Trebaju li nam mediji ako živimo onlajn?

U novom medijskom okruženju pojavili su se novi akteri, koji vrše funkcije pređašnjih medija, ali ne snose iste odgovornosti. Veb 2.0 zamišljen je kao kolaborativni medijski prostor, i on delom takav i jeste. Posredstvom društvenih mreža, komentara, podkasta i jutjub naloga svako može da učestvuje u kreiranju medijskih sadržaja, dok uređivački posao preuzima algoritam. Posledice ovakvog uredništva su brojne, a umnogome se tiču moći, koja je prešla iz domena države u ruke privatnih kompanija – pre svega tzv. duopola (engl.: duopoly), kompanija Gugl i Fejsbuk. Najsvežiji primer načina na koji ove kompanije utiču kako na onlajn tako i na oflajn odnose izašao je u javnost početkom oktobra. U kombinaciji sa šestočasovnim „padom“ društvenih mreža i aplikacija čiji je vlasnik Fejsbuk, što je izazvalo pometnju širom sveta, objavljene su informacije o tome kako ova kompanija svesno zloupotrebljava svoju poziciju na tržištu. Pristup podacima miliona ljudi širom sveta Fejsbuku daje uvid u sve negativne posledice algoritamskog uredništva po mentalno zdravlje korisnica i korisnika. Zahvaljujući uzbunjivačici Frensis Haugen, saznalo se koliko se profit zapravo stavlja ispred društvene odgovornosti u novoj medijskoj ekologiji.

Činjenica da se Gugl i Fejsbuk ne deklarišu/ne definišu kao mediji, već kao platforme, u velikoj meri ih štiti od obaveza koje bi inače imali. S druge strane, stavljanje akcenta na pozitivno korisničko iskustvo (a ne na objektivnost i etičko izveštavanje) povlači sa sobom to da se javnost sve više fragmentiše i zatvara u tzv. eho komore, grupe istomišljenika i „filter balone“ jer algoritmi plasiraju sadržaje za koje procene da će se korisnicima dopasti. Ako preko instagram i fejsbuk naloga, recimo, pratite Gardijan ili Danas, teško da će vam ponuditi članak „Vol strit žurnalas“, i obrnuto. Isto tako, rezultati pretrage na prvoj stranici Gugla baždare se na osnovu države u kojoj se nalazite, istorije pretraga, i drugih podataka koje pretraživač sakuplja. Onlajn, u tom smislu, i jeste i nije omogućio slobodan pristup informacijama. Tradicionalne medijske kuće u ovom kontekstu moraju da se prilagođavaju novim modelima funkcionisanja, od komunikacije s publikom do alternativnih načina finansiranja, ne gubeći pritom svoju prvobitnu društvenu ulogu.

„Kao ni sve ostalo, ni mediji nisu bili potpuno spremni za nove tehnologije i brzinu promena koje su one donele u 21. veku. S jedne strane, mediji su postali dostupniji i sveprisutniji, sa druge strane su, pre svega u odnosu na društvene mreže, izgubili deo uticaja i monopolsku poziciju tzv. čuvara kapije, a sa treće su izgubili sigurnost razrađenih poslovnih modela. Sve je to brojne medije dovelo u krizu identiteta i učinilo da se pomalo pogube u trci na koju su ih naterale i tehnologije i sveopšte društvene promene. Konkretnije, iako to nije samo zasluga novih tehnologija, mediji i dalje imaju moć da vrše ogroman uticaj na javnost, ali je, pomalo paradoksalno, ta moć sve manja kad govorimo o njihovoj ulozi društvenog korektiva”, kaže za LUL Pavle Zlatić iz USAID-ovog Projekta jačanja okruženja za održivost medija.

Prema podacima BIRN-a za 2019. godinu, internet na godišnjem nivou koristi preko sedamdeset odsto stanovništva Srbije, dok štampu čita nešto manje od trećine. Dinamika društvenih mreža izmenila je očekivanja i apetit publike, sadržaji se objavljuju ćešće, postaju kraći, prijemčiviji i interaktivniji. Veliki broj medija usmeren je na zabavne sadržaje, a kvalitet i kontrola autentičnosti izvora često opadaju pod pritiskom brzine. Istraživanje Reportera bez granica pokazalo je da je u moru novonastalih portala, kopi-pejst novinarstva i širenja lažnih vesti, onlajn prostor ipak glavni lokus medijske slobode u Srbiji, i to zahvaljujući portalima nezavisnih centara za istraživačko novinarstvo. Potreba za istraživačkim novinarstvom u kontekstu u kome se vesti objavljuju iz minuta u minut i čitaju s pametnih telefona govori o tome da deo javnosti i dalje medije vidi kao sredstvo informisanja i poziciju odgovornosti u odnosu na političke narative.

