije po one čiji profesionalni život je vezan za rad i opstanak medija.

Pitanje tretmana nauke u okviru medijske prakse, poput relevantnih studija o medijima i novinarstvu, odnosno, s druge strane, kako novinari i medijski praktičari gledaju na fokus i domete takvih naučnih istraživanja je posebno važno. U nameri da svima pruži priliku i pomogne da bolje sagledaju i razumeju poziciju druge strane, i ujedno tako nauče jedni od drugih, istraživački centar „Journalist’s Resource“ sa Univerziteta Harvard u SAD nedavno je sproveo veliku anketu među svim medijskim akterima. Među odgovorima iskusnih novinara, naučnih radnika, ali i onih koji su profesionalno aktivni u oba polja (medijskoj nauci i praksi), kao osnovni pravci razmišljanja izdvojili su se sledeći zaključci: novinari bi bili srećni kada bi akademska zajednica bolje razumela praksu i dinamiku njihovog posla, uslovljenu kratkim vremenskim rokovima, dok bi akademci voleli kada bi praktičari više pažnje poklanjali relevantnim podacima iz naučnih istraživanja.

Klej Širki sa Univerziteta NJujork, jedan od aktuelnih superstarova analize novih medijskih trendova i izazova koje donose nove tehnologije, kao najveću grešku medija konstatuje prezentovanje naučnih studija kao rezultata potpunog naučnog konsenzusa, umesto, kako naglašava, da upravo oni podstiču uspostavljanje takvog konsenzusa. Kao adekvatan pristup, predlaže bolje izveštavanje o akademskom radu, što podrazumeva više opreza u prognoziranju budućih efekata trendova koji se analiziraju. Šula Nojman, izvršni direktor „St. Louis Public Radio“, primera radi, kao preporuku akademcima nudi: 1) Kada se objave rezultati vaših istraživanja, potrudite se da budete dostupni da date svoje obrazloženje istih; 2) Svoj pristup i jezik prilagodite razumevanju prosečnog čitaoca.

Nakon svega, moramo se upitati: kako početi rešavati ovakve probleme? Za početak, uviđanjem grešaka i napuštanjem zabluda. Primera radi, mnogi medijski delatnici svoje medijske profesije, a pre svega novinarsku, neosnovano sagledavaju kao još jednu zanatsku delatnost kojoj nije preterano potrebno, čak ni korisno, uspostavljanje bilo kakve veze sa savremenom medijskom teorijom i studijama. S druge strane, problemi proizilaze i iz onih naučnih pokušaja i ocena koji često ni najmanje nisu utemeljeni na praksi, jer im, po svemu sudeći, nedostaje istraživačke hrabrosti i volje da sve potrebne aspekte medijskog rada sagledaju i protumače na adekvatan način.

U našem medijskom polju takođe dominira takav odnos, koji će vam posvedočiti svako ko je imao prilike da se profesionalno oproba radeći u medijima. Naime, u našim medijima i dalje važi uvreženo, a prilično pogrešno, svođenje novinarstva na zanat, koje vodi i minimiziranju značaja naučno-teorijskog rada u oblasti medijske i komunikološke nauke i teorije. Takav stav danas može biti prilično poguban po same medije, ukoliko se i površno osvrnemo na specifičnosti trenutka u kojem se mediji trenutno nalaze i značaj nauke po sagledavanje aktuelnih izazova. Tačnije, ovakve greške su očigledne ukoliko samo pokušamo da uporedimo naša iskustva sa odnosom koji po tom pitanju neguju u razvijenim društvima, čiji mediji aktivno rade na svojoj adaptaciji, a mnogi u određenoj meri i uspevaju da nađu modele za opstanak. Svest o izazovima kod nas postoji u određenoj meri, ali je pitanje odnosa prema njima i ponašanja u praksi upitno. Dominiraju fraze „o novinarstvu kao zanatu“ i iracionalno odbijanje da se sagleda cela slika i konkretnije potraže modeli prilagođavanja. To medije i njihove zaposlene drži u začarenom krugu borbe za preživljavanje i trenutnu (prividnu) stabilnost, odnosno u stanju potčinjenosti njihovog rada i uloge eksternim akterima i uticajima.