„Od medija se, nažalost, sve više očekuje da budu nešto što će ’popuniti dan’, a sve manje da informišu ili obrazuju publiku. Međutim, postoji deo javnosti koji i dalje razume da su mediji neophodni i društvu i samim građanima, i taj deo javnosti i dalje očekuje od medija da im pruži prave informacije, nešto što će im pomoći da bolje razumeju šta se oko njih dešava, ali i nešto što će im pomoći da donose odluke. Ta publika očekuje da se mediji ponovo povežu s njom, ali je to, posebno za lokalne medije, i to u celom svetu, bilo vrlo teško u prethodnim decenijama. Oni su uvučeni u gorepomenutu trku i zaokupljeni tonom problema morali da zaborave na svoje odnose sa zajednicom”, objašnjava Zlatić. Za nezavisne medije bi, prema njegovom mišljenju, najbolji model za opstanak bio da zavise od svoje publike. To nije uvek lako, ali publika može da stvori zajednicu oko medija u koje ima poverenja, i doprinese njihovom radu finansijskom podrškom.

Stari biznis modeli po kojima su funkcionisali mediji više nisu održivi, budući da korisnici i korisnice imaju mogućnost da blokiraju reklame koje su doskoro pokrivale troškove „neisplativih” informativnih sadržaja. U poslednje vreme veliki broj medija kod nas i u svetu uvodi modele pretplate ili „platnih zidova” (engl.: paywall), naglašavajući da informacije imaju svoju cenu i da iza njih stoji rad novinara i novinarki. S jedne strane, ovo zasad mogu uspešno da primenjuju samo već dugo prisutni i uticajni mediji (Njujork tajms u svetu, ili Vreme i NIN kod nas), a sa druge strane se povlači pitanje slobodnog pristupa informacijama na kome se toliko insistira poslednjih decenija. Generacije rođene i/ili odrastale u 21. veku mahom smatraju da informacije treba da budu besplatne i dostupne svima.

„Ako uzmemo da su nezavisni mediji oni koji izveštavaju objektivno i ne podležu raznim uticajima i pritiscima, za njih je ovaj trenutak težak, ali im i pruža šansu da dođu do kakve-takve stabilnosti kroz modele finansiranja koje omogućava tehnološki napredak. S obzirom na to da su se stari modeli urušili pod naletom društvenih mreža i velikih tehnoloških kompanija kao što su Fejsbuk i Gugl, uz naviku publike da sadržaj bude besplatan na internetu, mediji kroz rad na jačanju veze sa svojom zajednicom moraju da pokažu šta je zaista njihova vrednost, a zatim i da na pravi način pokažu da tu vrednost neko mora i da finansira”, zaključuje Zlatić.

Vrednosti na osnovu kojih novinari i novinarke grade poverenje zajednice bazirane su na idejama javnog interesa, objektivnog izveštavanja, proverenih informacija, i preispitivanja pozicija moći. Ustaljivanjem krovnog pojma sadržaj (engl.: content) i plasiranjem svih medija preko istih platformi, zamagljene su granice između novinarstva i drugih sadržaja na vebu (kopirajtinga, propagande, itd.). Brzinu kojom se medijski prostor transformisao i nedostatak digitalne pismenosti publike mnoge političke struje zloupotrebljavaju da diskredituju novinare i novinarke i doprinesu opštem nepoverenju građana. Onlajn prostor, pored toga što pred novinare postavlja dodatne zahteve u smislu digitalnih kompetencija i rastuće konkurencije, stvorio je nov kontekst za ugrožavanje bezbednosti. Izveštaji međunarodnih organizacija o slobodi medija i stanju ljudskih prava u svetu svedoče o tome da se pozicija nezavisnih medija u Srbiji znatno pogoršala poslednjih godina, posebno kad je u pitanju bezbednost novinara i njihovih izvora. Na Indeksu slobode medija Srbija se nalazi na 93. mestu, što je pad od sedamnaest mesta u periodu od četiri godine. Nezavisne medijske kuće i istraživački novinari svakodnevno su na meti agresivnih kampanja provladinih medija, od optužbi i omalovažavanja, do zastrašivanja i direktnih pretnji. Veliki udeo u ovim kampanjama imaju napadi na novinarke i novinare preko onlajn platformi.

Jovana Gligorijević, novinarka Vremena, smatra da je u eri novih tehnologija i brzine protoka informacija društvena uloga medija stavljena u drugi plan. Kredibilitet je moguće održati po cenu manje čitanosti i zarade, ali ostaju druge vrste pritisaka.

„Negativni trendovi, koji su postojali oduvek ali su danas jači nego ikad, jesu pre svega nemogućnost novinara da održe integritet pod pritiskom vlasnika medija, i odsustvo druge strane u izveštavanju. Kod ovog poslednjeg se stvar dodatno komplikuje jer nisu novinari ti koji izbegavaju drugu stranu, već druga strana izbegava nas, pa nam onda zamera jednostrano izveštavanje. Kad je reč o zahtevima publike, bojim se da su navijački. Niko više ne traži informaciju nego želi opredeljenje medija ili novinara o nekom pitanju. Na primer, kada neki medij izvesti o neželjenim dejstvima vakcina protiv kovida, mreže izgore od napada da je medij antivakserski”, primećuje Gligorijević.

Međutim, nove tehnologije su donele i nove mogućnosti za novinarstvo, od slobodnog pristupa bazama podataka do uzbudljivih novih formata i načina komunikacije s publikom. Izazovi navigacije u onlajn prostoru u tom smislu nisu samo uzdrmali sistem vrednosti već su i ponudili neka nova rešenja. Pozitivna strana novih okolnosti, prema mišljenju naše sagovornice, jeste to što su novinari digitalno pismeniji, i imaju mogućnost temeljne provere informacija.

„(Nove tehnologije) su nam donele obilje izvora, stručne literature, studija, naučnih radova, donele su nam na tacni metode za proveru činjenica. I mi nijednu od tih mogućnosti nismo iskoristili. To nas ne razlikuje mnogo od prosečnog korisnika interneta, i to je jako tužno. Ima i jedna promena oko koje sam ambivalentna: novinari su postali multipraktici. Mi danas možemo da snimamo bez snimatelja, montiramo, titlujemo materijale, da sami radimo grafike i animacije…  S jedne strane, mnogo puta mi je olakšalo život što posedujem te veštine. Sa druge, to je uništilo bezbroj radnih mesta u medijima, a preopteretilo novinare. Danas je to potpuno normalizovano, i sada već imamo generacije novinara koji i ne znaju da se nekad radilo drugačije”, objašnjava Gligorijevićeva. Nove generacije novinara i novinarki, između ostalog, obraćaju se i novoj vrsti publike. Portal Vugl, koji nažalost usled pandemije nije uspeo da nastavi s radom, pokrenut je pod okriljem nedeljnika Vreme s ciljem da aktivira mlade. Jovana Gligorijević, koja i sama pripada generaciji milenijalaca, radila je kao urednica portala. O tome šta su očekivanja i potrebe ove publike, posebno na našim prostorima, kaže: „Svaku generaciju formiraju okolnosti u kojima odrasta, a milenijalce su formirali ekspanzija veba 2.0, open sors, ali i svetska ekonomska kriza, ili, u našem slučaju – ratovi, sankcije, političke krize i neizvesna budućnost. U tom smislu, milenijalci kao publika više žele da saznaju šta će biti, koje su posledice aktuelnih događaja i šta neka informacija znači u širem kontekstu društvenih procesa. Razlog je baš ta večita neizvesnost koja odlikuje ovu generaciju, pa od medija očekuju da ublaži ili umanji taj osećaj. Da li to dobijaju od medija? Nisam sigurna.”

Ono što je sigurno jeste da su nedavni događaji u Fejsbuku i Guglu poljuljali autoritet medijskih moćnika i obnovili razgovor o društvenoj odgovornosti i javnom interesu. Moralna obaveza medija prema lokalnoj zajednici ipak je ostala ista, bez obzira na to što se zajednica preselila u onlajn prostor.